Dokumentarno-igrani hrvatski film Fiume o morte! Igora Bezinovića, rađen u hrvatsko-slovenačko-italijanskoj koprodukciji nedavno je pobedio i osvojio nagradu Tigar na 54. Međunarodnom filmskom festivalu u Roterdamu, kao jedna drukčija i vešto izvedena lekcija iz hrvatske istorije. Tako je posle dokumentarnog filma o blokadi zagrebačkog Filozofskog fakulteta Blokada (2012) i igranog Kratki izlet (2017) za koji je dobio Veliku Zlatnu Arenu u Puli, Bezinovićev treći dugometražni film osvojio jedan festival A kategorije i prema anketama gledalaca proglašen za jednog od najboljih.
A o čemu se zapravo radi? Film započinje anketom stanovnika Rijeke s pitanjem „Ko je Gabrijele D`Anuncio?“ Neki od sagovornika spuštaju glavu ne želeći da ga se sećaju, mnogi mladi ali i stariji ne znaju za njega, a treći ga otvoreno nazivaju fašistom i diktatorom.
I sam odrastao u Rijeci, Bezinović, kao i u slučaju prethodnog filma Kratki izlet, ponovo sprovodi formalni eksperiment. Sada, uzima istorijski događaj iz 1919. godine, kada se posle Prvog svetskog rata političari nisu mogli dogovoriti kome bi grad Rijeka trebalo da pripadne – Kraljevini Italiji ili Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Priliku je iskoristio čovek opsednut ratom, koji je uz italijanske vojne dezertere okupirao grad i u njemu ostao 16 meseci, dok ga službena italijanska vojska nije izbacila. Želeći da pripoji grad Italiji, Gabrijele D`Anuncio, tokom jedne od najbizarnijih vojnih opsada, snimio je više od 10.000 fotografija, sa timom svojih ljudi.
Bezinović poziva današnje stanovnike Rijeke da rekonstruišu istorijske trenutke tog doba, igrajući likove sa fotografija, tako što reinterpretiraju prošlost na istim mestima gde su one snimljene, a glumci oponašaju aktere i pokušavaju da izmaštaju kako bi to danas izgledalo.
Na poziv za učestvovanje u filmu odabrano je tri stotine naturščika, a Bezinović je odlučio da kroz fotografije filmskih arhiva ponovo oživi sliku Rijeke od pre jednog veka, stavljajući današnje stanovnike kao učesnike okupiranog grada. I tako je nastao ovaj hibridni film, čiji je naslov izveden iz tadašnjeg vojničkog pozdrava Rijeka ili smrt!
Praksa kojom se koristi u snimljenim doku-igranim scenama podseća na rad hrvatskog umetnika Tomislava Gotovca, koji je na sličan način izazivao kontroverze, zbog provokativnih akcija i performansa u javnim prostorima. Rediteljev pristup kritički ispituje manipulaciju i propagandu kroz umetnost performansa. Filmski spoj dokumentarnog i igranog naizgled podseća na praksu rumunskog sineaste Radu Žudea. Dok se kod Žudea mešavinom dva različita pristupa dobija potpuno drugačiji kontekst, dotle je u Bezinovićevom slučaju u pitanju samo maštovita reprezentacija prošlosti.
Uspeh filma svakako duguje odličnoj montaži Hrvoslave Brkušić baziranoj na četiri nivoa: istorijski nivo koji nam priča priču; zatim rekonstrukcije događaja; razmena glumaca koji igraju D`Anuncija i naracija u ofu kao četvrti nivo. Reditelj nas svesno zatrpava informacijama da ne možemo da pratimo sve četiri linije istovremeno, povećavajući nam pažnju i interesovanje.
Iako D`Anuncio nikada nije proglašen fašistom, smatran je začetnikom „politike spektakla“, i opisivan kao preteča italijanskog fašizma pošto su njegove ideje i estetika uticale na Benita Musolinija – od metode vladanja Rijekom, zapaljivih emotivnih govora na balkonu, postavljanje retoričkih pitanja masi, sve do rimskog pozdrava i vojnika u crnim košuljama i koreografije uličnih parada i ceremonija. D`Anuncio je bez obzira na svoju diktaturu bio neozbiljno shvaćen kao umetnik i zanesenjak od koga se Italija tog vremena zvanično ograđivala.
