Projekcijom filma Bolne istine reditelja Majka Lija i svečanom dodelom nagrada, u petak, 29. novembra, završen je 30. jubilarni Festival autorskog filma. Povoljni utisci iz prvog dela festivala zadržali su se tokom čitavog njegovog trajanja. Ovogodišnji Festival ne samo da se pokazao dostojan svog jubileja, nego je i dokazao da autentična, pa i radikalna filmska estetika (Vijet i Nam, Popodneva samoće, Romantična generacija…) ne nestaje sa svetskih ekrana. Naprotiv!
Bujanje autorskih invencija, stilova, formalnih inovacija čak je u blagom zamahu. S obzirom na ime i prirodu Festivala, uloga reditelja (autora) je za nas od primarnog interesa. Većina velikih rediteljskih imena opravdala je svoju reputaciju velikana: Đia Žan Ke, Albert Sera, Žak Odijar… Neki su (Pedro Almodovar, Dejvid Kronenberg) svojim filmovima izazvali uglavnom negativne reakcije a pred nekima je, tek otkrivenim (Pajal Kapadija), svetla filmska perspektiva. Upravo zahvaljujući novim, mlađim talentovanim stvaraocima, film ima budućnost. Kreativni tim Festivala autorskog filma umeo je da uskladi razne filmske interese, pridobije novu, mladu filmsku publiku i značajno zadrži onu već privrženu. Ove godine, Festival je deo svog programa proširio i na Niš. To nije samo važan doprinos decentralizaciji, nego samo znači da se širi manevarski prostor za izazove nekomercijalnog filma.
Od filmova koje bi neizostavno trebalo ne samo pomenuti nego i apostrofirati u završnici festivala, našlo ih se nekoliko, ali tri svakako u najvećoj meri zaslužuju našu pažnju. Najpre, film Popodneva samoće, kultnog reditelja Alberta Sere, tvorca remek-dela Smrt Luja XIV. Potom, film kineskog reditelja Lu Jea Nedovršeni film i, svakako, nagrađeni rumunski film Nova godina koja nije došla Bogdana Murešanua. Prikazivanje Popodneva samoće počastvovao je svojim prisustvom sam Albert Sera. Ovaj kontroverzni reditelj znatne reputacije, snimio je film koji se po svim premisama ističe originalnošću, ali i radikalnošću. Bez obzira na to što slovi kao dokumentarni film, Popodneva samoće savršeno funkcioniše i kao igrani. Neka striktna demarkacija nije moguća. U centru Serine pažnje je legendarni matador Andres Roka Rej i rekonstrukcija trenutaka njegovih borbi s bikovima.
Popodneva samoće je rediteljska bravura. Ona je to iz mnogo razloga, ali joj, mimo ma koje fascinacije prethodi etička kontroverza. Naime, bez obzira na sva moguća stilska rešenja i savršeno vladanje filmskim jezikom, Serin film je ipak svojevrsna estetika ubijanja, a patnja životinja (bikova) do njihove finalne egzekucije, nije nešto što bi Seru opteretilo na ma koji nefilmski način. Naizmeničnom upotrebom krupnih i srednje krupnih planova, eliminacijom publike iz kadra, od čijeg prisustvazadržava samo zvučnu reakciju, Popodneva samoće je film koji je u celosti koncentrisan na matadorovo lice, odnosno, filmska koncentracija jednaka je matadorovoj. Seru u toj izazovnoj borbi sa smrću, visokog rizika, primarno zanima način na koji borac koristi svoje telo, usklađivanje njegovih pokreta s pokretima bika, pripisujući jednoj krajnje fizičkoj radnji duhovna obeležja. Postoji jedan znalački, maestralan oksimoron u filmu, gde se Andres Roka Rej krsti. Ne govori li ovaj film, u svojoj ironijskoj ravni, da su ubijanje i religija usko povezani?
Film Lu Jea Nedovršeni film ide tragom čuvenog filma Vima Vendersa Stanje stvari. Kao i u Vendersovom filmu, filmska ekipa na snimanju filma (ponovo) prekida snimanje i sve se raspada, jer je, za razliku od Stanja stvari, izvor problema epidemija kovida 19. Da li treba reći da se film snima u blizini Vuhana? Lu Jeov film je igrani ali funkcioniše kao dokumentarni. Serin film je dokumentarni ali funkcioniše kao igrani. Upravo na primerima ova dva filma moguće je nazreti obrise nekih od savremenih filmskih strujanja. Ovo pomeranje granica i diferenciranje između igranog i dokumentarnog više nije od bitnog značaja. Prožimanje stvarnosti i fikcije postalo je neodvojivi deo filmskih stremljenja, ali je u Nedovršenom filmu upravo to što je stvarnost najbolja fikcija njegov izvanredan kvalitet. Projekat se raspada, ekipa mora u izolaciju, i tek nakon nekoliko meseci karantina, njihovo okupljanje je moguće. Reditelj Reke Sudžu i Letnje palate je ono najbolje u savremenom kineskom filmu i uz Đia Žan-kea čini vrh azijskog i svetskog filma. Nedovršeni film pokazuje grupu ljudi zatečenu okolnostima čiju egzistenciju u jednom isečku vremena diktira prinuda, i način na koji se oni, ali i stanovnici Vuhana nose sa novonastalom situacijom predmet je rediteljeve opservacije o nedaćama.
