Za Beogradski festival igre vladalo je nezapamćeno interesovanje, koje je dovelo do čak 17.000 gledalaca, saopštili su organizatori po okončanju ovogodišnjeg izdanja. A kako i ne bi, kada je za više od mesec dana čak 18 kompanija posetilo našu prestonicu i, kao i dosad, predstavilo sve različitosti savremene igre. U samom finišu, publika je mogla da vidi i trupu iz Sidneja, čija je predstava ab [intra] dve večeri zaredom napunila scenu Narodnog pozorišta i oba puta pokupila ovacije.
Nastala pre gotovo šest godina, ab [intra] je svojevrsno putovanje kroz intenzitet ljudskog postojanja, a sve to na originalnu muziku Nika Vejlsa koji je zajedno sa koreografom Rafaelom Bonačelom boravio tom prilikom u Beogradu. Bonačela je već proizveo nekoliko predstava sa Sidnejskom kompanijom igre, ali ab [intra] je, kako sam priznaje, svakako kruna te saradnje.
Nalazimo se nakon druge izvedene predstave u Beogradu i razgovaramo o viđenom, a čini nam se da razgovor sa njim može da traje do jutarnjih sati. Ovaj temperamentni Španac rođen je u malom mestu blizu Barselone početkom sedamdesetih i, kako kaže, od najranijeg detinjstva voleo je pesmu i igru. „Ali u mom gradu nije bilo plesne škole, niti ičega sličnog“, priseća se svojih početaka, kao i odrastanja u mačističkom okruženju. „A onda su došle osamdesete, koje su donele popularne video-spotove, što je mnogo uticalo na mene. Kad sam napunio 15 godina, roditelji su mi dopustili da svakog vikenda idem u Barselonu na časove plesa, gde je otkriven moj talenat. Ali ni tada nisam bio svestan da će moja budućnost biti u plesu.“
Po njegovim rečima, karijeru započinje 1989. godine, kad odlazi na audiciju za plesnu grupu koja je tražila muškarce. „Tada sam imao 17 godina i nisam još imao pojma šta je savremeni ples. Putovao sam sa trupom u Pariz, Budimpeštu, Zagreb, Beč. Tek tada, kada sam gledao druge, shvatio sam koliko mnogo moram da učim. Odlazak u London označio je novi trening i novi početak. I to u školi koja se bavila plesnim teatrom. Za razliku od Barselone, gde bi svega nekoliko muškaraca dolazilo na časove plesa u to vreme, u Londonu je odjednom bilo mnogo momaka. Bila je to velika kulturološka razlika. Gledao sam ih i svi su bili bolji od mene! Postepeno sam učio i tako došao do čuvene Rambert trupe, gde sam položio audiciju. Za mene je to bilo ostvarenje snova.“
Početak devedesetih donosi velike promene na sceni popularne muzike, jer je iznedrio velike zvezde koje su izvršile ogroman uticaj na kulturu. Kajli, Madona, Vitni Hjuston, Džordž Majkl, Majkl Džekson. To su bila samo neka od sveprisutnih imena. Za Rafaela Bonačelu to je bio jedan formativni period njegovog stasavanja, ali i uvod u veliki preokret u njegovoj karijeri.
