Kada se u većem društvu, usred noći, povela rasprava ko od nas najbolje može da nacrta krug, Imre Sabo (Mokrin, 1956) – nekadašnji foto-reporter Ilustrovane Politike, Politike, Intervjua, NIN-a, saradnik Šterna, Fokusa, Špigla, Monda, Tajma, Njuzvika i Herald tribjuna, urednik fotografije u Danasu, NIN-u, nedeljniku Blic News, Statusu, agenciji Fonet – izgovorio je rečenicu koja dovoljno govori o njegovim doživljajima sa ratišta devedesetih. „Nikada nisi tako svestan savršenog kruga kao kada ti prislone cev na čelo.“ Događaji, vesti – brzo su ga uvukli u svoje čeljusti, skoro da ga ništa nije mimoišlo. Ubačen je pravo u vatru, iz detinjstva i mladosti provedenih na selu, ili s roditeljima na salašu. Dotle prilično odsečen od sveta, po dolasku u Beograd najednom postaje svedok najkrupnijih istorijskih previranja.
U junu će u Kikindi biti predstavljena knjiga Imre Sabo: život kroz objektiv, u izdanju kikindske Narodne biblioteke „Jovan Popović“, uz prateću izložbu. Tamo će biti odštampan ovaj naš razgovor u celini.
Šinobus
Na salašu smo imali detektor radio – priča Imre Sabo. Parče kvarcnog kristala na koji se zakače dve žice i preko potenciometra traže stanice. Staviš slušalice da čuješ vesti. Vreme smo merili tako što smo znali kad prolazi šinobus. Posle polaska u kikindsku gimnaziju, nekako sam nabavio blaupunkt radio. Imam ga i danas. Lampaš. Stavio bih ga u prozor, ljudi bi se okupili napolju – slušali smo Radio Luksemburg. Onda smo rešili da napravimo disko klub. Kupovali smo ploče iz Londona. Živeli smo u normalnom svetu. Vesti me u to doba uopšte nisu interesovale. Jedini dodir sa događajima iz 1968: majka me mazi, još sam mali, pa šapne: „Sine, nemoj nikada da ovako ideš sa studentima.“
Golub
Jednostavno, događaji su mi sami neprekidno dolazili. Da sam vernik, što nisam, rekao bih da je sam Bog tako hteo. Međutim, u sedmom razredu osnovne škole, izbacili su me iz crkve. Moja majka bila je veliki vernik i išli smo redovno na službu. Jednog dana došao je biskup, čak doveo svoje ministrante. Brat od tetke bio je golubar. Pokaže na zvonik: „Video sam gore goluba s prstenom, hajde da ga uhvatimo!“ Uredno obučeni, u teget pantalonama, dokolenicama, sandalama i belim perlon košuljama, sa zalizanom kosom, krenemo da se penjemo. Penjući se, hodajući po trulim, starim daskama, oklizne se, i da ne padne sa zvonika – uhvati za zvono. U nezgodno doba, krene da visi na užetu i pomera klatno. Crkva počne da zvoni. Jedva ga nekako uhvatim, pa siđemo prašnjavi i prljavi. Dole okupljen narod sa biskupom. „Šta ste to uradili?!“
Čipčićeva škola
Malo je falilo da me izbace iz srednje škole. Bežao sam kroz zadnju kapiju gimnazije i čitavo srednjoškolsko školovanje odlazio do zgrade Dimitrija Čipčića. On je bio pedagoški savetnik, bilo mu je to zvanično zanimanje. Otac poznate glumice Vesne Čipčić bio je tada velika faca u svetu amaterske fotografije. Njegove fotografije su govorile! Nije slikao violinistu na klupi i slične prizore, nego smišljeno prikazivao čoveka ispred crne pozadine. Kroz crno platno, provučena mu glava. Na glavi: konjski oglavnik – ne može da gleda ni levo ni desno. Oči su mu prelepljenje flasterima, a na čelu nacrtana meta, upravo onakva kakvu su decenijama kasnije crtali za vreme bombardovanja 1999. Uz sve to, pokazuje dva šipka. Neverovatno za ono vreme… Upoznao nas je novinar i slikar Bogdan Ibrajter Tane. Mita je po tavanima tražio stare satove. Išao sam s njima dok su sakupljali starine.
