„Nemamo budžet, ali imamo prijatelje“, mogao bi da bude moto dvanaestog Šekspir festivala koji će se odigrati od 3. do 6. jula u Vili Stanković u Čortanovcima. Ta kisela šala reditelja Nikite Milivojevića, inicijatora, direktora i selektora Šekspirfesta, odnosi se na presedan u finansiranju ove pozorišne svetkovine: prvi put od nastanka, ni Opština Inđija ni Pokrajinska vlada nisu dale ni dinar da omoguće njegovo izvođenje, premda su manifestaciju i osnovale.
Međutim, od dana kad je ozvaničena ta tužna činjenica o uskraćivanju novca, Milivojevićev telefon ne prestaje da zvoni, dok mu u inboks pristižu mejlovi iste sadržine – „možemo li mi nekako da pomognemo da festival opstane?“.
Zato se, umesto da se digne ruke od svega, pristupilo svojevrsnoj eksperimentalnoj taktici, prodaji počasnih (sponzorskih) karata koje staju od pet hiljada do 10.000 dinara. Prihod će biti preusmeren na povećanje broja mesta na tribinama, budući da su iznenadne materijalne nedaće smanjile „salu“ pod otvorenim nebom, lišavajući deo publike izvanrednog pozorišnog ugođaja.
Prinudni koncept: erupcija optimizma
Šekspirfest je naime zamišljen kao ambijentalni teatar, kome posebnu čar daje Dunav, kao i remek-delo Dragiše Brašovana, nalik minijaturnoj tvrđavi na obroncima Fruške gore. Vilu je sazidao prof. dr Radenko Stanković, ali su mu je komunističke vlasti oduzele, i dale pod ingerenciju Udbe, pa dale Titu kao jednu od rezidencija, da bi je najzad preuzela Pokrajinska vlada, koja vilu koristi za interne potrebe. S tim „ekstra“ dinarom od počasnih ulaznica, moći će da se rentira koje sedište više, na zadovoljstvo vernih posetilaca, od kojih i potiče ideja o „samofinansiranju“. „Tako, da smo dobili novac od nadležnih, ne bismo ni bili svesni koliko publika voli ovaj festival“, kaže Milivojević. I dodaje (urotnički): „Bolje da ovo ne prenosite, jer bi izostanak podrške mogao vlastima da pređe u naviku.“
„Kažnjenik“, jedan od mnogih što su na bilo koji način podržali studentske proteste, uspeo je da se izvuče zahvaljujući potpori UNIQA osiguranja, s kojom prijateljstvuje od samog početka, 2014. godine. I pored toga, moralo je doći do prekrajanja programa, što se pretvorilo u još jednu srećnu okolnost, pa će u ovom sazivu nastupati studenti dramskih akademija i odseka umetničkih fakulteta iz Banjaluke i Beograda.
„Oni će nam doneti nikad vedriju atmosferu, mnogo poleta i humora, sa kojima smo se proteklih meseci sretali po ulicama svih gradova u Srbiji“, najavljuje direktor te pozorišne svetkovine, podvukavši da se „koncept programa sam nametnuo“.
Još jedan san (letnje noći)
U skladu s tom vrstom (gorkog) optimizma, ovogodišnja maksima glasi Sonet 66, po jednoj od 154 pesme u ovoj formi koje je Šekspir sročio. „I da nije napisao ništa drugo, bio bi večan“, Milivojević primećuje. A jeste, ukupno 37 ili 38 dramskih dela (pored ostalog), zavisno od teorijskih izvora, dok Šekspirfest teži da se sva odigraju na njegovoj sceni.
Ove godine organizatori će, uprkos „kazni“, biti bliži svom cilju jer će biti izvedene Vesele žene vinzdorske, urađene u koprodukciji Kruševačkog pozorišta i Gradskog pozorišta Semberija iz Bijeljine. Time će se broj komedija, tragedija, antidrama, plesnih predstava, mjuzikala, džez i rep koncerata, stendap nastupa.., rađenih po slavnom uzoru, popeti do broja 25.
Ako bude više sreće na jesen, kad se objave rezultati konkursa Ministarstva kulture i Grada Novog Sada, na Šekspir festivalu će gostovati čuvena britanska trupa Cheekby Jowl, skupa sa rediteljem Deklanom Donelanom, ali i poznati britanski trio The Tiger Lillies,čiji se članovi opisuju kao „očevi brehtovskog pank kabarea“, a njihov performans kao „jedna od najoriginalnijih pojava u svetskom pozorištu danas“. Budu li se vlasti opet stisle (da bi pare iz kulture negde drugde preusmerile), te saradnje će biti ostavljene za
neku drugu priliku.