„Godine 2001. otišao sam sa Rambert trupom na turneju u Australiju. Sećam se, tamo sam kupio album Kajli Minog sa njenom muzikom. Ona je bila i ostala ikonična Australijanka, i bilo je nelogično da baš tamo ne kupim njen album. I onda, samo godinu dana kasnije, dobio sam imejl od Kajli, gde je pisalo doslovce da je ona videla moj nastup u Australiji i da bi volela da koreografišem njen nastup na dodeli Brit nagrada! Sećam se moje prve reakcije kada sam pročitao taj mejl – šta je ovo, da li je ovo neka šala? S obzirom na to da je moja škola u Londonu bila škola plesnog pozorišta, mnogi su tada već radili s poznatim i popularnim trupama i pevačima, i svi su me ubeđivali da probam i podržavali da radim sa njom. Otišao sam u londonski Pajnvud studio gde je ona snimala, kako bismo se susreli, ali tamo su mi rekli da me ona čeka u svojoj kući! Tada sam bio siguran da je neko platio rijaliti sa nameštenom scenom u kojoj sam ja glavni akter!… Taksi je došao po mene i otišli smo do njene kuće i – ona je zaista bila tamo. Pitao sam je zašto hoće baš mene, jer ja nisam radio pop nastupe, ali ona je odgovorila da bi htela da radi nešto drugačije. Želeli su da nastup bude apstraktniji, i da mogu da ga gledaju i stari i deca. Ona je bila divna tokom te saradnje, ali meni je ta situacija bila potpuno nadrealna. I uradio sam koreografiju sa 40 igrača. Inače volim da radim sa mnogo igrača na sceni. Odjednom, o toj koreografiji su svi pričali, pisalo se o nastupu u svim novinama. Svi su se pitali ko sam ja, jer sam do tog trenutka bio nepoznat. I odmah nakon toga, stigao je poziv da radim za Kajlinu svetsku turneju. Bila je to životna prilika i uvod u deset godina neverovatnog iskustva.“
Tu dolazimo do odgovora kako je Španac iz malog mesta preko Londona završio u Australiji. Za Rafaela, međutim, tih deset godina bili su jedan ozbiljan i dobar period, ali samo privremeni, jer je znao da će se vratiti umetničkim trupama. Međutim, tokom tog perioda desio se još jedan neočekivani obrt.
„Jednom sam u Oslu prateći Kajli na turneji, upoznao Tinu Tarner. Otišao sam na probu pre njenog nastupa, gde je bilo nestvarno mnogo ljudi, i gledao kako oni rade. Par nedelja kasnije dobio sam poziv i od njenog agenta. Tina Tarner je imala malo drugačiji pristup. Ona je htela prvo da me upozna, zatim bi me zvala da radimo zajedno tokom samo jednog dana i tek tada bi odlučila da li nastavljamo dalje ili ne. Srećom po mene, nastavili smo. Tako sam radio i sa Tinom Tarner“, kaže Rafael Bonačela kroz širok osmeh.
S obzirom na različitosti, zanimalo nas je kako izgleda sam njegov proces stvaranja: „On nikad nije isti. Zavisi od sveta koji želite da stvorite i s kim to radite. Ponekad počinjem sa kompozitorom, ponekad sa plesačima. Ponekad počinjem sa scenografijom ili kostimima, ali lično više volim minimalizam. Takođe, volim da kreiram scenu svetlom, ono stvara bolju atmosferu prostora od same scenografije. Uvek mi je poznat koncept ka kome želim da stvaram, a tokom njega hvatam taj trenutak istine, koji želim da prenesem na scenu. Radim sa igračima, razmenjujemo ideje, dajem im sadržaj i očekujem da mi vrate, posebno svojom igrom i improvizacijom. Kreiramo te svetove na temeljima ovog porušenog sveta.“
Upravo nam tako izgleda i predstava ab [intra]: „U ovu predstavu, igrači su doneli svoja lična iskustva. Dugo smo radili improvizacije, a zatim sam od njih tražio da napišu anonimno svoja iskustva, svaki detalj, osećaj, emociju. I u tim tekstovima dobio sam pregršt materijala. Mnogo njih je govorilo o samoći i usamljenosti. Neki su govorili o nasilju, drugi o zavisnostima, pogotovo seksualnim. Sve je to bio izvor inspiracija. Od svih tih osećaja kreirao sam ovu predstavu. Zato je to priča o ljudima, i ljudskoj vrsti kao takvoj. Jer ja verujem u telo kao sredstvo. Želeo sam da telo komunicira sa ljudima i da im prenosi te osećaje, koji su se nalazili u zapisima. U igri imate svega. Ona sadrži sve.“
A upravo nas je igra i izmestila od ove surove realnosti, barem tokom tih mesec i kusur festivalskih dana.
