Zahtevajući pristup informacijama od javnog značaja od Ministarstva kulture, 28. novembra, povodom teksta Nema mesta za kritički orijentisane, objavljenog u prošlom broju Radara, nismo gajili prevelike nade da će nam traženo biti dostavljeno, na osnovu iskustva s drugim organima države. Međutim, ne prođe ni par dana, a novinarka – potpisnica zahteva, beše pozvana na sastanak. Prvi utisak o ažurnosti nadležnih ipak se na kraju pretvorio u sasvim drugačiji ishod, da se u Ministarstvu ne zna ni ko pije ni ko plaća.
Predmet našeg dopisa bilo je dostavljanje kopije zapisnika sa žiriranja ovogodišnjeg Konkursa za finansiranje umetničkih dela iz oblasti vizuelnih umetnosti, čiji su rezultati objavljeni 14. novembra, s pet meseci zakašnjenja od predviđenog roka. Povod potraživanja tog dokumenta bila je intrigantna polemika vođena na Fejsbuku, gde je Nela Tonković, kustoskinja Savremene galerije Subotica, problematizovala sastav komisije koja je dala preporuke za ishod konkursa.
Nestručnost stručne komisije
Tonković se, naime, osvrnula na stručnost članova (Vesna Burojević, Stevan Martinović i Ivana Bašičević Antić), a vezano za njihovo (ne)iskustvo u trezorisanju dela iz domena savremene umetnosti u javnim zbirkama. Među komentarima našla se i primedba Bašičević Antić, inače direktorke Muzeja naivne umetnosti u Jagodini, u kojoj ona kaže da je svoj potpis „zvanično povukla upravo zato što u konačnom rešenju nema ni njenog predloga (otkupa u ime Savremene galerije), kao ni njene tabele“.
Kako je ta njena izjava bila u suprotnosti s onim što zvanično piše u odluci ministra Nikole Selakovića, kontaktirali smo je, ali je ona odbila da išta kaže, da se situacija ne bi „dodatno zakomplikovala“. S druge strane, nezadovoljstvo aktera scene nije se zaustavilo na društvenim mrežama i saopštenjima, preplavljujući kulturnu čaršiju.
Baš zato je Radar hteo da zvaničnim putem dođe do istine. I, gle čuda, usledio je hitar odziv u odnosu na rok od 15 dana za dostavljanje informacija od javnog značaja, pa se novinarka Radara u prošli četvrtak našla u kabinetu Miodraga Ivanovića, pomoćnika ministra za savremeno stvaralaštvo. Uz Ivanovića, prisutni su bili i Dimitrije Tadić, savetnik za savremene vizuelne umetnosti i Vladimir Nedeljković, samostalni savetnik za normativne poslove u oblasti savremenog stvaralaštva.
Nemamo prava?
Bez okolišanja, novinarki je rečeno da „nema pravo na razgledanje zapisnika o većanju i glasanju, kao i nacrta rešenja, na osnovu člana 64 Zakona o opštem upravnom postupku“. Zakon je zakon, pomislismo, rešeni da ipak analiziramo ono što iz njega ishodi.
Međutim, iz detaljnijeg pregleda pomenutog člana koji navodno sprečava da javnost dođe do detalja spornog događaja, ispostavilo se da se ograničenja na naš slučaj ne odnose. Konkretno, po tački 9 istog člana navedenog zakona, iz restrikcije su izuzeti zahtevi za pristup informacijama od javnog značaja, te je Ministarstvo bilo dužno da nam dostavi traženo.
Nakon konsultacije s pravnicima, pokazalo se da je preskočena i procedura sačinjavanja službene beleške, predviđena članom 16 Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Njome se potvrđuje prijem zahtevanih dokumenata, pa je i logično što službenu belešku nismo dobili na potpisivanje.
Koji je čiji ćar
Logici se ipak otima razlog zaobilaženja pravila, jer se time (naoko) ništa ne dobija, već suprotno. Pa se em stiče utisak da se od javnosti nešto krije, em se predstavnici Ministarstva prikazuju kao neupućeni u svoj posao, em se proigrava poverenje u tu instituciju, makar iz najbolje namere naših sagovornika da izađu u susret medijima, kakvo smo opravdanje čuli nezvanično.
I na kraju, i oni se sami dovode u opasnost da budu prekoreni, kad se ministar Nikola Selaković vrati iz Pariza, gde je prisustvovao svečanosti otvaranja Notr Dama. Obaška to što Radar sada mora drastično da zgusne navode kustoskinje Milice Pekić, upitane da da komentar na uobičajeni tok konkursa.
Ona kaže da je glavni „problem čitave konkursne procedure to što je netransparentna i organizovana na način da otvara mogućnost za niz zloupotreba i manipulacija“. U ovo spada i „princip objave rezultata bez bodovnih statusa, s generičkim obrazloženjima koja ništa ne govore, pa ni kako da se konkursne aplikacije unaprede za sledeći javni poziv“.
Ćutanje daje legitimitet vlasti
Ni oglašavanje članova žirija na društvenim mrežama po njoj nije adekvatan način komunikacije sa širom javnošću, već je uputno da oni „javno istupe i ukažu da su odluke donete mimo njihovih preporuka, ako uvide da se ne poklapaju sa objavljenim rezultatima“. „U suprotnom, članovi komisije daju legitimitet postupcima Ministarstva i održavaju u životu loše prakse upravljanja javnim budžetom i resursima“, kako Pekić akcentuje.
Štaviše, po njenom mišljenju, „javna reakcija članova žirija morala je da usledi i povodom ozbiljnog kašnjenja objave rešenja, jer je prolongiranjem osujećen rad mnogih umetnika tokom tekuće godine“.
„Tehnika upravljanja aktuelnog režima toliko je zastarela i neodgovarajuća da je u međuvremenu postala slepa za realnost života i rada u Srbiji. I daleko je od politike budućnosti, usmerene ka brizi, odgovornosti, jednakosti, osnaživanju, solidarnosti, dijalogu, razmeni“, kako Pekić precizira.
Kako je gotovo izvesno da će Radar ipak dobiti traženu kopiju zapisnika žiriranja ovogodišnjeg konkursa za otkup, za šta rok ističe 13. novembra, nameće se potreba za još jednim nastavkom sage o omaškama nadležnih. Ali, čemu, kad je situacija sve konfuznija, pa time i malignija po uspostavljanje uslova za napredak?
