Najtačnije je reći da je bila fotografkinja, jer mi je pre više od dvadeset godina kazala da je to njeno pravo zanimanje. Za sve drugo, istoričar umetnosti po obrazovanju, jedan od najznačajnijih umetničkih fotografa Jugoslavije i Srbije po zvanju, nije mnogo marila. Ko god je poznavao ovu majstoricu svog posla i sjajnu osobu, morao je Goranku voleti i ceniti. Ta dva ne idu uvek zajedno, kod nje je to bilo neodvojivo.
Ko je bila Goranka Matić?
Njen otac je poreklom iz Gorskog kotara, i tako je dobila ime Goranka. Rođena u Mariboru, u Sloveniji, završila je osnovnu školu ’Vojvoda Mišić’ i Desetu beogradski gimnaziju koja baš nije bila na glasu. Pamtila je iz prvog razreda gimnazije Dunju Blažević i Borku Pavićević koje su bile na maturi. Imala je 12 godina kada je prvi put uzela tatin kanonet sa silikonskim merenjem da bi na godišnjem odmoru slikala mamu i tatu. Isti taj aparat će koristiti i 1980. godine kada je umro Josip Broz Tito, a Goranka išla po Beogradu i slikala beogradske izloge. Kasnije će od toga nastati izložba ’Dani bola i ponosa’, što je smatrala svojim najboljim delom. Ako je šira javnost tada prvi put čula za nju, rok muzičari iz osamdesetih je pamte kao stariju drugaricu koja ih je volela i napravila njihove najbolje fotografije:
„Svi su oni bili dobra deca. Deca iz ovog grada, iz ovog miljea. Imali su talenat kojim su hteli da obeleže urbanu kulturu što je nama do tada bilo nepoznato. Bili su samo senzibilniji i slabiji od drugih i nisu mogli da se izbore sa životom. I ne mogu da ih krivim što nisu bili jači. Za njih imam sentiment i misao o nepravdi koju smo im naneli.”
Kada je prevazišla kanonet, pozajmila je praktiku od snimatelja Predraga Bambića, dok nije kupila svoj olimpus. Posle je imala kanon, pa digitalni nikon…
Bila je idealna saradnica. To znači da nikada nije prekoračila zadati rok, da nikada nije napravila kompromis tj. nije odobrila da u monografiju uđe ni jedna neadekvatna slika, nije odbijala da sama fotografiše svaki put kada je znala da će njena fotografija biti kvalitetnija i rečitija od postojeće
Pitala sam je jednom šta prvo pamti kad je o fotografiji reč, a ona mi je ispričala kako je njena baka po majci bila lepotica i jednom je, gledajući njene fotografije od pre Prvog svetskog rata, upitala: “Bako, jesi znala da ćeš tako da izgledaš na fotografiji?“
I Gorankin deda po majci se amaterski bavio fotografijom, otac takođe, pa su fotografije bile celog života svuda oko nje. Ali, govorila mi je: „Postoji jedna fotografija koju pamtim zbog apsurda koji je bio na njoj. Jedna žena fotograf je za vreme rata u Nikaragvi snimila osobu u farmerkama koja nema gornji deo tela. To je delovalo kao reklama za farmerke. Tada ovde još nismo bili okruženi užasom rata.“
Nije išla na ratište nekadašnje Jugoslavije jer je smatrala do joj tamo nije mesto pored toliko klinaca fotografa:„U mom slučaju bi to bio više safari. Osećala bih se malo licemerno. Isti sam problem imala uvek sa izbeglicama koje su dolazile u Beograd, ti prizori su mi uvek terali suze na oči.“
Nema tog značajnog političara ili umetnika sa javne scene koga nije uhvatila svojim aparatom. Htela je da slika i Slobodana Miloševića, ali on nije dao intervju za ’Vreme’ pa nije mogla da napravi njegov portre. Žao joj je što nije u objektivu imala Koču Popovića koji je za nju bio „intrigantna ličnost kao dekadent naše revolucije.“
Pitala sam je jednom šta prvo pamti kad je o fotografiji reč, a ona mi je ispričala kako je njena baka po majci bila lepotica i jednom je, gledajući njene fotografije od pre Prvog svetskog rata, upitala:“Bako, jesi znala da ćeš tako da izgledaš na fotografiji?“
Njena prva izložba zvala se ’Ulepšani svet Goranke Matić’, njeno prvo istorijsko kršetenje bilo je 9. marta 1991.godine. Za izložbu ’Tiho teče Sutjeska’ je 2003. dobila je Politikinu nagradu za najbolju izložbu te godine. Tako je bila prva žena fotograf koja je dobila tu nagradu iz fonda ‘Vadislav Ribnikar’. Kao što je bila prva žena članica ULUPUDUS-a. Bila je urednik fotografije u nedeljniku ’Vreme’, u dnevnom listu ’Politika’ i u Radio televiziji Srbije. Njena velika retrospektivna izložba ’Iskustvo u gužvi’ održana je od 24. marta do 24. maja 2021. godine u Muzeju savremene umetnosti. Izloženo je 600 fotografija u pet tematskih celina. Govorila je da posle toga ne zna šta bi još ponudila.