Pre no što prostor dobije pobednički film Nova godina koja nije došla neizostavno se moraju spomenuti filmovi Veliko putovanje Migela Gomeša, Bolne istine, film Majka Lija, pa i film Potrebe jedne putnice južnokorejskog reditelja Hong Sang Sua, premda je reč o njegovom najmanje uspelom recentnom filmu. Gomešov film je po svojim formalnim odlikama trijumf lepote. U filmu u kojem verenica u potrazi za svojim verenikom prelazi beskrajne puteve predratnog Dalekog istoka, od Burme i Vijetnama, do Kine i Tajlanda, Gomeš oživljava duh jednog iščezlog vremena. To čini izuzetnom vizuelnom kultivacijom, songovima i, iznad svega, izvanrednom upotrebom of naracije, pri čemu je najprisutniji naratorski glas na kineskom jeziku. Veliko putovanje započinje kao film o ljubavi a završava kao film o lepoti. Verenik koji nestaje, i koji u filmu takođe ima svoj ugao gledanja, služi, istina, kao katalizator, ali je zapravo samo spona koja će njegovu verenicu dovesti u vezu i oplemeniti sadržajima jednog sveta spram kojega sve više oseća svoju pripadnost. Velikim putovanjem nastavlja Gomeš svoju fascinaciju samim filmom, budući da je u njegovom opusu otklon od realnosti jedna novoiznađena realnost prelomljena kroz filter kamere. Reći za ma koji film da je lep je pre eufemizam za njegovu ne naročitu relevantnost i nema estetičku težinu. Ali, u ovom slučaju, reći za Veliko putovanje da je lep film ne znači nužno ništa diskvalifikatorno već nešto vrlo afirmativno i pre svega sadržajno.
Veteran Majk Li, vitalan do neverovanja, i u svojoj osamdeset prvoj godini pravi sjajan film. Bolne istine su mala filmska egzibicija u kojoj briljira Mariane Žan-Baptist, koju je Majk li već eksponirao u čuvenom filmu Tajne i laži 1996. Život jedne crnačke porodice srednje klase u kojoj majka uspostavlja svojevrsni matrijarhat svojim patronizirajućim odnosom spram svih u porodici ali i šire, i u kojoj njena gunđavost od početne iritacije prerasta u simpatiju, čine od početnih vedrih tonova Bolnu istinu setnim filmom koji, između ostalog, govori o tome kako se ljudi nose s beznačajnošću.
Hong San Su u Potrebama jedne putnice, primereno načinu Erika Romera govori o Francuskinji koja postaje učiteljica dvema Korejkama. Premda ljubak u celini, i premda zahvaljujući Izabel Iper poseduje meru nesumnjivog šarma, Putnica… je film koji nije iskorak u karijeri Hong Sang Sua i nije važan doprinos njegovoj poetici. Uzgred, njegov najnoviji film, U vodi, već stiče kultni status.
Nova godina koja nije došla Bogdana Murešanua svakako je jedan od najboljih filmova Festivala, ali je diskutabilno, kao i uvek kada su nagrade u pitanju, koliko je ovo najbolji film (uzgred, za ovaj film, srpskoj montažerki i producentkinji filma Vanji Kovačević pripala je nagrada za najbolju montažu). Sa stanovišta same režije, bilo je bar tri ili četiri bolja filma. Ali, ovom debitantskom filmu začudne zrelosti, malo toga treba sporiti. Nije čak od značaja što srpskom filmskom gledaocu rumunski film predstavlja svojevrsnu zonu gledalačkog komfora koju nerado napušta u korist nekih manje razumljivih kultura. Nova godina koja nije došla je izvrstan film i tu nema spora. Najmanje je bitno da je ovo film koji govori o padu Čaušeskuove vladavine i predočava nam kako završavaju sve diktature. Bitan je način na koji ovaj film, kroz šest paralelnih priča, maestralno vođenih, uoči rumunske revolucije, govori o pojedinačnim i kolektivnim sudbinama, ali pre svega, o ogromnom nasleđu straha iz Čaušeskuovih vremena. Murešanouv film je u tom smislu svojevrsna filmska fuga, u čijoj se završnici usaglašavaju svi ti marginalni glasovi, kada im roptaji Čaušeskuovog režima bar vraćaju davno izgubljeno ljudsko dostojanstvo. Nova godina koja nije došla je film zapanjujuće zrelosti i inventivnosti za jednog debitanta. Na doslovce identičnu temu, sudbina grupe ljudi uoči revolucije, postoji i bolji rumunski film: remek-delo Radu Munteana Hartija će biti plava (2006), jedan od ključnih filmova rumunskog novog talasa. Film prati sudbinu jedne vojne jedinice 23. decembra 1989. Ali ono što kao ciklična struktura pleni u Munteanovom filmu i gde je eruptivnost stalno prisutna, kod Murešanua je ljudska patnja ta koja uz strepnju daje obeležje svim protagonistima. To, uči ovaj film, što nas represija sve zajedno čini neljudima, stvar je razumevanja još u školskim klupama. Padu svake vlastodržačke bahatosti prethode ljudske suze.
