Vest da se zatvara Remont galerija izazvala je šok u domaćoj umetničkoj zajednici, premda ona i sama na svojoj koži oseća težinu razloga za takvu odluku ove nezavisne umetničke asocijacije, osnovane pre četvrt veka. Reakcije na javno saopštenje, objavljeno tim povodom, bile su dvojake, i same po sebi vrlo rečite.
S jedne strane, mnogobrojni pojedinci slali su emotivne poruke podrške ili dolazili u radno-galerijski prostor u Maršala Birjuzova ne bi li remontovce ohrabrili i potvrdili koliko su za njih bili značajni. Tome nasuprot, organizacije iz oblasti kulture i izvesne opozicione stranke, mnogi i njihovi (bivši) dugogodišnji saborci, danima su ćutale i raspravljale da li i kako da reaguju.
Državne institucije nisu ni trepnule, premda je ovo udruženje od početka bilo stožer reprezentativnih kulturnih dešavanja, koja su umetničku scenu Srbije činila živom i relevantnom. Ćutale su mahom i bliske udruge i mreže iz regiona, iako i same ugrožene sličnim uslovima rada, kao i „rigidnošću raspisa evropskih i drugih međunarodnih konkursa“, pomenutih u saopštenju Remonta.
Živo blato
„Odluka o zatvaranju bila je teška, ali i jedina opcija da sačuvamo dostojanstvo i ne uđemo u živo blato koje bi nas tiho progutalo. To nam je bilo jasno još početkom ove godine, premda je Remont od samog osnivanja uglavnom bio na ivici opstanka, izuzimajući kratke periode relativne stabilnosti na samom početku, i neposredno nakon pandemije, kada smo dobili podršku Gete instituta i fondacije FFAI iz specijalnih programa za prevazilaženje krize uzrokovane pandemijom“, za Radar kaže Darka Radosavljević, istoričarka umetnosti i direktorka Remonta.
Shvativši sav besmisao „batrganja“, tim galerije izdao je saopštenje sa namerom „da targetira i formuliše mnogobrojne probleme scene, ne bi li se u javnosti pokrenula šira diskusija na akutne teme, poput pozicije savremene vizuelne prakse danas, odnosa države prema savremenom stvaralaštvu, kao i odnosa međunarodnih i lokalnih donatora prema realnim potrebama umetničkog stvaralaštva“.
Da je diskusija zaživela, pričalo bi se i o stvarnom doprinosu civilnog sektora u stvaranju kontinuiranog razvoja kulture, a time i društva. Ipak, priča se, „sa neuobičajenim odlaganjem“, skromno zavrtela po društvenim mrežama i u nezavisnim medijima, kako zapaža Radosavljević.
U mnoštvu stavki, iznetih u dokumentu „odjave“, u oči Radara prvo upada „propagiranje i veličanje identiteta baziranog na banalizaciji i zloupotrebi postulata nacionalnih vrednosti“. Uz tvrdnju da su svi apostrofirani problemi podjednako važni, Radosavljević kaže: „Postalo je paradoksalno da se nacionalni identitet kroz sadašnje kulturne i druge politike gradi na Nemanjićima i srednjem veku, a da se pojave poput zenitizma i nove umetničke prakse, prepoznate i na međunarodnom nivou, potpuno zanemaruju, kao i uticaja prvih Bitefa, Bemusa, Festova, koji su dobar primer savesnog i svesnog odnosa države prema kulturi“.
Kvazinacionalni identitet
„Danas se potencira amaterizam, forsira se šareno, ukrasno, dekorativno. To što zvanične politike predstavljaju kao izuzetne vrednosti, zapravo su Potemkinova sela, marketinški potrebna trenutnoj vrhuški, koju u kulturi zastupa mala grupa političara koji je suštinski ne razumeju. Kultura ne zanima ni poziciju ni opoziciju, a ako nekoga od njih eventualno i zainteresuje, iskoristiće je za promociju političke opcije koju zastupa“, dodaje naša sagovornica.
