Sa samo 29 godina Đorđe Kosić oblikuje novi glas savremene srpske drame. Diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a master završio na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu, gde je dodatno osnažio svoj autorski izraz. Još kao student osvojio je nagrade za posebna dostignuća – „Josip Kulundžić“ i „Slobodan Selenić“, kao i priznanje dekanata u Zagrebu.
Njegova diplomska predstava, drama u stihovima Uspavanka za Aleksiju Rajčić donela je Narodnom pozorištu u Beogradu pet Sterijinih nagrada. On je nagrađen za originalni domaći dramski tekst, a nacionalni teatar se prvi put u svojoj dugoj istoriji okitio ovim priznanjem za najbolju predstavu. Kosićeve drame, poput Centrale za humor i film Sunce nikad više, ovogodišnji kandidat Srbije za Oskara, potvrđuju njegovu sposobnost da umetnost koristi kao ogledalo društva. Nedavna ostavka u Odboru Bitefa pokazuje da se ne povlači pred pritiskom sistema, već ostaje dosledan slobodnom izrazu, a u razgovoru s nama govori o moći reči i scene, o odgovornosti umetnika i o tome šta znači stvarati u vremenu kada cenzura i kompromisi prete slobodi umetnosti.
Šta danas znači biti dramski pisac u zemlji u kojoj umetnost opstaje samo zahvaljujući upornosti pojedinaca, a ne podršci sistema?
Isto što i uvek – posmatrati, analizirati, sumnjati u sve, a pre svega u sebe. Progovoriti o gorućim društvenim pitanjima a biti univerzalan, biti ličan a ne biti banalan. Što napisa Kiš – boriti se protiv društvene nepravde, a ne praviti od toga program. Biti onaj magarac iz Orvelove Životinjske farme.
Ako živimo u vremenu u kojem se istina sve teže čuje, verujete li da pozorište može nešto da promeni ili makar da razbije tišinu?
Reč ima gotovo magijsku snagu, ona je oružje i laži i istine, i ponovo mi se javlja asocijacija na Orvela, ovoga puta na njegovu 1984. Dovoljno puta ponovljena laž zaista postaje istina, čak iako nam naše oči govore suprotno. Reč može da doslovno preoblikuje stvarnost. Ona je naš najjači saveznik i najgori neprijatelj. Zato mislim da je važno govoriti, makar to bio „glas jednoga koji viče u pustinji“. I zato i dalje verujem u moć scene, i u to da je jedna reč sa scene moćnija od nedelja ćutanja. Naša tišina se neće čuti jer će je pojesti potoci reči, logoreje poluistina i relativizacija koje su najvažniji proizvodi u fabrici represije.
Imam osećaj da posle ove godine nema nazad, da se nešto zakotrljalo u ljudima i da nema stajanja. Ne mogu da zamislim da posle svega što se desilo, ponovo doživimo zaravnjenje i apatiju
Ušli ste u Odbor ovogodišnjeg Bitefa, a potom prvi dali ostavku, što je prošlo ispod radara za javnost. U kom trenutku ste shvatili da su se okolnosti zbog kojih ste se prihvatili ove uloge promenile?
Pristao sam da budem član Odbora kako bih doprineo onakvom Bitefu kakvog i sam pamtim – našem najznačajnijem pozorišnom festivalu, koji nas povezuje sa ostatkom (pozorišnog) sveta i koji je platforma za slobodnu umetnost. Tada, kada mi je stigao poziv, bio je februar i čekalo se zasedanje Skupštine grada Beograda na kom bi se dogodio reizbor Nikite Milivojevića i njegovih saradnica Tijane Grumić i Ksenije Đurović, koji su zajedno napravili prethodno izdanje festivala s velikim uspehom. Bilo je nezamislivo da se reizbor neće desiti, pre svega jer je tad već bilo skoro dockan za početak rada na festivalu. Jedini teoretski način da se on održi u redovnom terminu bio je nastavkom rada navedenog tima, koji je već bio u preliminarnim dogovorima sa pozorištima koja bi potencijalno učestvovala u novom izdanju Bitefa.
