Oproštajnim vatrometom i porukom da su ljubav i svetlost nezaustavljivi, u ponedeljak ujutru završen je jubilarni 25. Egzit festival. Sa organizacione, sadržajne i muzičke strane, bio je to Egzit na koji smo navikli u poslednjih desetak i više godina: u potpunosti komercijalan festival bez previše društveno-političkog angažmana, fokusiran na želje najmlađe publike i okrenut prevashodno elektronskom zvuku i festivalskom najjačem planetarnom brendu – Dens areni.
Međutim, kao u epizodi serije Zone sumraka, 25. Egzit ostaće upamćen kao najčudniji do sada. U razgovoru s veteranima festivala potvrdili smo to osećanje nenormalnosti, jer sve je izgledalo kao da je u najboljem redu, ali svi znamo i osećamo da ništa nije u redu. Razloga ima nekoliko, krenimo redom.
Najlakše vidljiv razlog zašto ceo festival deluje kao paralelna dimenzija su naravno studentsko-građanski protesti i blokade saobraćajnica, koji su se održavali paralelno sa programom na Petrovaradinskoj tvrđavi. Kao da su dva sveta, iako svi znamo da su ljudi na Egzitu i oni na blokadama u osnovi iste političke osobe, te da bi u nekoj trećoj paralelnoj dimenziji Egzit bio aktivno uključen u tekuće društvene promene i narastajući građanski bunt protiv nedemokratskog i sada već ravno tlačiteljskog režima Srpske napredne stranke i njenog pravog, defakto lidera, predsednika Srbije.
Ne postoji muzička grupa koja makar deo svog repertoara ili nastupa nije prilagodila buntovničkom ambijentu, a prizor krvave šake bio je prikazivan na ogromnim video-bimovina i plakatima
Poslednje večeri na festival smo ušli prolazeći pored 16 stolica sa imenima žrtava novosadske nadstrešnice i parom cipela ispred svake. Takva blokada mosta Varadinska duga, dok se ljudi penju na Egzit, ostavlja gorak ukus i čini da ceo festival izgleda kao nadrealna scena iz socijalne drame B produkcije. A onda kreće ono najjače.
Egzit je nedavno obznanio javnosti da će u ovakvoj društveno-političkoj klimi biti primoran da se ili ugasi, ili napusti Novi Sad i Srbiju, ili formira ćerku-festival u nekoj drugoj zemlji. Razlog je tragično banalan i tiče se podrške koju je Egzit pružio studentima i građanima, otprilike kada i kao Novak Đoković, a što na tečnom srpskom znači zadocnelo i nedovoljno snažno.
Ipak, Egzit je nedvosmisleno stao na pravu stranu istorije, podržao studente i građane, a to se u ovoj i ovakvoj zemlji ne prašta. SNS ne trpi neutralnost i držanje postrance, ili ste sa njima ili ste protiv njih, i malo koga je iznenadilo uskraćivanje podrške festivalu, koji bez gradskih komunalaca te pokrajinskih i državnih institucija ne može normalno da funkcioniše i bude isplativ.
Na samom otvaranju, prvi put nismo uživali u vatrometu, jer za takvo šta nije bilo ni mesto, ni vreme. Umesto karnevalske fešte, 40.000 ljudi je ćutalo 16 minuta odavajući poštu za 16 osoba ubijenih iz nehata ispod nadstrešnice Železničke stanice i za to vreme Egzit je delovao sablasno prazan i tih. Nikada ranije nismo čuli zrikavce u okolini, niti je toliko bina bilo neotvoreno u tom trenutku. Sve je to dodatno pojačalo utisak neopipljive anksioznosti i neizvesnosti u kojima živimo, kako u Novom Sadu, tako i na Egzitu.
Revijalni nastup tada je imala italijanska pevačica Gala, čiji hit Freed From Desire je postao nezvanična himna srpskih protesta, uz pokliče Pumpaj i Ko ne skače taj je ćaci. Mladost naše zemlje podržao je i legendarni ser Bob Geldof, pokretač Live Aid koncerta 1985, koji je prve večeri nastupao sa bendom The Boomtown Rats, nažalost pred nedovoljno brojnom publikom, ali o tome više reči kasnije.