„Aktuelno stanje posledica je kontinuiranog odsustva svesti, decenijskog neulaganja u kulturu i njenog nipodaštavanja, a sada je došlo vreme za naplatu svih grešaka. Situacija je drastično pogoršana činjenicom da su politički predstavnici postali zabavljači, pa je, uz favorizaciju estrade, za kulturu ostajalo sve manje medijskog prostora. Sada ga naprosto nema. O kulturi se više i ne razmišlja“, ona ukazuje na „vrh ledenog brega“.
Nezavisnoj kulturnoj sceni onemogućava se funkcionisanje raznim državnim potezima, ali i merama raspisivača evropskih konkursa, čime se zatire i značaj savremenog stvaralaštva
Tome treba dodati i tendencije ugrađivanja tzv. gongo organizacija u javna sredstva namenjena kulturi, bez obzira na ništavni procenat od ukupne sume budžeta za potrebe tog sektora. „A jedino se kroz savremenu umetnost društvo stvarno razvija, zahvaljujući slobodi mišljenja, istraživanju, eksperimentu i riziku, pravu na grešku bez posledica, kao svojoj esenciji. I ne može se od umetnosti i kulture tražiti kratkoročno predviđanje rezultata, jer njeni su uticaji vidljivi tek naknadno. Od kulture se zahteva da funkcioniše po ekonomskoj logici, i na ovaj način se ocenjuju njeni dometi“, Radosavljević je decidirana.
Uz to, u javni diskurs uvedene su tzv. kreativne industrije, bez razumevanja da kultura ne može i ne sme da bude (isključivo) komercijalna. „Nije to izmišljotina naše vlasti, već Saveta Evrope koji je pre desetak godina odlučio da veću pažnju posveti toj zapravo privrednoj oblasti, i da u svojim raspisima konkursa stavi naglasak na protok novca, a ne na kvalitet sadržaja“, dodaje naša sagovornica.
Drugim rečima, pišući projekte adresirane na evropske fondove, a sve više i lokalne, „potrebno je fokusirati se na precizno planiranje budžeta, proračune potencijanog broja posetilaca, na primarne, sekundarne i ine ciljne grupe, očekivane rezultate, a ne na kvalitativnu promenu svesti ma kolikog broja spremnih da primene nova iskustva“.
Ekonomska logika
„Neophodno je planirati i opravdati svaki korak, što je u umetnosti potpuni apsurd. Kroz opterećenost administracijom, savremena umetnost se kastrira i dolazimo do toga da se odobreni projekti sprovode bez strasti, i samo formalno“, zapaža Radosavljević.
Štaviše, po uveliko ustaljenom mehanizmu, „finansirani aplikanti trude se da malim i nužnim manipulacijama, iz odobrenih budžeta odvoje sredstva kako bi ih usmerili za ono što prepoznaju kao bitno za zajednicu i lokalni auditorijum. Posledica svega toga je odsustvo zainteresovane publike. „Dok se jure pare za opstanak, publika, kojoj je sve namenjeno, odustaje, jer joj ti ’projekti’ nisu bliski, pa se nameće pitanje sa kim savremena umetnost komunicira, i čemu uopšte služe izložbe“, ističe direktorka Remonta, koji se ovom problematikom bavio kroz posebne programe („Dobre navike“ i „Nus“).
Dakle, galerije će i dalje biti puste, osim za velika otvaranja, pa čak i kad pada kiša, kad bi mogle biti skloništa, ali i mesta nadahnuća i trigiranja kritičkog mišljenja. „Građani će se i dalje plašiti savremene umetnosti, nedovoljno iskomunicirane iz nabrojanih razloga“, kako Radosavljević nevoljno prekognicira.
Pa ipak, nikad više izložbi, ni više galerija, mora se primetiti. Dati fenomen naša sagovornica objašnjava time da je „novim galeristima bliska igra brojeva, kao i ideja o artu kao dekoraciji“.
Umetnost kao dekoracija
„I to što se izlaže, verovatno se i prodaje, jer toliko se puno zida i toliko ima stanova i poslovnih prostora koje treba ukrasiti. Za to vreme, savremena umetnost otišla je daleko, već decenijama fokusirana na kritičko mišljenje, preispitivanje društva, istraživanja, uspostavljanja novih vrednosti, a često i bez fizičkog produkta tih procesa, koji bi se mogao okačiti na zid“, podvlači sagovornica Radara.