Ono što niko nije očekivao jeste ne samo da se mandat selektorskog tima neće produžiti, već da se uopšte neće imenovati novi umetnički direktor. Upravo to se desilo na sednici Skupštine grada koja je održana 6. marta. Međutim, imenovan je Odbor, čime je stvoren potpuni apsurd. Zadatak Odbora jeste odobravanje programa koji sastavlja umetnički direktor. Bez direktora, Odbor nema svrhu. Tada sam razgovarao s nekim od kolega iz Odbora i složili smo se da ćemo podneti ostavke ukoliko Nikita ne bude naknadno reimenovan do prve sednice Odbora. Poslat je dopis Sekretarijatu za kulturu kako bi se predočio problem koji je nastao. Poslednjeg dana marta stigao je odgovor gradske sekretarke za kulturu. Suština odgovora je bila – vi, uvaženi članovi Odbora, naravno, ne možete imenovati umetničkog direktora. Umesto toga, imenujte lice koje će obavljati funkciju umetničkog direktora. Time se sugerisalo da članovi Odbora učine ono što bi po pravilniku smela samo Skupština grada, dakle da prekrše zakon i da de facto imenuju novog umetničkog direktora. Time je, po mom mišljenju, sekretarka pokazala da nema sluha za situaciju u kojoj se našao Bitef, te nema ozbiljnu nameru da reši krizu, već predlaže da članovi Odbora protivpravno preuzmu odgovornost. Stoga sam najranije moguće, 5. aprila, na prvoj konstitutivnoj sednici, podneo ostavku. Kolege sa kojima sam se dogovorio o zajedničkom podnošenju ostavke odlučili su da to ipak ne učine. Ostatak priče znate.
Zaposleni ste kao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu, na poziciji koja se retko poverava autorima vaše generacije. Da li je to prilika da se sistem menja iznutra?
Pre svega, osećam veliku odgovornost što sam na toj poziciji – prema publici, prema Pozorištu i nasleđu koje predstavlja, ali i prema drugim piscima moje generacije. Upravo zbog presedana koji spominjete svestan sam da moj rad ovde može da otvori ili zatvori vrata za njih, i mislim da je moj dosadašnji rad pokazao da je otvaranje vrata ipak pravi korak, i da Narodno pozorište može i treba da bude kuća ne samo klasicima, već i savremenim piscima, mesto gde se neguje savremena nacionalna drama. Gde drugo nego u nacionalnom pozorištu?
Nažalost, okolnosti u kojima se taj teatar našao ulaze u zonu crvenog alarma. Kako vi sagledavate ovu krizu?
Situacija je alarmantna. Uskraćivanje slobode govora, zanemarivanje ili izmišljanje bezbednosnih okolnosti, gostovanja predsednika Upravnog odbora na tabloidnim televizijama gde bez pardona vređa zaposlene i prethodnu upravu – koja je bila kompetentna, o čemu crno na belo govore rezultati: nagrade, posećenost predstava i reakcije publike. Jedan kolega iz ansambla je lepo rekao da nije problem ko dovodi upravu, nego koga dovode u upravu. Trenutna uprava je za dva dana, koliko je ukupno trajala sezona, uspela da stvori samo atmosferu nepoverenja i netransparentnosti.
Zašto bi prosečnog građanina trebalo da brine šta se dešava s Narodnim pozorištem?
Zato što je ono i njegovo kulturno i istorijsko nasleđe, deo nacionalnog identiteta, i plaćeno je iz budžeta, dakle iz džepova svih nas. Drugim rečima, Narodno je narodno, ono pripada narodu, ne partijskim strukturama. Ako dozvolimo da se najstarija i najznačajnija pozorišna institucija pretvori u partijsku kancelariju, šaljemo poruku da je to prihvatljivo svuda.
Moja generacija ne veruje u institucije jer je odrasla uz njihov raspad, rasipanje i očiglednu koruptivnost
Vaša drama Uspavanka za Aleksiju Rajčić do sada je ovenčana sa čak 21 nagradom. Da li vas priznanja osnažuju da nastavite da radite unutar sistema ili više potvrđuju koliko je teško promeniti ustaljene obrasce institucija?
