„Siguran sam da su svi koji su ovde bili i na onom velikom okupljanju, protestu 15. za 15, svako iz svog razloga, s ubeđenjem da treba šira sredina da se jako promeni. Takođe sam siguran da velika većina od dvadesetak ili tridesetak hiljada radnika u kulturi imaju zajednički povezitelj i da bismo mogli da pokažemo kapacitet da prevaziđemo tu vrstu antagonizacije, koja se ponekad bazira na ličnim ubeđenjima“, rekao je vajar Mrđan Bajić, akademik i profesor na FLU u penziji, na razgovoru organizovanom (prošlog četvrtka) u Kulturnom centru Beograda.
Povod skupa bilo je pokretanje dijaloga „o situaciji na kulturnoj sceni“, kako je pisalo u javnom pozivu. U stvari, pravi razlog da se razgovor pokrene predstavljalo je zauzimanje Dvorane kulturnog centra (bioskopskog i debatnog dela KCB-a), od strane pripadnika neformalne inicijative Kultura u blokadi, još 18. februara. Čin je proglašen „upadom“ ili „oslobađanjem“, zavisno od tačke gledišta.
Diskriminacija u pokušaju
Bajić je dodao još koju o nuždi da se smisli „okupljajuća agenda“, ali i o „reprezentativnosti“ grupe koja je zauzela bioskop (a koja ne broji više od sto ljudi, što se osipaju od formiranja, prema priznanju samih pripadnika, bivših i sadašnjih).
Na pomen „reprezentativnosti“, jedan od prozvanih dobacio je Bajiću „to je malo vučićevska retorika“. Profesor je uzvratio da je izrečeno „najlakši način da se neko diskriminiše“, i nadalje nije hteo ni reč da izusti. Rasprava time nije umirena, već naprotiv, postižući sporadične „pikove“ koji su od početka diktirali dinamiku rasprave. Povremeno žučne kao da si u Skupštini, maltene.
Tenzija je nabijena još kad je v. d. direktora KCB-a Ninela Gojković, u samom predstavljanju problema, ustvrdila da je ova ustanova „među prvima podržala studente“, te da KUB nije dao odgovor „od čega i od koga ju je oslobodio“. Ukazujući da je konstantnom upotrebom klima-uređaja u prostoru DKC-a ugrožena bezbednost zgrade sa prastarim instalacijama, ona je izazvala burno negodovanje „oslobodilaca“. A još više napomenom da je čak i brava bioskopa zamenjena.
„To je laž“, poskočili su adresirani, uznemireni poslednjom optužbom. Reakciju na prvu, prenećemo parafrazom dva spojena odgovora: „Nismo mi moroni, kako nas je na društvenim mrežama nazvao Vuk Vidor, predsednik Odbora Oktobarskog salona (čiji je KCB organizator)… i vodimo računa o zatečenim resursima“.
Poziv na totalnu blokadu
Tu ćemo zastati, u pokušaju da damo širu sliku „borbe“ što je sprovodi KUB, uveren da „sve mora da stane“ i da se nanovo izgradi po principima „horizontalne hijerarhije“. Kako ta vrsta poretka u KCB-u ne vlada, trebalo ga je u celosti blokirati, pa je i dalje otvoren poziv zaposlenima. „Udobno uvaljenim na svojim pozicijama“, iako potplaćenim do ispod republičkog proseka..
„A zašto ste onda bili tako hermetični“, sintetizovana je reakcija KCB-ovaca. Izazvana i prethodnim bezuspešnim pokušajem da se sa KUB-ovcima dogovore, prisustvujući jednom od njihovih plenuma. Iz toga ništa svrsishodno nije proizašlo, pa se svako vratio u svoj kutak ringa. Kulturni centar je izgubio ovu rundu, sprečen da sprovodi svoje redovne programe, a pobednik napravio „platformu“ za okupljanje raznih nezadovoljnika, pa i „pobunjenih radnika RTS-a“. Upućeni kažu da je ta platforma „haotična, nejasno formulisana“.
Kako onda treba da se shvati činjenica da su „oslobodioci“ u Dvoranu primili i beskućnike? Kao dokaz ultraleve ideologije, beskompromisne, ili kao inat građanski („elitistički“) nastrojenoj (polu)osvojenoj instituciji, nije se dalo zaključiti iz njihovog izlaganja?
Kad su već toliko protiv svojatanja javnog dobra, zašto nisu „oslobodili“ Dvoranu MTS ili Sinepleks, zapitao je neko „neutralan“. Ili, zašto ne Paviljon „Cvijeta Zuzorić“, kad je deo uprave i članstva ULUS-a, što u „Cvijeti“ stoluje, u redovima blokadera, drugi je prošaptao.