Razlog zašto je reditelj odabrao da se pozabavi okupacijom grada Rijeke od jednog pesnika i aristokrate, za mnoge šarlatana tog vremena, upravo je u tome jer je njegova vladavina bila uvod u ono šta će da usledi – u fašizam, a Bezinović to koristi kako bi napravio paralelu sa danas naizgled smešnim i bezopasnim populističkim pokretima, zasnovanim na nacionalističkim programima koji sve više osvajaju simpatije glasača na izborima širom Evrope.
Čak sedam naturščika glumi D`Anuncija, a ceo film prati tekst na italijanskom koji čita više naratora. Interpretirajući tako vođu kroz više likova različitih generacija, od kojih svaki pomalo liči na njega, stvara se komična slika da svako može biti vođa. Na performativan način prepun humora, Bezinović nas i zabavlja i upozorava dokle takva zabava može stići. Tako traumatično iskustvo postaje ponovo proživljeno, a lekcija od pre 100 godina sada se ponovo vraća na obnavljanje za nove generacije. U hrvatskim udžbenicima danas gotovo da se ne pominje, dok se u školama Italije D`Anuncio slavi kao veliki umetnik, pesnik i ratnik. A na planu regionalne dnevne politike, dobrodošla je ova Bezinovićeva „lekcija“ iz istorije, posebno kod nas u Srbiji, gde se pokazuje kako i danas, posle sto godina, jedan čovek može da okupira državu i narod.
Kvaran zub
Često se spominje da je Gabrijele D`Anunciо, u revolucionarno pesničkom zanosu, osvojio Rijeku. Međutim, njegov ulazak je pažljivo bio planiran. Došao je u grad predvodeći kolonu od 25 kamiona s 220 vojnika, kojima se u putu pridružilo još njih par hiljada. U to vreme radio je kao propagandista i bio je „jedini dovoljno lud da pristane na tu akciju“ kako ističe Bezinović. Musolini je u to vreme bio popularni novinar u Milanu, koji je par meseci pre okupacije Rijeke osnovao svoj pokret „Italijanski fašistički borbeni savez“.
Šesnaest meseci, D`Anunciо je pravio ludosti po Rijeci, zabave pa čak i referendum o nezavisnosti, koji su njegovi vojnici rasturili kada je shvatio da će ga izgubiti. Osećao se sigurno i slobodno jer je Rijeku sa sve četiri strane čuvala italijanska kraljevska vojska. Vojske Kraljevine SHS nisu imale pristup.
Apsurd je da je D`Anunciо proteran iz Rijeke jer je vlastitoj Italiji krajem 1920. proglasio rat. Paradoks je utoliko veći jer ne snosi ozbiljnije konsekvence već su mu dozvolili da kupi vilu za male pare i živi u njoj izolovan od politike. U istorijskim izvorima pominje se pad D`Anunciја kroz prozor stambene zgrade 13. avgusta 1922. gde je jedva ostao živ neposredno pred planirani „sastanak za nacionalnu pacifikaciju“, što su mnogi protumačili kao pokušaj atentata i upozorenje da se odmakne od politike.
Musolini ga je držao na distanci, ali i dalje je smatrao potrebnim da mu redovno daje novac kao mito za neulazak u političku arenu. Na pitanje šta misli o prijatelju Anunciju, Musolini je navodno rekao: „Kada imate pokvaren zub, imate dve otvorene mogućnosti: ili izvadite zub ili ga ispunite zlatom. S Anuncijem sam izabrao ovu drugu opciju.“
U Trstu mu je na stogodišnjicu osvajanja Rijeke 2019. postavljen spomenik, a premijerka Đorđa Meloni, fotografišući se pored spomenika, izjavila je da mladi Italijani, umesto Če Gevare, na majicama treba da nose sliku Gabrijela D`Anuncija.