Čini mi se da je Uspavanka upravo primer kako se ti ustaljeni obrasci mogu promeniti, odnosno, kako hrabrost upuštanja u eksperiment, u repertoarski iskorak, može da osveži jedno pozorište i da ga ponovo stavi na mapu. Naravno da svako pozorište treba da poznaje svoju publiku, da se profiliše, da ima jasnu repertoarsku politiku tako da i publika zna šta u kom pozorištu otprilike može da očekuje. Međutim, ne postoji razlog da se u okviru repertoarske politike koja je usmerena prevashodno na klasiku ne ostavi prostor za nepoznato, neizvesno. To i jeste ono najuzbudljivije u umetnosti, tako nastaju pomaci. Ono što jeste neobično, i da se vratim na pitanje o menjanju obrazaca, jeste koliko naša pozorišta čak i posle uspeha poput onog koji je doživela Uspavanka generalno ostaju nezainteresovana za savremene domaće pisce.
Zašto je to tako?
Imao sam priliku da dve godine zaredom budem u žiriju Sterijinog konkursa za originalni dramski tekst, i prosto mi je zapanjujuće koliko malo interesovanja za insceniranje dobijaju dobitnički tekstovi, pa i tekstovi iz užeg izbora, oni koji su preporučeni za izvedbu. Dakle, ono najbolje što dramski pisci imaju da ponude prolazi nezapaženo, ali se zato iznova i iznova postavljaju jedni te isti klasici, poznati, bezbedni naslovi koji će lakše puniti salu. Pod tim ne mislim da je to krivica publike, svaka pozorišna predstava se ne takmiči samo s drugim pozorišnim predstavama iste večeri, već i sa svim filmovima koji se to veče prikazuju, s izlaskom na piće s prijateljima, s bindžovanjem serije, sa čitanjem knjige u krevetu, sa spavanjem… I to stvarno kažem bez trunke cinizma. Treba poštovati vreme i novac koji publika izdvoji da dođe u pozorište. Ona će možda zaista lakše kupiti karte za novu produkciju Nušićeve komedije nego jedne Uspavanke za Aleksiju Rajčić, ali to je zato što zna šta da očekuje od Nušića, jer sa tim ima iskustva. Međutim, to je neprihvatljivo u sistemu gde institucionalna pozorišta dobijaju sredstva iz budžeta – dakle, iz kolektivnih sredstava. Njihov primarni zadatak mora biti šire razmišljanje o dobrobiti kolektiva, u šta spada i edukacija publike, a ne puko imitiranje tržišne logike. Kažem, dobijaju sredstva iz budžeta, osim kad ne dobijaju, i to je naravno ono što se sada dešava, sa smanjivanjem sredstava za kulturu na istorijski minimum.
U Centrali za humor bavite se glumcima koji i u najmračnijim vremenima ostaju na sceni.
Likovi komada kroz humor pokušavaju da se odbrane od očaja i da ponude malo svetla sebi i drugima. Ali drama je još više o tome kako smo u kriznim vremenima spremni na ekstreme, polarizaciju i osudu. Siguran sam da će moj komentar na kvalitetan rad prethodne uprave naići na osudu kod određenog broja ljudi, jer govorimo o upravi koja je, kao i ova sada, bila uz vladajuću stranku. Upada se u mentalitet „ili smo uz njih ili protiv njih“, što je problematično i redukcionistički. Teško je, ali neophodno, razlikovati nijanse u društvu pod pritiskom.
Jedan nepismeni grafit izrodio je izraze „ćaci“, „ćacilend“ i slične – u tome je humor, koji održava ljude vitalnim, ogoljava apsurd stvarnosti i oduzima mu moć
Smeh uvek spasava, ali danas deluje kao luksuz. Da li je humor postao poslednja odbrana zdravog razuma?
Neophodan je. Opet se vraćamo na moć reči. Tako je jedan nepismeni grafit izrodio „ćacije“, „ćacilend“ i slične izraze – u tome je humor, koji održava ljude vitalnim, ogoljava apsurd stvarnosti i oduzima mu moć.
Film Sunce nikad više počeo je kao studentski projekat, a stigao do kandidature za Oskar. On govori o gubitku, ali i o svetlu posle tame. Zašto ste izabrali baš tu temu?
