Kod katolika je običaj da se detetu prilikom krštenja u crkvi daju tri imena. Prvo se koristi u dokumentima, druga dva su po pravilu vezana za sveca ili nekog od predaka. Ante Pavić je 22. januara 1933. godine u Sinju dobio drugog sina. Katoličkom popu je rekao da će se on zvati Siniša Nikola Momčilo. Pop je rekao da ne može Siniša i Momčilo jer nisu „naša imena“. Ante Pavić, Hrvat po rođenju i Jugoslaven po ubeđenju, odbrusio je popu i mlađi sin je upisan tačno onako kako je on hteo – Siniša Nikola Momčilo Pavić.
U istoriji jugoslovenske, odnosno srpske televizije dugoj 65 godina, gotovo pola veka pripada Siniši Paviću, autoru nekih od najgledanijih, najpopularnijih, najomiljenijih i najviše repriziranih televizijskih serija: Pozorište u kući, Diplomci, Vruć vetar, Bolji život, Srećni ljudi, Porodično blago, Stižu dolari, Bela lađa, Junaci našeg doba… Siniša Pavić je autor knjige Višnja na Tašmajdanu po kojoj je snimljen igrani filma, scenarista je nekoliko igranih filmova i dokumentarnih drama. Mnoga su mu priznanja i nagrade izmicali, jer su ga pisci doživljavali kao sudiju, što je bilo njegovo osnovno zanimanje. Sudije su ga doživljavale kao pisca, a on nije hteo da se odrekne ni jednog u korist onog drugog.
Višnja koja je Siniši promenila život
Kada je odneo roman Višnja na Tašmajdanu u Nolit, pročitao ga je Vasko Popa i rekao: „Slušajte, mladiću, nas dvojica ( drugi je bio Miloš Stambolić, glavni urednik Nolita, prim. R.S.) smo vašu knjigu pročitali za jedno veče i uživali smo. Napisali ste roman bez ijedne početničke greške i mane. I nemojte nikada izneveriti ovaj svoj rukopis. To nije nikakav izam, ni modernizam ni postmodernizam, to je jednostavno vaše. To je specifičan i prepoznatljiv stil i jedva sam dočekao da pročitam ovakvu knjigu, jer sada se knjige tako ne pišu. Svi nešto imitiraju.“
Ta Višnja je Siniši promenila život. Prodata je u šest izdanja, u luksuznom povezu, sa visokom cenom, prevedena je na pet jezika, a kritika je gotovo jednoglasno ocenila kao „književni događaj“.
Sinišina majka je preminula kada je imao 17 godina, otac je bio živ kada je doživljavao uspeh sa tom knjigom, bio je ponosan. Višnja ga je spojila sa Ljiljanom koja će postati njegova žena. Pročitala je roman, dopao joj se i poželela je da upozna pisca. Kada ga je ugledala, kasnije mu je kazala „imala sam utisak da te odavno poznajem.“
O Sinišinoj seriji Bolji život pisali su Bogdan Tirnanić i Igor Mandić, a hrvatski pisac Boris Postnikov (1979) je 30 godina posle premijere Boljeg života napisao esej pod naslovom „Ima li Boljeg života nakon smrti Jugoslavije“ u kome zaključuje: Ako je doista bio kvalitetniji od vremena u kome je nastao, onda je neusporedivo bolji i od vremena u kojem ga danas gledamo…
U vreme kada je RTS gađana jajima, Srećne ljude je u Srbiji i Crnoj Gori, bio je to zvaničan podatak, gledalo šest miliona ljudi. Posle rata u Sarajevu je najgledanija serija bila Srećni ljudi.
Siniša je mogao da bude dobitna kombinacija za svaku vlast. Srpski premijer u vreme vlasti Socijalističke partije Srbije Radoman Božović, nudio je Paviću da bude ministar kulture, on je obrazložio zašto ne, i odbio. Posle nekoliko meseci javio mu se predsednik Srbije Slobodan Milošević koga je jednom pre toga upoznao. Ponudio mu je da bude predsednik Zakonodavnog odbora Savezne skupštine. Računao je da se razume u zakone i da ima ugled u društvu. Siniša je odgovorio: „Ja bih vas, predsedniče, razočarao jer ne umem da radim taj posao. Kažu da sam dobar sudija, kažu da umem da pišem, ali to što vi od mene tražite, ja ne umem da radim. Nemojte od pristojnog sudije da napravite lošeg političara.” Milošević je bio uporan, ubeđivao ga, Pavić je ponavljao svoje argumente, i na kraju su se uljudno rastali. U poslednjem intervjuu koji smo radili kada je napunio 90 godina, tim povodom mi je govorio:
„Milošević nije bio zadovoljan, a ja zaista nisam mogao to da prihvatim. Ja taj svet gledam onako kako sam ga opisao u Beloj lađi, a tu sebe ne vidim. Ni kao Panjkovića, ni kao Ćirkovića. Ni kao Hadži Zdravkovića koji je obrazovan i pametan, vodi ozbiljnu stranku, ali ni tu sebe ne vidim… Mi odavno živimo u laži. Kada sam pisao Belu lađu, nisam mislio samo na vlast. Mislio sam i na narod koji bira takve kao što je Šojić. Ljudi uvek lakše poveruju u laž nego u istinu. Laž često prolazi zato što više odgovara ljudima nego istina. Ovaj narod se toliko puta ponašao onako kako se osećao, kako je hteo i tako je često stradao u istoriji. Sada bi hteo uz pomoć laži da mu život bude malo lakši i lepši.”
U Vlasotince je došao prvi put da upozna Ljiljanine roditelje i odmah mu se svideo taj grad koji ima reku Vlasinu i puno zelenila. Izgubio je roditelje, izgubio zavičaj i tu ga je pored Ljilje stekao. Tu su ga poslednjih godina budile ptice, a uspavljivala tišina. Njihov sin Vladimir je profesor Pravnog fakulteta. Oženjen je i ima sina.
Siniša Pavić je 2021. dobio nagradu „Dositej Obradović“ za životno delo. Kao najveći prosvetitelj srpskog naroda u eri televizije.
