Do pre nekoliko godina bio je pop zvezda, učesnik najpopularnijih muzičkih emisija i festivala. Sada je čovek bez zemlje, emigrant, tražilac azila. Halil Ahmad Jusufi (Khalil Ahmad Youssefi) avganistanski je muzičar izbegao iz svoje zemlje kada je u njoj zakonom ukinuta muzika. Preživeo je fizičku torturu i javno poniženje, pobegao u Indiju, zatim u Iran, a potom u Srbiju. Nakon što je tri meseca boravio na rezidenciji u ARC Dve Babe u okviru projekta Polikrizna rezidencija – (ne)očekivani susreti, Zemunskog malog umetničkog centra ZMUC, i pošto je odbijen za vize Bosne i Hercegovine, Nemačke, Bugarske, Turske i Irana, Halil je odlučio da zatraži azil u Srbiji.
„Ja sam Halil Jusufi. Bio sam jednogodišnja beba kada sam izgubio oca u građanskom ratu. Naša porodica je emigrirala u Iran, gde smo se majka, četvoro braće i sestara i ja nastanili. Tamo sam stekao obrazovanje i diplomirao. Kada sam imao 12 godina, imao sam privilegiju da upoznam i postanem učenik jednog od najneverovatnijih, jedinstvenih pevača u Iranu – Nasera Abdulahija, u gradu Bandar Abbas na jugu zemlje uz Persijski zaliv. To je bio trenutak kada mi se probudila strast prema muzici. Naučio sam da sviram gitaru, a vremenom sam otkrio da posedujem i talenat za pisanje pesama i komponovanje muzike. Nastavio sam da se usavršavam sve dok se nisam preselio u Avganistan, gde sam dobio priliku da učestvujem u The Voice of Afghanistan, što je zauvek promenilo moj život. U roku od samo 12 dana, postao sam poznat među ljudima u svim farsi govornim zemljama zahvaljujući svojoj pesmi o slobodi. Bio sam i još uvek sam pop zvezda u Avganistanu, omiljen među ljudima. Khurasan, moja najpopularnija pesma, postala je mnogima kao himna. Ona je slavila našu zemlju, njenu istoriju i njen duh. Bila je to jaka pesma, ljudi su se s njom identifikovali, i stekao sam priznanje u muzičkoj zajednici Avganistana“, predstavlja se Halil u ispovesti za Radar.
U roku od samo 12 dana, postao sam poznat među ljudima u svim farsi govornim zemljama zahvaljujući svojoj pesmi o slobodi
Muzička scena Avganistana bila je kao pačvork, lokalna muzika se preplitala sa pop ritmovima, folk tradicija je cvetala uporedo s novim žanrovima. Bilo da je na TV-u, na raznim festivalima ili proslavama, muzika se čula svuda: „To je bilo vreme napretka, i bio sam ponosan što sam deo svega toga. Pre dolaska talibana, mnoge grupe su nastupale u različitim stilovima kao što su rok, bluz, tradicionalne pesme, ali i pop. Turneje su bile po velikim gradovima u Bamjanu, Heratu, Mazar-i-Šarifu i mnogim drugim mestima, bilo je koncerata. Pre nastupa, državna televizija bi reklamirala vreme i lokaciju njihovih nastupa. Nažalost, sve je nestalo kada su talibani preuzeli vlast u mojoj zemlji…“
Pre nego što je američka vojska otišla 2021. godine i talibani preuzeli vlast, Halil je imao posao na popularnom kanalu Tolo TV, komponovao je pesme, bio je cenjen i dobro plaćen i činilo se da će tako ostati zauvek: „Po dolasku talibana, muzika je umrla u Avganistanu. Nekada suština svih naših proslava, festivala, pa čak i domova, muzika je preko noći nestala. Bila je to smrtna presuda za umetnički izraz. Jednostavna melodija, jedna nota prošaptana u sobi – čak je i to postalo zabranjeno. Nestala je pozornica, nestao je prostor za umetnost, strast, čak su i naše duše nestale. Prema talibanima, muzika je haram (zabranjena) i vodi ka korupciji u društvu. Čak i ako neko svira u svojoj kući, talibani bi ga uhapsili i izrekli stroge kazne. Odmah bi razbili i uništili sve muzičke uređaje koje pronađu, upozoravajući muzičare da više nemaju pravo da pevaju ili nastupaju. Neki bi tajno svirali u svojim sobama ili van grada, međutim, samo tradicionalnu muziku, jer su talibani tu malo gledali kroz prste. Ako bi uhvatili nekoga da svira nešto drugo, obračunali bi se s njim.“
Tako se sistem koji je Halil poznavao raspao preko noći: „Sve to se desilo 2017. Tada, jedne zimske noći u Kabulu, talibani su me napali, pored parka u Kabulu. Brutalnost napada me je i fizički slomila – razbijen mi je nos, polomljena rebra. Sve me je bolelo, ali gubitak glasa, zbog slomljenog nosa, to je bilo posebno mučno. Nisam hteo da ćutim.