Tema je došla od reditelja Davida Jovanovića i iz našeg zajedničkog dokumentarno-istraživačkog rada o problemima neokolonijalističkog rudarenja na našim prostorima i ekocida koji uz to ide. Intuicija nas je vodila ka temi koja se pokazala kao jedna od ključnih društveno-političkih u državi danas. Usijavanje oko iskopavanja litijuma u Srbiji je koincidiralo s trenutkom kad je naš film ugledao svetlost dana, što je stvarno bilo jedno gorko-slatko osećanje, istovremeno potvrda da smo bili na tragu važne priče, i užas što je to tako. Mislim da je tema ekologije izuzetno važna za ovaj trenutak u Srbiji jer ukida mogućnost eskapizma. Možda i možete da zabijete glavu u pesak i da ne razmišljate o mnogim od društvenih problema ako imate svoj ušuškani kutak, sreću da imate dobre uslove života… Ali od otrovanog vazduha, vode i zemlje ne možete da pobegnete. To je vraćanje na temu fundamenta, najelementarnijih preduslova za život. I nije ni čudno da je to „osetljiva“ tema. Situacija s Bitefom nam daje šlagvort da se prisetimo sad već čuvenog govora kojim je Milo Rau otvorio 58. Bitef, da ga ponovo pročitamo, i da zapazimo da u njemu nema ničeg do reči podrške građanima Srbije. Zašto je onda taj govor toliko problematičan? Upravo jer usmerava reflektor na temu pustošenja, prodaje i eksploatisanja jedne zemlje, naše, jedine koju imamo. To su teme koje imaju potencijal da mobilišu masu, jer se tiču svakoga, i zato se i cenzurišu.
Vaša generacija odavno ne veruje u institucije, ali ne odustaje od stvaranja. Da li umetnost ostaje poslednje utočište slobode ili i ona polako postaje deo mehanizma kontrole?
Moja generacija ne veruje u institucije jer je odrasla uz njihov raspad, rasipanje i očiglednu koruptivnost. Prvi i najvažniji front slobode je sopstvena glava – kritičko mišljenje i otpor manipulaciji. Umetnost je jedan od načina da se do te unutrašnje slobode stigne. Ona takođe može biti i sredstvo propagande, kontrole, apsolutno. I ponovo se vraćamo na moj prvi odgovor, i šta mislim da je glavna uloga dramskog pisca: sumnjati, sumnjati, sumnjati, i terati druge da sumnjaju, da misle o svemu kritički, što je naravno lakše reći nego učiniti. Sumnjati, a ne postati potpuni cinik i defetista, to je veliki izazov. Ne otuđiti se od sveta, ne pobeći u sebe. Mnogo lepše od mene je taj izazov ljudskog iskustva formulisao Radjard Kipling u svojoj pesmi Ako.
Možda i možete da zabijete glavu u pesak i da ne razmišljate o mnogim od društvenih problema, ako imate svoj ušuškani kutak, sreću da imate dobre uslove života… Ali od otrovanog vazduha, vode i zemlje ne možete da pobegnete
Fakultet dramskih umetnosti bio je jedno od središta studentskog bunta. Da li verujete da ta pobuna ima šansu da preraste u promenu političke i društvene svesti u zemlji?
Verujem. Šira društvena promena se već dogodila, studentski bunt je trgnuo veliki broj ljudi, ponudio im nadu i novu perspektivu. Imam osećaj da posle ove godine nema nazad, da se nešto zakotrljalo u ljudima i da nema stajanja. Ne mogu da zamislim da posle svega što se desilo, ponovo doživimo zaravnjenje i apatiju. Svestan sam da postoji zamor, prvobitni elan i euforija su se možda istrošili, ali ono što je ostalo jeste temeljno preispitivanje; spoznaja da stvari ne moraju biti takve kakve jesu, a ta ideja je mnogo otpornija na zamor od bilo kakve euforije. Sada je fokus na transformaciji iz elana u istrajnost.
Gde nas vodi vaša sledeća priča?
Trenutno pišem komediju apsurda o zgradi u kojoj se sve raspada, i savetu stanara koji ne čini ništa tim povodom. U centru je, međutim, jedan čovek – moderni Don Kihot, koji se bori protiv vetrenjača birokratije i inertnosti, pokušavajući da spase i zgradu i sopstveni razum. Tu leži i moje paradoksalno, duboko ukorenjeno, kamijevsko uverenje – čak i kada se suočimo sa spoznajom da je svet nepravedan, borba možda uzaludna, a sve skupa besmisleno, čovek nastavlja borbu. To je plemeniti, prkosni čin inaćenja apsurdu, jer je svaka druga opcija još besmislenija.