Paralelno, oni koji su dugo vodili borbu za slobodnu umetničku misao, povukli su se, iscrpljeni. Na red su došli mladi, stasali u ambijentu drugačijih vrednosti. U tom kontekstu, „manjak novca za kulturu samo je posledica dugoročne nebrige o kontinuitetu prirodnih razvoja i promena“, Radosavljević smatra.
Aktuelno stanje posledica je decenijskog neulaganja u kulturu. Situacija je drastično pogoršana činjenicom da su politički predstavnici postali zabavljači, pa je, uz favorizaciju estrade, za kulturu ostajalo sve manje medijskog prostora. Sada ga naprosto nema. O kulturi se više i ne razmišlja
Što se tiče države, ona ima zakonske mogućnosti da podstakne nezavisni sektor, „sufinansirajući tekuće troškove subjektima koji svojim programima trajnije zadovoljavaju kulturne potrebe građana” (član 77 Zakona o kulturi), što u praksi gotovo da nije viđeno. Ne koristi se ni mogućnost poreskih olakšica preko donacija u kulturu, s obzirom na to da je procedura prekomplikovana, i da je ulaganje u sport daleko vidljivije. I niko od ministara, a bila ih je gomila tokom delovanja Remonta, nije stvarno prepoznao značaj fleksibilnosti i inovativnosti nevladinog sektora (osim Nebojše Bradića).
Uprkos svim pobrojanim, ali i drugim problemima, Remont je činio koliko je mogao, pa i više. „Najponosniji smo na to što smo uopšte opstali, oslanjajući se na entuzijazam i podršku svoje uspostavljene zajednice koja nam je nesebično pomagala u prevazilaženju raznih kriza. Ponosni smo i na indukciju mnoštva perspektivnih umetnika i kustosa, na stvaranje nove publike, kao i na uvođenje novih praksi u komunikaciji“, Radosavljević nabraja.
A tu su i mnogobrojne publikacije, od kojih ona izdvaja tri monografije, Saše Markovića Mikroba, Nenada Džonija Rackovića i Miomira Grujića Fleke, „umetnika sa margine koji su uticali na promenu shvatanja značaja savremene umetnosti“.
Žurka za odjavu
Radni vek Remonta obeležila je i dodela Nagrade „Dimitrije Bašičević Mangelos“, koja omogućava mladim laureatima studijski boravak u Njujorku, a odnedavno, i rad sa odgovarajućim mentorima. Sledeći taj princip, celokupna scena bi se razvila, na osnovu često nedostajuće svrsishodne saradnje umetnika i kustosa.
Remont je otišao u istoriju dostojanstveno, organizujući (1. oktobra) javno vođenje kroz svoju bogatu prošlost. U galeriji, a još više ispred, na ulici, zbog gužve unutar izložbenog prostora, smenjivali su se poštovaoci, od kolega, preko silesije izlagača, do profesora sa odseka Novih medija na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, koji su doveli studente prve godine na prvi od oproštajnih događaja.
„Program nastavljamo tokom celog oktobra, kroz tradicionalnu saradnju sa Matrijaršijom i njihovim festivalom Novo doba, u kom učestvujemo izložbom Sve ove godine. Zatim sledi rasprodaja viška stvari, a 26. oktobra i finalna Odjava, tj. oproštajna žurka. Potom na red dolazi najteži zadatak, pakovanje“, Radosavljević najavljuje.
A šta posle? „Zaista smo iscrpljeni konstantnom borbom za društveno prepoznavanje značaja savremenih umetničkih praksi, bez vidljivog rezultata. Neophodan nam je predah i preispitivanje da li i kako nastaviti dalje, ukoliko ovo uopšte ima smisla. Treba srediti arhivu, za šta nije bilo vremena zbog stalnih aktivnosti, i odlučiti šta sa tom obimnom dokumentacijom“, kaže naša sagovornica.
Kad zastane i dobrano razmisli, tim Remonta možda će se posvetiti „drugim odjavama, iz APR-a, iz banke“… Ko će njihov trag da prati, pitanje je svih pitanja.