Po pitanju cena, Egzit 25 jako liči na prosečno planiranje kućnog budžeta, gde nisu toliki problem režije i računi, već odlazak u prodavnicu
Da bi cela situacija bila maksimalno šizofrena, ali u neobjašnjivo pozitivnom smislu, postarali su se bendovi i sam festival. Na momente je delovalo kao da smo u devedesetima, na „nultom“ Egzitu koji je 2000. trajao sto dana, na divljoj dunavskoj plaži Bećarac pored Filozofskog fakulteta. Praktično da ne postoji muzička grupa koja makar deo svog repertoara ili nastupa nije prilagodila buntovničkom ambijentu, a prizor krvave šake bio je prikazivan na ogromnim video-bimovina i plakatima. Dr Pop iz novosadske grupe Ateist rep je poručio mladima da su „njima ruke krvave još od devedesetih“, Boban iz Ritma nereda je krenuo Ko ne skače…, Pekinška patka je u refrenu vikala Pumpaj i sve je delovalo kao da rušimo Slobodana Miloševića.
Tome je znatno doprinela i ovogodišnja lista izvođača. Na Egzit su očekivano došli najaktuelniji disk-džokeji na svetu (Tiesto, Yousuke Yukimatsu, Eric Prydz, Burak Yeter, Ogazon, DJ Snake, Boris Brejcha, Nina Kraviz…), a njih je pratila solidna ekipa iz pank-rok branše, što domaćih, što regionalnih i svetskih umetnika. U takvim okolnostima, redovno smo sretali revolucionarno raspoložene ljude i osećali se kao da smo na protestima 2000, odlazeći sa jedne bine na drugu i slušajući rokere i pankere gnevne zbog nepravde u kojoj živimo. Problem je samo u tome što takvi izvođači retko privlače desetine hiljada gostiju, već se „pumpa“ na manjim binama ili sa našom, lokalnom ekipom studenata i građana.
Glede pumpanja, manji incident dogodio se 12. jula, kada je nepoznati muškarac u po’ bela dana došao automobilom na prostor Glavne bine i nasilno skinuo transparent sa srcem i rečima Pumpaj! U pitanju je slika koja se na festivalu nalazi na više lokacija i deo je ukupne koreografije, a organizatori su počinioca prijavili policiji. Da li će i kako odgovarati, čisto sumnjamo, jer Egzit problem sa zastavama ionako vuče jako dugo.
Zbog političkih problema, na bedemu Tvrđave odavno se više ne nalaze transparenti „Dobro došli u Novi Sad, glavni grad Vojvodine“ i „State of Exit“. Umesto njih, na Đavi već godinama visi zastava o nedavanju Kosova, koja se fizički čuva bez prestanka, a čiji prizor mučno podseća sve goste u kakvom se političkom limbu svi mi nalazimo.
Kuriozitet festivala bio je i nastup Seke Aleksić, zbog čega su neki bili ogorčeni i pitali se da li je folku uopšte mesto na Egzitu. Folk je odavno prisutan na Egzitu, samo nije uvijen u tradicionalnu i očekivanu formu
Ukoliko se Egzit zaista ugasi ili preseli iz Novog Sada, biće to verovatno najjača i sigurno najslikovitija metafora naše opšte propasti i srljanja ka dnu, evo već 35 godina. Šetači na dunavskom keju gledaće opustošenu, neodržavanu kulturnu baštinu s koje je posečeno ama svako lepo stablo, tamo više neće postojati nekada najbolji svetski i evropski festival, ali će nam ostati zastava prkosa i nedavanja već prodatog, jedno kolosalno Ništa koje ima ljubomorno da čuvamo na putu ka Nikuda.
Što se tiče dušebrižnika ophrvanih bolom zbog stanja i sudbine Petrovaradinske tvrđave, njima možemo uputiti reči bivše direktorke Zavoda za zaštitu spomenika kulture Donke Stančić, koja nam je davno rekla da je Tvrđava upravo to – vojna utvrda napravljena da izdrži topovsku đulad i napade protivničke vojske, kamoli mlade festivaldžije. Problem nije u tome da li će izdržati, već da li se održava, a to je posao prevashodno Grada i stručnjaka Zavoda, pa tek onda Egzita koji bi na koncu morao da spremi fond za održavanje Đave i preusmeri ga relevantnoj Instituciji.
