Grupa američkih saveznih država, predvođena Teksasom i Kalifornijom, formira takozvane Zapadne snage, otcepljuje se od ostatka Sjedinjenih Država, suspenduje federalne ustavne principe i kreće na trijumfalni marš na Vašington. U njihovom pohodu, prati ih troje novinara koji postaju svedoci eskalacije rata i neviđene brutalnosti…
To bi bila okosnica filma Građanski rat: svakom carstvu dođe kraj reditelja Aleksa Garlanda. Od 2000. godine kada je debitovao danas čuvenim filmom Plaža, Aleks Garland je značajno resetovao i rekonceptualizovao svoj pogled na svet. Ako je Plaža bio film koji je u osnovi negovao utopijske zasade istražujući mogućnost stvaranja alternativnog društva, imaginarne zajednice koja se izolacionističkim merama bori protiv nereda sveta i svoj izolacionizam neguje kao jednu vrstu ideologije u odumiranju, Građanski rat je njegov distopijski odgovor na sve rasprostranjeniji nered novog milenijuma. U tom smislu, Građanski rat je s jedne strane kraj svih iluzija o prestabilizovanoj harmoniji, s druge, Garlandova distopija je nekako opipljiva, hiperrealistička u izvedbi i do te mere usaglašena s aktuelnim zbivanjima, da je gotovo ništa ne odvaja od proširenog izdanja TV vesti. Uostalom, Građanski rat i jeste viđen očima troje novinara, koji nisu samo učesnici u ovom političkom košmaru, koliko mu pre svega svedoče, postajući pre svega zalog neke kulture sećanja u budućnosti.
Aleksa Garlanda, slikara raja u filmu Plaža, u Građanskom ratu zamenio je Aleks Garland, slikar pakla. I to brojgelovskog soja
Građanski rat je najdorađeniji, najkompleksniji i dosad najbolji Garlandov film. Njegov značaj je daleko veći no što ga omeđujemo okvirima autorskog opusa. Ne radi se naprosto o tome da je u Garlandovom slučaju distopija dobila svog najprivrženijeg zagovornika, koliko o tome da on maestralno prekonfiguriše današnjicu, radikalizujući je i smeštajući je u jedan prilično sumoran egzistencijalno-politički kontekst.
Ono što u Građanskom ratu jeste kompleksno je način na koji se osmišljava narativ same separacije, samog sukoba. O prirodi separatističkog konflikta mi ne saznajemo mnogo, ako uopšte išta saznajemo. Stvari se naprosto dešavaju, uzrok i povod izgubili su se, ali ne usled dramaturškog nemara, koliko zbog toga što su za samu eskalaciju postali nebitni. Pritom, Garland virtuozno vodi svoj film. Svaki kilometar nadiranja separatista prema Vašingtonu, kompromituje ideju novinarskog poziva, jer izostaje suštinsko pitanje kakvog to uopšte ima smisla s obzirom na svu tu demonologiju sukoba, ali pridodato još razornijim upitnikom: ko su zapravo adresanti – korisnici ratnih izveštavanja? Garlandov košmar u jednom svom delu, zapravo dobrom svom delu sve do završnice, insistira na tišini, kao da po pravilu tišina prethodi svakom ratu, svakoj separaciji.
Građanski rat je najdorađeniji, najkompleksniji i dosad najbolji Garlandov film
Majstorski je način na koji Garland koristi muziku u svom filmu. Muzika nije samo sinhroni akt ili puka ilustracija, već istinski konstitutivni činilac same naracije, a neretko, muzika je ta koja preuzima ironičke akcentuacije ili je se koristi kao dopunsko sredstvo tamo gde je sama slika postala nedostatna da tumači Garlandove sumorne vizije. Takođe, pravo je majstorstvo diskretan način na koji je Garland veći deo svog filma zasnovao na rasnoj opozitnosti. Kineza iz Hongkonga ubija belac, pripadnik ekstremističkih milicija, predsednikovu glasnogovornicu, crnkinju, pri kraju filma u Beloj kući, ubija beli vojnik separatističkih snaga, ali je gotovo subverzija da metak u belog predsednika ispaljuje crnac, i to u času kada predsednik, instruiran da da izjavu, govori novinaru: „Zamolite ih da me ne ubiju!“ Sve ako se poredak i urušava, ništa u tom urušavanju nije slučajno. Simboličke konotacije u filmu dobijaju na težini i svedoče o promišljenosti ovog filma. Virtuozna je i bitka za Vašington u završnici filma, i Garland je režira tako kao da rekonstruiše bitku za Berlin 1945. godine.
Aleksa Garlanda, slikara raja u filmu Plaža, u Građanskom ratu zamenio je Garland, slikar pakla. I to brojgelovskog soja! Prizor oveće jame ispunjene nebrojenim mrtvim ljudskim telima, u koju upada i iz koje se srećom izvlači mlada novinarka Džes, možda više no ijedna filmska scena novijeg doba govori o tome dokle smo stigli sa našom civilizacijom, našom deklarativnom humanistikom. Samo će je manje pronicljivi gledalac doživeti kao osudu. Pogrešno! U pitanju je presuda!