Posle smrti Dragana Nikolića, Milena Dravić me je zamolila da uradim monografiju o ovom glumcu, a ja Goranku da mi pomogne. Iza naslova ’Gospodin mangup’, našle su se najvrednije fotografije, od one na koricama pa dalje. Bio je to moj prvi radni susret sa ovom jedinstvenom ženom. Ubrzo je usledilo i pet nezaboravni godina o kojima dr Neda Todorović ovim povodom svedoči:
„Kada smo Radmila Stanković i ja dobile izazovnu i zahtevnu ponudu da napišemo tekstove za četiri velike monografije izdavačke kuće ‘’Zepter Book World’’ (‘’Izuzetne žene Srbije XX I XXI veka’’, ‘’Izuzetni parovi Srbije XX i XXI veka’’, ‘’Ikone stila Srbije XX i XXI veka’’ i ‘’Svi moji Ljubimci’’ ) jednoglasno smo se složile da urednica fotografije može da bude samo jedna ličnost: Goranka Matić. Znale smo dobro da će vizuelni identitet tih skupocenih knjiga zavisiti, prevashodno, od slika tih, nekoliko stotina odabranih ličnosti a da se Goranka odavno dokazala kao velika majstorica u žanru portreta. O njenom talentu i širokom obrazovanju svedočilo je njeno dotadašnje delo kao i imena kvalitetnih listova, časopisa, produkcija ploča u kojima je ostao njen neizbrisivi trag. Njen bogati portfolio sadržao je portrete svih koji su nešto značili na kulturnoj i muzičkoj sceni Jugoslavije. Sa Gorankom sam prethodno sarađivala na Novinarskom smeru Fakulteta političkih nauka gde je bila predavačica na predmetu Novinska fotografija. Nije nas iznenadilo ni što su njene fotografije, tokom rada na ovim monografijama, postale i deo stalne postavke ‘’Muzeja savremene umetnosti’’ u Beogradu.
A ipak, upoznala sam je dobro tek tokom ove nezaboravne, petogodišnje saradnje. Trebalo je da pronađe fotografije mnogih ličnosti iz nekih ranijih vremena, često zaturene ili izgubljene; trebalo je da od mnoštva ponuđenih fotografija nekih savremenika izabere one čije bi objavljivanje htela da potpiše; ako nije bila zadovoljna ponudom, sama je fotografisala brojne ličnosti o kojima smo pisale. Bila je idealna saradnica. To znači da nikada nije prekoračila zadati rok, da nikada nije napravila kompromis tj. nije odobrila da u monografiju uđe ni jedna neadekvatna slika, nije odbijala da sama fotografiše svaki put kada je znala da će njena fotografija biti kvalitetnija i rečitija od postojeće.
Nema tog značajnog političara ili umetnika sa javne scene koga nije uhvatila svojim aparatom. Htela je da slika i Slobodana Miloševića, ali on nije dao intervju za ’Vreme’ pa nije mogla da napravi njegov portre. Žao joj je što nije u objektivu imala Koču Popovića koji je za nju bio „intrigantna ličnost kao dekadent naše revolucije“
Odbijala je da prihvati bilo čiju fotografiju dorađenu u fotošopu. Rad sa Gorankom proticao je bez stresa, a njena duhovitost davala je čitavom poslu neko osećanje radosti stvaranja i sreće zbog postignutih, izuzetnih rezultata. Bila je krajnje skromna, kao sve velike, istinski značajne ličnosti. Našem timu autorki tekstova i dizajnera knjige podarila je osećanje vedrine, zadovoljstva i ponosa postignutim. A mi smo, na često pitanje čitalaca o foto materijalu monografija s ponosom naglašavale da je to delo – naše Goranke.”
Do poslednjeg trenutka, Goranka Matić je radila sa Borisom Miljkovićem na dokumentarnom filmu o njoj, koji je u završnoj fazi. Reprezentativnu monografiju o njoj koja obuhvata njen celokupni opus, radi urednik RTS Nebojša Grujičić, a Una Popović priprema izložbu o njoj. Sve ovo, planirano je da bude gotovo u proleće ove godine. Biće to poslednji, veliki oproštaj od Goranke.