Piraterija kao oružje
„E pa ovde im je bilo zgodnije, em u samom centru, em ugrejano, em bez obezbeđenja“, treći je zaključio, upoznat sa situacijom, ali ne i voljan da se „autuje“. Jer nije zgodno ikom se zameriti na tako skučenoj kulturnoj sceni, još uz nepoznat ishod previranja.
Mada, moglo bi se tu još štošta dodati glede problematizacije nekadašnjeg i aktuelnog bioskopskog programa. Pa je do pre mesec dana, DKC bilo sklonište nezavisnog opusa, naplaćujući za to gotovo simboličnu cenu karata. Sad se pušta šta se stigne, ali – besplatno, i ne mareći za autorska prava, kako se valjda kapitalizam podriva.
Kad su već toliko protiv svojatanja javnog dobra, zašto nisu „oslobodili“ Dvoranu MTS ili Sinepleks, zapitao je neko „neutralan“. Ili, zašto ne Paviljon „Cvijeta Zuzorić“, kad je deo uprave i članstva ULUS-a, što u „Cvijeti“ stoluje, u redovima blokadera
Kao u kakvom rijalitiju, publika nije trpela ni trenutak dosade, pa je „samopromotere“ neumoljivo prekidala. Ponekom je i pružana šansa više no drugima, ali i tu je postavljena granica povicima „daj poentu!“. Ili očiglednim prevrtanjem očima kad bilo ko oduži.
Konciznost za mikrofonom tražena je od samog početka, pitanjem „ima li vremenskog ograničenja za izlaganje?“, a povodom podugačkog predstavljanja samih organizatora. Kako je sugestija prihvaćena, mikrofon se nadalje kretao kao loptica u nekoj sloumoušn verziji partije tenisa. Prividno bez favorita, ali i bez izgleda za ičiju pobedu.
Pozajmljen i jezik studenata
Na trenutke, KUB-ovci su krenuli da koriste manuelni jezik studentskih plenuma, pa vrteli rukama (umesto, valjda, tapšanja), spuštali palčeve nadole, oglašavali tajm-aute…, što je stvorilo dublji jaz između njih i protivnika, ali i celokupne publike, koja ih je bledo gledala. Neko bi ovo nazvao „snobovštinom“, kao i skupljanje novca, putem bazara, za Palestinu, dok se takva vrsta pomoći ne usmerava na (orobljene) prosvetare, ili bolesne kolege, kako je neko primetio, targetirajući licemerje „levičara“.
U tom kontekstu pomenut je i grafit „Stop NATO kulturi“, ispisan na ulazu Likovne galerije KCB-a, gde je u toku izložba umetnice Nine Todorović. Todorović ovo nije doživela kao ličnu uvredu, jer i drugi je mogao biti na njenom mestu. Nju je zaboleo razlaz s nekadašnjim istomišljenicima, koji su, „jašući na talasu studentskih blokada, počeli da agresivno nameću svoje stavove, sve udaljenije od realnosti, I prvobitnih, vrlo suvislo formulisanih zahteva, koje su u početku umetnici masovno podržali“. Tako se došlo i do modusa „ako nisi sa nama, onda si protiv nas“, što „nije dobro“, kako ističe Todorović.
Istini za volju, ni KBC-ovci nisu popuštali, pa je „mi“ i „vi“ dominiralo debatom. Stoga je opaska „vi pozivate na dijalog s neumoljivim stavom da ste vi u pravu“, mogla da se primeni na obe sukobljene strane, u nemogućnosti da jedna drugu čuju.
Vratimo se grafitu, za koji su osumnjičeni tvrdili da ga oni nisu ispisali, a sumnjičavci replicirali da ih odaju slični natpisi po celoj Dvorani. Uostalom, imaju oni i konkretnije dokaze, kao da se začula pretnja. „Dijalog“ je prekinut naglo, istekom dva i po sata.
Sad je na čitaocu da proceni ko je tu koga okupirao, a ko šta oslobodio, pa će „lična ubeđenja“, što reče Bajić, igrati presudnu ulogu. Da je čitalac bio prisutan na raspravi, bio bi zaglušen onim starim „ja u klin, ti u ploču“. Možda će kulturi dijaloga, preko nam potrebnoj, doprineti zbor Starog grada, upriličen u nedelju u DKC-u, kad se malo organizacijski razvije. A možda i neće, videćemo.