Pošto muzike više nije bilo, talibani bi me terali da pozivam na molitvu i recitujem Kur’an glasno, ali je način na koji sam to radio bio neprihvatljiv – da jedna osoba istovremeno poziva na molitvu sa gitarom u rukama
Zahvaljujući prijateljima s televizije, uspeo sam da otputujem u Indiju na operaciju. Bio je to dug i težak put, ali nada da ću povratiti glas podsticala je moju odlučnost. Operacija je bila uspešna, i polako, mukotrpno, moj glas je počeo da se oporavlja. Osetio sam težinu te represije na svojoj koži. Bio sam u studiju Tolo TV, platformi za mnoge umetnike poput mene, kada su talibani preuzeli kontrolu nad glavnim gradom. Upali su unutra i zahtevali da odmah izađemo. Pošto muzike više nije bilo, talibani bi me terali da pozivam na molitvu i recitujem Kur’an glasno, ali je način na koji sam to radio bio neprihvatljiv – da jedna osoba istovremeno poziva na molitvu sa gitarom u rukama. Rekli su mi da sam nevernik. To je bio simbol ućutkivanja ne samo umetničkog izraza, već svega. Ranije su na internetu videli na koji način sam recitovao Kur’an, pa su me dvojica njih u civilu napali, a jedan od njih me je pesnicom udario u nos.“
Avganistan se tada drastično promenio, a sa njim i Halilov život: „Ostao sam bez posla, bez izvora prihoda i bez umetnosti. Dok su Amerikanci bili prisutni, mnogo toga se poboljšalo, ali iskreno ne znam koliko je američka vlast u Avganistanu zaista uradila dobro ili ne. Politika me nije zanimala, ali američko prisustvo je na neko vreme promenilo stvari nabolje. Avganistancima je pruženo više mogućnosti, a moja muzička karijera je procvetala. Napokon sam mogao profesionalno da snimam i aranžiram svoje pesme. Nada se kratko probudila kada mi je šef Tolo TV-a ponudio da nastavim sa radom, pa sam s novim entuzijazmom postavio nove muzičke ciljeve. Ali, onda se svet ponovo srušio. Talibani su počeli da ulaze u institucije, uključujući i Tolo TV, pa nam je rečeno da bežimo, da nas oni ne mogu zaštititi. Bila je to nemoguća situacija. Brzo sam spakovao nekoliko stvari i ukrcao se na autobus za Herat, odakle sam pobegao u Iran.
Napuštanje Avganistana bila je bolna odluka. Nakon zabrane muzike i brutalnog napada talibana na mene, neko vreme sam živeo u stalnom strahu. Međutim, tračak nade se pojavio zahvaljujući prijateljima. Prijatelj iz Nemačke me je upoznao sa radom organizacije Artist at Risk dok sam bio u Kabulu. Pomogli su mi, ali čak i uz njihovu pomoć putovanje je bilo veoma teško. Konačno sam stigao u Srbiju, zemlju koja mi je pružila sigurno utočište, koja me je srdačno dočekala.“
U Alternativnom rezidencijalnom centru ARC Dve Babe, u okviru programa Polkrizna Rezidencija – (Ne)očekivani susreti, koji se realizuje u okviru projekta Kultura za demokratiju koji finansira Vlada Švajcarske, a implementira Hartefakt fond, Halil je ponovo dobio priliku da se bavi muzikom: „Muzika je uvek bila moj život, ali moja iskustva u Avganistanu, posebno napad talibana, nesumnjivo su promenila moj odnos prema njoj. Brutalnost i ućutkivanje umetnosti ostavilo je posledice. Međutim, sama muzika nikada nije prestala da mi bude uteha. Postala je, na neki način, teranje inata.
Probudila mi se želja za promenom. Počeo sam da eksperimentišem sa različitim stilovima, kombinujući elemente avganistanske muzike sa uticajima koje sam pronašao u Srbiji
Dolazak u Srbiju bio je prelomni trenutak. ZMUC je stvorio takvu atmosferu da ponovo pronađem sebe i svoju dušu. Uspeo sam da snimim i komponujem četiri nove pesme. Ovde, u zemlji sa bogatom i raznovrsnom muzičkom baštinom, otkrio sam potpuno novi svet muzike i stilova. To je bilo inspirativno, shvatio sam univerzalnost muzičkog jezika – kako prevazići kulturne barijere i dirnuti srca, bez obzira na reči.
Probudila mi se želja za promenom. Počeo sam da eksperimentišem sa različitim stilovima, kombinujući elemente avganistanske muzike sa uticajima koje sam pronašao u Srbiji. Moj cilj nije bio da napustim svoje korene, već da ih širim. Želim da stvaram muziku koja će se obraćati svima, bez obzira na njihovo poreklo ili jezik. Muziku koja može da premosti razlike i poveže duše.
Goran Orge Nikolić i Aleksandar Lukić Luka postali su mi vodiči kroz taj uzbudljivi novi svet. Sa velikim entuzijazmom, obojica su me upoznali sa muzičarima za koje nikad nisam čuo, od Manu Chao-a do Ramba Amadeusa, od Neočekivane sile do Familije. Proveli bismo sate svirajući, slušajući, analizirajući muziku i diskutujući o kulturnom kontekstu. Nije se tu radilo samo o muzici, radilo se o razumevanju priča i emocija utkanih u svaku pesmu. Ne smem zaboraviti ni Đorđa Andrejevića, koji me upoznao sa brazilskom muzikom, otvarajući mi novu dimenziju. Ovo mi je otvorilo oči za potpuno nov način stvaranja muzike. Otkrio sam žanrove za koje nisam znao da postoje, od pulsirajućih ritmova tehna do melanholične lepote fada. Bilo je to otkrovenje, eksplozija kreativnosti koja je u meni zapalila vatru. Muzički pejzaž Srbije postao je ključni deo mog umetničkog identiteta.“
