Prethodni film kultnog grčkog reditelja Jorgosa Lantimosa, Jadna stvorenja, vrhunac je njegove karijere. I publika i kritika primili su ga s nepodeljenim ushićenjem. Još se hvalospevi tom filmu nisu stišali, a Lantimos već ima novi film, Sva lica dobrote. Ovim je ostvarenjem Lantimos, najblaže rečeno, podelio i jedne i druge. Ponovo je tu Ema Stoun koja briljira, ponovo je Lantimos nepredvidivi eksces majstor i opet imamo film koji intrigira i poseduje znatnu dozu provokativnosti. Ali, razlika između ova dva filma je uočljiva.
Jadna stvorenja je bio trijumf baroknog gomilanja, sočan, pun života i jedne vrste nadrealističkog humora koji do te mere pleni da u savremenom svetskom filmu jedva da ima pandan. Sva lica dobrote je, posve suprotno, rigidan, hermetičan, na momente potpuno cerebralan (posebno u trećem delu triptiha). Daleko od toga da Sva lica dobrote ne poseduje kvalitet dobre zabave. Vrsta zabave u Lantimosovom slučaju je veoma diskutabilan pojam, a tim više je od značaja što još od vremena filma iz grčke faze, Očnjak, i kasnije koprodukcije Jastog, njegovo zabavljanje izaziva znatnu dozu neugodnosti. Lantimosova filmska vizija počiva na jednoj apsurdističkoj, izvitoperenoj slici sveta koji on, primetno je, obožava da raskrinkava. Da li to radi na način jednog Luisa Bunjuela, a reklo bi se da da, ili preuzima autentično polje nihilizma jednog Beketa (onog iz Godoa), posve je nebitno. Čak je, za gledanje i razumevanje Lantimosovih filmova, ovaj referencijalni okvir potpuno nevažan. Daleko od toga da Sva lica dobrote nije kompleksan i multidimenzionalan film. Magija ni ovoga puta ne izostaje i to upravo ona koja nas vraća na Očnjaka i Jastoga koji su mnogo više za poređenje no ma koji drugi Lantimosovi filmovi. U sva tri filma primetna je znatna doza morbidnog, autodestruktivnog i šizofrenog, i sva tri filma završavaju u potpunoj grotesci. U Očnjaku i Jastogu je Lantimos patentirao jednu šok estetiku čija privlačnost počiva na ekscesu, što je u filmu Sva lica dobrote apsolutni slučaj. I sva tri filma poseduju znatnu dozu subverzivnosti a njegovo diskreditovanje građanskog poimanja regularnosti ponekad izaziva jezu.
Sva lica dobrote nije, shodno njegovoj strukturi-podeli na tri „priče“, omnibus film u uobičajenom značenju te reči. Anglosaksonska kritika, koja mu je veoma naklonjena, koristi izraz triptih i čini se da on najbolje pristaje Lantimosovoj formalnoj zamisli. Sva lica dobrote su uprkos separatnom toku triju konstitutivnih delova veoma monolitan i ponajpre konceptni tip filma, a to što u sva tri dela igraju isti glumci nije jedini reper. Prvi deo triptiha je možda najprozirniji i uprkos veoma brutalnom kraju, najbenigniji i najduhovitiji. Na ironičan način jednog majstora, Lantimos izvrće uobičajeni etički poredak i govori nam da je okrutnost postala ulaznica za ma koje integrisanje umesto dobrote. Odnosno, dolazi do apsurdnog poistovećivanja okrutnosti i dobrote.
U drugom delu, možda najboljem u filmu, policajac pridonosi nekoj vrsti samoubistva sopstvene žene, sumnjajući da se ona lažno izdaje nakon što se spasla utapanja. Sjajna varijacija na temu da čovek ubija ono što najviše voli. Treći, najkompleksniji, najteže odgonetljiv i suštinski, najfilozofičniji deo filma je junakinjina potraga za duhovnim vođstvom, što je stavlja u poziciju zlog manipulatora.
Sva lica dobrote nije opušten i ležeran film na način na koji su to bila Jadna stvorenja. U njemu veselje ne trijumfuje kao u pomenutom filmu, ali, unatoč svim prizorima, izostaje i svaka žalost. Reći da nas ovaj film suočava sa sobom najpre podrazumeva da nas prikazuje oguglale na sve devijacije, na odsustvo ma koje empatije, na etičku beskrupuloznost… U Lantimosovom filmu krv lije u potocima, a u nama to izaziva tek jedva primetan smešak.