Bez nameštanja
Čipčić mi je pokazao običnu fotografiju – ljudi sede na klupi – i onda svog čoveka s oglavnikom. Kazao je: „Vidiš, fotografija može da se pravi ovako, a može da se radi i glavom.“ Ta rečenica naterala me je da pronađem sredinu. Nemam fotografiju koju sam „namestio“. Jednostavno sam dolazio u situacije da mogu da ih napravim. Radio je sa mnom, više na teoriji nego na tehnici. Sedimo, gledamo kataloge. Pošaljemo sliku na konkurs u Brno. Prijatelj je imao tuberkulozu. Bio sam u sanatorijumu u Sremskoj Mitrovici da ga posetim i tamo fotografisao Lalu s uvijenim brkovima. Naslov: Biti srećan i debeo. Ponovo me nagrade.
Vrata
Radio sam pod jakim uticajem Mite Čipčića. S tim da sam pravio mladalačke gluposti. Sećam se profesora – imao je jednu jedinu dlaku na glavi. Popnem se na sto da uhvatim kadar kao iz crtaća. Pogledaš li fotografije sa ekskurzija, sve su moje – prepoznaje se ogromna znatiželja. Bio sam na mic od izbacivanja, jer sam napravio izložbu u gimnaziji. Moto je bio natpis koji je stajao iznad pravoslavne crkve u Mokrinu: „Ja sam vrata. Ko kroz mene prođe, spasiće se.“ Okupio sam grupu prijatelja i načinio hipijevske prizore, s lenonkama, i pomenutim motivom u pozadini.
Smrt prijatelja
Tada sam već imao minoltu, kupljenu od Mite Čipčića. Drugi su ovde uglavnom koristili istočnonemačke aparate. Nabavio mi je i veliki aparat pentakon siks. Pare sam ja zaradio, na jezivo tužan način. Moj drugar iz Garavog sokaka poginuo je na motoru. Došao je njegov otac i pozvao me da slikam sahranu. Tražio je da sve fotografišem: mrtvog prijatelja, celu povorku. Napravio sam mnogo snimaka, imao sam laboratoriju u svojoj sobi. Izvadio je novac, odmah sam odbio, jasno rekavši da ne želim pare. Objasnio mi je da više nema sina; da sam mu ja kao sin, da sam pošteno zaradio. Bilo je toliko novca da je moj otac saopštio kako bi započeo da gradi kuću. Ipak, kupim foto-aparat.
Dokumenti
Sedamdesetih godina prošlog veka fotografisao sam Mokrinčane za ličnu kartu i dokumente. Otac mi je pomogao da deo sobe pregradim letvama i kartonima. Napravio sam užasno zagušljivu prostoriju u kojoj su bili aparat za povećavanje i mračna komora. Postavio sam crveno svetlo. Fiksir, razvijač, voda. Čipčić je laboratoriju držao u kupatilu – ja nisam imao kupatilo. Ljudi su doterani ulazili u dvorište. Čuvam stotine Mokrinčana iz tog doba u smotanim filmovima. Barem polovinu stanovnika.
Džakarta
Živim u Studentskom gradu, dobio sam dom, ali zarađujem. Slikam žurke, u toku noći, u foto-klubu, pravim slike, ujutro ih prodam. Imam dovoljno para da ne moram da jedem u studentskoj menzi. Demonstrativno bacam bon i žeton. Ručam preko puta, u „Džakarti“.
Titova sahrana
Nemam akreditaciju, tek sam primljen. Jasno da nisam prošao bezbednosnu proveru, nisu stigli… Drugi fotografi bili su akreditovani za Titovu sahranu, vezani za mesto, snimali su deo povorke, a meni je nedostatak propusnice omogućio da se krećem i slikam minoltom gde i šta hoću. Rečeno mi je da obučem sako. Nisam imao sako. „Idi kupi!“ Otišao sam u Kluz, uzeo sako i izašao na ulice. Uvek sam bio samotnjak! Pamtim neverovatnu, apsolutnu tišinu u gradu. Takva tišina ne može da se zamisli. Čuli su se isključivo teški uzdasi, oni posle dugog plakanja. Nema akreditacije, ali zato niko drugi nema prizore s ulica. Kažem: „Pogledajte uvek i okolo.“ Zašto se celog života bavim političkom fotografijom? Tada tamo taj posao nikoga drugog nije interesovao. Čim su krenuli prvi štrajkovi, krize posle Titove smrti, izlazim i slikam. Češće jer ja to želim. Ne umem da objasnim kako sam dobijao dozvolu za sve što sam kasnije uradio.