Nazad na koncerte. Egzit odavno više nije festival generacije koja ga je iznela, i to je sasvim u redu, a neki novi klinci donose i neka nova pravila igre. Pre svih to se tiče najjačih izvođača na Glavnoj bini, takozvanih hedlajnera, a najbolji primer je hiperpopularni i uspešni duet Hurts. Oni su magnet za generaciju Z i dobri šoumeni, ali nisu veliki rok bend koji je u stanju da transformiše jedan festivalski dan, kako muzikom i energijom, tako i publikom koju će privući. Poslednji put to su učinili čuveni The Cure, na zalasku karijere i debelo zakasneli u Srbiji, ali taj koncert je doslovno diktirao taj festivalski dan, ukupnu posetu i karakter publike i doživotno će se pamtiti.
Druga anomalija nove epohe tiče se vremena dolaska na Đavu. Egzit 25 bio je tugaljivo pust sve do oko ponoći i neka bitna imena muzike doživela su da nastupaju pred relativno malim brojem ljudi, a da publiku zapravo imaju – samo nije stigla. Egzit doslovno eksplodira u periodu od ponoći do jedan ujutru i Tvrđava se namah napakuje, međutim danas je situacija takva da su bendovi koji nastupaju od 20 do 23 sata praktično osuđeni na praznu livadu. Ne jednom smo bili peti ili osmi član publike, na mestu koje prima 3.000, a nakon ponoći se situacija dramatično popravlja, na svim binama i žanrovima, jer većina tih posetilaca planira da dočeka jutro na Dens areni ili uz disk-džokeje na Glavnoj bini.
Egzit je bio tugaljivo pust sve do oko ponoći i neka bitna imena muzike doživela su da nastupaju pred relativno malim brojem ljudi, a da publiku zapravo imaju – samo nije stigla
Kuriozitet festivala bio je i nastup Seke Aleksić, zbog čega su neki bili ogorčeni i pitali se da li je folku uopšte mesto na Egzitu. Bojim se da jeste. Kao prvo, dotična umetnica je među prvima snažno i jasno podržala studente, a zbog čega je finansijski i emotivno trpela. Kao drugo, folk je odavno prisutan na Egzitu, samo nije uvijen u tradicionalnu i očekivanu formu. Umesto harmonike, aranžera, dipla i tarabuke, danas je urbano-seljačka muzika zapakovana u moderno digitalno ruho, karipske ritmove i autotjun, ali je tekst taj koji otkriva namere autora, prevashodno gađanje niskih strasti publike, preterana seksualizacija i perverzni materijalizam doveden do obožavanja.
Po pitanju cena, Egzit 25 jako liči na prosečno planiranje kućnog budžeta, gde nisu toliki problem režije i računi, već odlazak u prodavnicu. Tačno je da glavni konkurent, Siget fest u Budimpešti, odavno ima jače i poznatije bendove i bolje neguje gitarski zvuk, ali ako je kupljen na vreme, paket ulaznica za ceo Egzit košta manje nego jedna dnevna karta za Siget. Međutim, kada ogladnite i ožednite, čekaju vas limenka piva teška 500 dinara, obrok brze hrane od 700 do 900, a čak se i kuvani kukuruz drži na 250 dinara, kao da smo u Etiopiji, a ne Vojvodini.
A, da li će Egzit dogodine biti u Vojvodini? To trenutno niko ne zna. Jedni misle da je pretnja realna i bojazan opipljiva, drugi smatraju da Egzit namerno mobiliše publiku i „tvrdi pazar“, treći smatraju da je došlo vreme da isti ti studenti naprave svoj, novi festival po ugledu na Egzit. Možda je Egzit stvarno pojeo samog sebe i došao u fazu spaljenog Feniksa, ali jedna činjenica ostaje: to je i dalje najbolja stvar koja se dogodila u gradu za 25 godina, događaj koji nas je stavio na mapu sveta, naš prozor u svet i poziv na druženje svim Zemljanima, koji su upravo zahvaljujući Egzitu uvideli da nismo onakvi kakvim nas mediji predstavljaju.
Ili jesmo?