Zasad je sigurno da će festival otvoriti predstava studenata Akademije umetnosti u Banjaluci Dva viteza iz Verone, u čijem nastanku je pomogla Ruska akademija za pozorišne umetnosti GITIS u Moskvi, čiji je student i reditelj komada Ilija Zajcev. Režiju Veselih žena vindzorskih potpisuje Sonja Petrović. Još jedan San letnje noći u festivalskom nizu, potpisan imenom Marije Milenković, odigraće studenti Fakulteta
dramskih umetnosti iz Beograda.
Završno veče Šekspirfesta obeležiće autentičan spoj glume i renesansnih melodija ansambla za ranu muziku Vis Antiqua u predstavi Zaboravljeni Šekspir. Predstava je zapravo spoj delova biografije slavnog pisca i nekih od najpoznatijih scena iz njegovih drama – Otela, Henrija VI, Ričarda III, Hamleta, Antonija i Kleopatre.., i naravno Romea i Julije.
Plodovi ljubavi
A kako je organizatorima Sonet 66 pao na pamet? Tako što verodostojno prenosi našu stvarnost, govoreći o „zaslužnom kako bedno prosi“, i „nitkovu što se bogato kinđuri“. I o „snazi straćenoj nesposobnom vlašću“, ali i o „umetnosti kojoj moćnik uzde stavlja“, završavajući optimistično, ali i jedino istinito, da čoveka od takve „smrti samo ljubav može sačuvati“.
U istom tonu je i motiv plakata – parafrazirani crtež Banksija gde Šekspir (umesto devojčice) pušta balon u obliku srca, šireći u etru ljubavne poruke. Plod ljubavi (prema festivalu) je i tek publikovana monografija, o prvih deset festivalskih godina. To opojno štivo objavljeno je „da ne ispadne da ništa nije rađeno“, sve i ako je svaki komad, svaki minut proveden pod zvezdanim čortanovačkim nebom, trajno pohranjen u dušama posetilaca.
Ipak, valja znati taksativno šta se sve događalo od rođenja zamisli, do sticanja enormnog ugleda Šekspirfesta, člana Evropske mreže Šekspir festivala i dobitnika priznanja Pokrajinske vlade „Najbolje iz Vojvodine 2022 – 2024“, kao jedna od najznačajnijih pokrajinskih manifestacija sa aspekta međunarodne promocije Vojvodine i Srbije. Jer, Šekspirfest je do sada ugostio preko 20.000 posetilaca, i predstavio više od 60 savremenih svetskih pozorišnih produkcija Šekspirovih dela iz 23 zemlje sveta, sa teatrom Glob iz Londona na čelu, te su svi protagonisti kući poneli izvanredne utiske.
Slavna istorija s neslavnim epilogom
Priča počinje 2006, ispred Vile Stanković. Lica su Nikita Milivojević i Saša Milivojević, budući operativni direktor Šekspir festivala. Oni se čude „kako do tada nisu znali za ovo mesto“, iako su obojica u blizini rođena. I obojicu obuzima ideja da „ovde nešto naprave“. Potom dolazi do njihove političke smene, prvog sa mesta direktora Bitef teatra, a drugog sa pozicije rukovodećeg u Kulturnom centru Inđija, gde su bili „vrlo uspešni“, po rečima Jelene Knežević, asistentkinje na beogradskom FDU i izvršne direktorke BITEF-a.
Šekspirfestom, oni su dobili novu šansu za svoju misiju decentralizacije kulture, i njeno izmeštanje u prirodu, gde se osim slobode krije i nepredvidljivost vremenskih prilika.
Potonji problem je rešen dogovorom sa Srpskim narodnim pozorištem iz Novog Sada, gde se igraju predstave kad pada kiša, ali i kad produkcijski uslovi traže zatvoren prostor. „Delujemo u skladu sa nepisanim pozorišnim pravilom da predstava ne sme da se otkaže, pa planove pravimo paralelno“, objašnjava (u monografiji) Aleksandra Delić, producentkinja programa Šekspir festivala.
Sve svoje „nekad i nerealne zahteve, Nikita iznosi sa puno topline i šarma“, kako Delić nastavlja, pa mu uspeva da uvede nove programske linije, poput Moj prvi Šekspir (kojim se pruža šansa mladim stvaraocima), kao i mnoge prateće programe. Više od decenije, što nije mnogo u uobičajenom festivalskom kontekstu, ali jeste kada se radi o tako složenom konstruktu, na čortanovačkoj sceni, ali i onoj u Novom Sadu, smenjuju se čuveni interpretatori Šekspira, kao i oni što će čuvenim tek postati.
Šekspir se predstavlja na razne (pomenute) načine, kreirajući bogatstvo šarolikosti. I živi i dalje kroz sazive tog jedinstvenog festivala u Čortanovcima, inače bez ikakve druge kulturne ponude. Šekspirfest može da iznedri još štošta, samo mu treba dati priliku, bez uplitanja partijske politike. Ovako, u trenutnom režimo dodele javnih sredstava, ostaćemo bez ikakve šanse da se produhovimo (što je, čini se, krajnja namera nadležnih).