Kuća na prodaju
Fotografiju Kuća na prodaju napravio sam još 1981. na Kosovu. Naslovna strana, prva u životu; brzo mi je donela slavu u ovom poslu. Otišao sam na Kosovo, poslali su me dole ovim rečima: „Mali, tamo je sranje! Nemoj da slikaš razbijeno, već lepo, da imamo da ilustrujemo.“ Stignemo u Kosovo Polje i ja uslikam baba Milušu i natpis „Kuća na prodaju“. Naravno, o iseljavanju tada ne sme da se priča! Kao pripadnik nacionalne manjine koji nikada u životu nije imao problem zbog te činjenice, odlazim tamo gde se ugnjetava još uvek brojno srpsko stanovništvo. Vraćamo se u Beograd. Bila je noć i odlazimo kod zamenika glavnog urednika. Njemu iskreno ispričam šta sam video. Promenio je naslovnu stranu, napravili smo bum. Ponovo politička jeres. Ali, gle potpis – foto: Imre Sabo – ne mogu da me uhapse. Onda sam nedelju za nedeljom išao na Kosovo. Fotografisao sam teleobjektivom, krišom, zapaljenu Pećku patrijaršiju sa rugovskim vojvodom u prvom planu. Kasnije je trebalo da napravim pomirljivu naslovnicu: Šabana i Jordana. Ograda, komšije iz sela Bresje. Srbin nosi šajkaču, Albanac – keče. Razgovaraju. Ali iza Jordana stoji beli konj. Nisam imao pojma da beli konj simboliše iseljavanje. Glavni urednik mi je rekao da sam sad stvarno zabrljao stvar do kraja i poslao me da napravim naslovnu o letovanju.
Sednice osamdesetih
Politika me je akreditovala za sve te političke debate pre konačnog razlaza. Da, dosadno – kažete – pa ipak, svugde gde ima barem malo akcije, možeš nešto da napraviš. Kada su Slovenci januara 1990. napustili poslednji Kongres Saveza komunista Jugoslavije, priznajem da nisam izdržao da dočekam taj trenutak. Otišao sam kući. Na radiju, u automobilu, čuo sam da su izašli i onda naučio da sa događaja nipošto ne odlaziš dok se sasvim ne završi. Svejedno koliko si umoran, kako god da se osećaš – sedi. Sreća je što sam posao radio s puno ljubavi. Doživljavao sam zato stvari kakvih nema ni na filmu. Noć pre nego što je Slobodan Milošević došao na Kosovo, na Gazimestan, spavao sam u manastiru Gračanica. Često sam odlazio, poznavao sam tamo mnogo ljudi. Na prvi pogled sam znao da je Gazimestan te 1989. događaj o kome će se dugo pričati.
Rumunija
Vratio sam se iz Ljubljane s kongresa. Događa se Rumunija, Nikolaj Čaušesku je već pao. Odlazim svojim automobilom, ne rentakarom, kako sam najčešće činio. Stižem u Temišvar. Poznat mi je temišvarski trg, tamo sam prodavao farmerice iz Trsta, ali nikada nisam bio dovoljno dobar biznismen da imam mnogo love. Izađem iz kola, raspištoljim se, gledam šta se dešava. Tada prvi put u životu čujem kako fijukne metak dok prolazi tik pored glave. Uvek sam sebi davao slobodu! Javljam uredniku dvonedeljnika Intervju da sam za njega otišao u Temišvar. Znao sam da s Politikom neće dugo ići… Morao sam da sa sobom vučem telefoto, napravu tek malo manju od stola. Teglio sam i celu laboratoriju. U hotelu prvo zamračiš sobu, da bi imao gde da radiš, uglavnom razvijaš u kupatilu. Fotografije sam slao telefotom. Za to se koristio običan telefon, još pamtim kako zuji.
Slovenija
Očekuju da se u Sloveniji desi događanje naroda. Smislimo da odemo u Dobovu, mesto na granici, gde voz ulazi u Sloveniju. Trebalo je da navodno vidimo koliko su naoštreni, naoružani, kako izbacuju ljude čim stigne voz iz Srbije. Međutim, vidim da se ništa ne događa. Ode voz… Na stanici dva policajca; pored njih leži policijski pas. Slikam skriven iza stuba da mi ne uzmu film. Četiri teritorijalca bez pušaka. Brzo vadim film, pa ga stavljam u gaće. I danas nosim slip gaće, po navici, da mi ne ispadne film, dok im podmećem i predajem neispucani, lažni. Ali ničega nema što bi ilustrovalo tekst kolege koji piše skroz drugačije: da Srbe dočekuju policajci s uperenim automatima i iskeženim kerovima na povocu. Nisam to video! Zato je zanimljivo kako sam tom prilikom potpisan. Ne znam da je neki kolega imao takav potpis ispod slike: snimio teleobjektivom Imre Sabo. Tražili su da ponovo pošaljem fotografiju. Dešava se da pukne pomenuto slanje, traje, ide preko igle. Tek tada shvatim da oni traže psa što laje. „Nema ga“, odgovorim. Tim potpisom žele da naprave dramu, da poruče čitaocima da nisam smeo da priđem i zato slikam izdaleka. Prelazim u Intervju. Počinje rat.
