„Ovo“ je, naravno, bio izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije, poznatiji po popularnoj (i iritantno glupavoj) skraćenici – Bregzit (stvarno, glupo je skoro kao ono kad se svakoj aferi danas dodaje „…gejt“, zbog „Votergejta“). Elem, razumeo sam i empatisao, ne sećam se šta sam im pojedinačno odgovarao, ali se sećam jedine iskrene, a neizgovorene misli koju sam imao povodom cele te tragikomične situacije – „nisam ni ja, brate, glasao za Miloševića devedesetih“ (dobro, tehnički nisam ni mogao, imao sam 10 godina, ali, hajde – nismo ni „mi“, ako razumete šta hoću da kažem). Međutim, izgleda da neko ipak jeste, i da je taj neko bio u većini, pa makar ta većina bila 51 odsto.
Druga misao koja se artikulisala vrlo brzo posle toga, i posle nastupa onog trampoidnog klovna Najdžela Faraža koji je, dan posle Bregzita, u nekoj televizijskoj emisiji priznao da je lagao za novac koji bi, po njegovim rečima, Britanija dobila maltene odmah po izglasavanju izlaska iz EU (što je, tokom kampanje, boldovanim fontovima isticao po autobusima i bilbordima). Ta druga misao mi je bila da niko ništa nije naučio iz istorije jugoslovenskih pogrešnih odluka. A, mogli su.
Gordost i predrasude velikih sila? Ne znam, zaista. Ali, ostaje činjenica da su identitetski populizmi u velikoj meri doveli do dezintegracije države u kojoj sam rođen (a koja, iz ove perspektive, deluje kao utopija). Ostaje činjenica da su za te populizme glasali narodi ex-Yu republika. Dok su ratovi buktali, ostatak sveta je ili dodavao ulje na vatru, ćutao, ili pokušavao da pomiri „poglavice zavađenih plemena“. Danas, veći deo političkog Zapada na ratove devedesetih u Jugoslaviji i dalje gleda upravo kao na sukob divljačkih plemena sa Balkana. Tad su i iskopali onu nesrećnu kovanicu „balkanizacija“. Čujem po podkastima da je i dalje koriste u govoru, nije nas spasila woke kultura – za Srbe, Hrvate, Albance i Bošnjake je, izgleda, i dalje politički korektno reći da su divljaci. Što ne znači da pokušavam da kažem da nismo, ali mislim da možda ni oni koji nekritički koriste reč „balkanizacija“ na kraju nisu pali toliko daleko od Balkana. Naravno, teško bi bilo da, usred ekonomskog buma devedesetih, pada Berlinskog zida, i eurotrip žurke za koju se činilo da nikad neće prestati, iko zamisli Tviter, mikrotargetiranje glasača u kampanjama, Trampa kao predsednika SAD ili Borisa Džonsona kao premijera Velike Britanije (da ne pominjem onaj montipajtonovski skeč sa Liz Tras). Dobro, situacija danas je mnogo komplikovanija i moje poređenje i dalje može da vam zvuči nategnuto, jer je reč o potpuno različitim društvima, kontekstima i istorijskim okolnostima, ali, mislim da je suština tih (para)političkih procesa ista.
U Jugoslaviji je cena identiteta i populizma bila krv, rat, genocid, milioni izbeglih i unesrećenih. U Britaniji, koja ipak ima hiljadu godina kontinuiteta državnosti i dugu istoriju demokratije i jakih institucija, cena je, zasad, finansijski gubitak i siromaštvo, politička i strateška marginalizacija, i trajni doprinos destabilizaciji i oslabljivanju ujedinjene Evrope
Sličnost između istorijskih trenutaka i odluka građana koje pokušavam da poredim zapravo staje u jednu reč – kapitulacija. Svesna, nesvesna, manipulacijom indukovana… svejedno. Jugoslavija se, zbog identiteta i nacionalizama, sopstvenim odlukama survala u devetnaesti vek. Naša kapitulacija je bila prinošenje žrtve svih dostignutih civilizacijskih tekovina oltaru binarnih podela na „nas“ i na „njih“. Zapad još uvek ima štit u vidu tih tekovina – nezavisnih medija, kulture, političkih sistema, ali taj štit polako puca pod X faktorima poput Benona, Cukerberga, Ilona Maska i drugih internet barona, koji od glasača prave zveri, a od politike plemensku binarizaciju i travestiju. Svesno i namerno, sasvim u duhu neoliberalne faze kapitalizma, bez ikakve kontrole od strane sistema (koji, valjda, misli da će se moć pomenutih barona „samoregulisati“?).
Kako ovo izgleda u praksi? Upravo sam stigao iz Britanije, gde je film Pored tebe prikazan na univerzitetima Goldsmits i Oksford. Pre toga sam u UK bio 2016. godine. Da vidimo šta kaže statistika: na zvaničnom sajtu grada Londona, piše da je ekonomski gubitak direktno prouzrokovan Bregzitom otprilike oko 140 milijardi funti, da je oko dva miliona Britanaca izgubilo poslove, dok su cene hrane i stanovanja drastično porasle. A kako to izgleda iz subjektivne perspektive? Svi ljudi sa kojima sam se video, a nije ih malo, i nisu iz jednog „esnafa“, unisono se slažu da se živi lošije i teže. A zašto? Šta su Bregzitom dobili? Niko nije baš siguran, čak ni oni koji su za tu odluku glasali (eto, znam i takve).
U Jugoslaviji je cena identiteta i populizma bila krv, rat, genocid, milioni izbeglih i unesrećenih. U Britaniji, koja ipak ima hiljadu godina kontinuiteta državnosti i dugu istoriju demokratije i jakih institucija (plus, šteka iz doba kolonijalizma i Imperije, i nemoguće ju je u tom smislu porediti sa Srbijom), cena je, zasad, finansijski gubitak i siromaštvo, politička i strateška marginalizacija, i trajni doprinos destabilizaciji i oslabljivanju ujedinjene Evrope. Nažalost ovo se dešava u vremenu kad je jaka Evropa svetu i te kako potrebna, jer im/nam je glavni prekookeanski strateški saveznik već duboko zaglibio u „balkanizaciji“ sopstvene političke scene (između ludila Trampove verske sekte i gerijatrijskih problema demokrata), dok mafijaško-fašistička Rusija i totalitarna Kina samo trljaju ruke.
Ispade da je Jugoslavija, i u pozitivnom i u negativnom smislu, stvarno bila avangarda.
