Nesrećni ili nespretni Snoubol, antiheroj Životinjske farme, utvrdio je da čoveka od životinja dvoji ruka, „instrument kojim čini sva svoja zla“. Fotograf Igor Mandić nije dugo odrastao na našoj, ljudskoj farmi pre nego što se uverio da je Snoubol bio u pravu. Njegovo detinjstvo je obeležila ruka očuha, tvoreći nasilje koje instinktivno zovemo „nezamislivim“, zaboravljajući da bi nezamislivo bilo i neizvodivo. Mandić je imao dvanaest godina kada je shvatio da su njegove sopstvene ruke jedine koje mogu da zaustave nasilnika, a osamnaest kada je, i sam u uniformi, gledao šta ljudske ruke mogu kada dohvate oružje. Teško je reći kako ih nije zamrzeo. I ne samo da ih nije zamrzeo, već ih je prisvojio kao žižni umetnički motiv, i tada su mu se najzad odužile – njegove fotografije ruku piljarki i policajaca, naučnika i neznanaca, u Berlinu su se družile s radovima Mikelanđela i Dejmijena Hersta. Sve ovo jeste istinita priča o trku trnjem do zvezda, ali dokumentarni film o Igoru Mandiću Ostajem ovde, premijerno prikazan na Martovskom festivalu u Beogradu, pre je priča o filozofu nego o fotografu, kaže reditelj i scenarista Aleksandar Lazarević.
„To je savremena priča o antičkom heroju, koji putuje savladavajući prepreke i stiže do pijedestala. On je čovek koji priča bez zadrške, koji ima snagu da sam iznese film.“
Ta je snaga Lazareviću dopustila sveden filmski izraz, jednostavan kadar bez kolora, u kome Mandić govori u kameru kao na ispitivanju ili ispovesti. Tu i tamo ga prekine neki umirujući pejzaž, gledaocu potreban i više nego govorniku.
„Ljudskih figura nema, jer tada nema ni mogućnosti za sukob, a Igor je kroz život prošao u sukobu sa drugim ljudima. Kao reditelj sam hteo da ga nagradim mirom.“
Ne verujem da bog postoji, ali verujem da ćemo u nekom trenutku napraviti entitet koji će biti svevideći, sveznajući, večit
Jednostavnost obično zavarava, pa je i Ostajem ovde sniman skoro dve godine. Kako bi rekao Lazarević, utroba se ne može izvrnuti brže, a u ovoj ispovesti utrobe upečatljivo je to što film, nakon što detaljno prikaže individualni pakao Mandićevog detinjstva, maltene preleće preko kolektivnog pakla devedesetih iako je Mandić bio i u njegovom središtu.
„U strukturi svakog filma zgodno je da sredina bude brža, pa je i središnji deo Igorovog života zgusnut. To je bio estetski razlog, ali postoji i dodatni – patnja devedesetih je zajednički sadržalac i Igorove i moje i gledaočeve priče. Hteo sam da to izbegnem, jer je ovo priča o jednom čoveku, koji je izašao kao pobednik iz nametnutih okolnosti. Želeo sam da gledalac izađe iz bioskopa, ćuti tri minuta, i počne da razmišlja o sebi.“
Kada Igor Mandić razmišlja o sebi, ne vidi zašto bi ćutao – ni o ranom, ni o ratnom, ni o raku. Da, i o raku, jer je povrh ljudskog zla morao da se izbori i sa prirodnim.
„Ono što se meni dešavalo, uglavnom nije posledica pogrešnih izbora. Jednostavno se rodiš u pizdariji. Ne mogu da se stidim toga što sam posegao za nožem da odbranim majku. Nisam to uradio iz besa, hira, želje. Najviše bih voleo da se to nije desilo, ali život ti nekad prosto ne ostavlja opcije. Čega imam da se stidim i kada je reč o tome da sam imao rak? Možda će nekome biti korisno. Kada god sam naišao na nekog za koga sam čuo da je dobio rak, govorio sam ’Ja sam preživeo, prošlo je toliko i toliko godina, ako ti se priča – tu sam’.“
Fotoaparat je prvi put dohvatio kao šegrt, a šegrtovao je po kazni. Sam kaže da ne zna kako se kazna pretvorila u dar. „Nije bilo nikakvog ’klika’. Svi smo kao klinci kreativni i ne slažemo se sa okruženjem. Da su me poslali da učim gitaru, možda bih imao pank bend. Ali poslali su me da šegrtujem kod fotografa. Nisam znao nikoga s kim bih mogao da podelim razmišljanja a da ne doživim osudu ili – još gore – sažaljenje, pa sam iskoristio alat za koji sam znao kako funkcioniše; kao kad iskopaš rupu, pa se u nju izvičeš.“
Junak koji „ostaje ovde“ jedino o svom radu ponekad ćuti. „Zgodno je što ne moram da pokažem sve što sam napravio. Mogu da snimim fotografiju samo za svoje oči, kao što ljudi pišu dnevnike. To što sam video nešto što drugi nisu, daje mi osećaj da sam poseban na ovoj planeti. Moji prijatelji umetnici govore: ’Ovo je genijalno. Jedva čekam da ljudi vide’. Ja umem da kažem: ’Ovo je genijalno. Kako je dobro što to nikad niko neće videti’.“
Svejedno, iznad Mandićevih dnevničkih fotografija ostaje i mnogo javnih. Najveću su slavu stekle one na kojima se čovek predstavlja „Snoubolovim instrumentom“. „Često na osnovu ruku možeš da zaključiš mnogo o čoveku. Imam, recimo, ruke pijačne prodavačice, koje izgledaju kao životinjske kandže, koje su ispucale od hladnoće, ali su na njima i dalje veliki, lakirani, ženstveni nokti. Te ruke ne možeš da povežeš sa ljudskom osobom, a kamoli sa ženom, ali vidiš da ona i dalje pokušava da odgoji ženstvenost. Imam ruke policajca u penziji, koščate; ne možeš da ne pomisliš na to koliko je batina taj par šaka podelio. Imam hemičara tankih, izduženih prstiju, koji izgledaju skoro perfidno u toj finoći. Sve su te ruke ekstrovertne.“
Mandiću se njegove sopstvene ruke u filmu čine nervoznim. Uzimajući u obzir o čemu je govorio, nervoza je minimum reakcije; kao i sumnja u neki viši smisao ljudske farme.
„Ne verujem da bog postoji, ali verujem da ćemo u nekom trenutku napraviti entitet koji će biti svevideći, sveznajući, večit; koji će biti ono što danas predstavljamo kao božanstvo. Mislim da će sve što ovog trenutka izgovorimo, zabeležimo, okačimo na internet, biti deo tog entiteta, i taj će ’bog’ najverovatnije biti ono za šta i danas mislimo da bog jeste – nešto što nezainteresovano postoji dok se mi koljemo, dok umiru i nestaju deca. Biće toliko visoke inteligencije da ga apsolutno neće zanimati šta se sa nama dešava.“
Igora Mandića uprkos svom zlu kroz koje se probio, i dalje zanima šta se čoveku zbiva. Tako je, recimo, stigao i do Parme, do ekstravagantne produkcije Verdijeve Jovanke Orleanke, izvedene u čuvenom Teatru Farneze, u kojoj je bio deo scenografskog tima. I dalje je zaprepašćen time što je on iz Zemun Polja stigao u Parmu da Italijanima ponudi nešto opersko, nešto iz njihovog sopstvenog „folklora“. Ne zna kako je dovde dospeo, ali ovde ostaje.