Rat
Ima ljudi koji kažu da im se odseku noge ako na trotoaru vide mrtvog goluba. Mislio sam da ću se onesvestiti kada budem ugledao prvog mrtvog čoveka. Video sam ih još u Rumuniji… Ali, u ratnim situacijama ima toliko adrenalina da ne možeš da imaš i takva osećanja. Najpre si prinuđen da budeš izuzetno oprezan – da te neko ne ubije, tvoj ili onaj drugi, svejedno. U potpunosti si koncentrisan na posao… Kako se odlazilo na ratište? Javim se, čuo sam da se tamo nešto događa. Glavni urednik potvrdi i krećemo. Ređe svojim automobilom, uzimam rentakar. Da pričam dalje? Gazeći na ratištu po stazi, da izvučemo živu glavu jednom prilikom, shvatim da se tu dogodila eksplozija, da je u paramparčad raznela vojnike; mi gazimo po ljudskoj drobi. Reporter s kojim sam išao nosi sandale. Rekao je da stanem čim smo ušli u Beograd: „Moram da bacim sandale.“
Cangr
Ne smatram da sam ratni reporter. Išao sam da obavim poslovni zadatak tamo gde je buknuo rat i zabeležio šta se dešava. Imao sam uvek tranzistor, Sonijev vorldresiver; slušao hrvatske i naše vesti, pa zaspao u podrumu vinarije u Vukovaru. Spavalo se na paletama, nama su dali i jedno ćebe ispod i jedno ćebe iznad. Probudim se na jasan zvuk ručne bombe oko glave. Cangr. Čulo se četiri puta, pomislio sam kako je sad svakako kasno i opet utonuo u san – možda sve sanjam. Ujutro vidim vojnika, kleči pored mene. Traži bombu, žuljala ga je tokom noći, pa ju je odgurnuo od sebe. Tada sam shvatio: moram sebe da teram da se plašim. Uplašim se kad vozim neregistrovana kola. A tamo – ništa! Tri puta su mi držali cev na čelu. Ne postoji ništa hladnije. Gora je od leda. Osetiš savršen krug. Ipak, mislim da nemam posttraumatski stresni poremećaj… Mirno spavam, preživeo sam šta sam preživeo, nikada nikom nisam naudio. Uglavnom, nemam noćne more. Zapravo, često sanjam istu scenu: treba da slikam a ne mogu da dohvatim aparat. Ukoliko na televiziji vidim reportažu iz bilo kog rata u svetu, sve mi se odmah vrati – sve je Vukovar.
Đinđić
Danas ispada da me „istorija“ nije ni na tren puštala na miru. I kada nisam bio na licu mesta, slučajno sam bio pored. Na dan ubistva premijera Zorana Đinđića fotografisao sam švedsku ministarku Anu Lind u Ministarstvu spoljnih poslova, u zgradi stotinak metara dalje. Ona je šest meseci kasnije isto ubijena… Spakovao sam aparat, izašao na ulicu, ušao u trolejbus, baš u trenu njegovog ubistva. Sećam se Đinđića… Trebalo je da se preseli na Dedinje, postao je premijer, i nismo imali sliku zgrade u kojoj stanuje na Studentskom trgu. Krenem da radim, prilazi mi čovek s najlonskom kesom; jogurt i kifla. „Šta radiš?“ Odgovorim da slikam spomenik. Kada sam odbio da krenem za njim, izvadi službenu legitimaciju i povede me kod šefa. Ali baš u tom trenutku izlazi Zoran Đinđić iz svoje zgrade, i ugledavši me, u žurbi, misleći da sam došao da napravimo njegov portret, viče: „Imre, nemam sad vremena, nemam sad vremena, žurim jako.“ Čim su to čuli, rekli su da idem, ne treba lična karta.
