Najpre da znate: oduvek sam želela da napišem roman. Trebalo je da napunim šezdeset pa da se odlučim. Imala sam osećaj kao da ne mogu da pronađem dovoljno materijala o životu junakinje, svoje čukunbabe. Htela sam priču o ženama sličnim njoj – kaže Dido Mihilsen, spisateljica knjige Svetlije od mene, predstavljene u izdavačkoj kući Klio, u prevodu Jelice Novaković Lopušine.
No, mi odmah odgovaramo kako znamo za njenu novinarsku, publicističku karijeru; za niz nefikcijskih proza objavljenih pre prve fikcije. Da je, pored ostalog, štampala neku vrstu vodiča za razvod; svojevrsni „priručnik“ za porodice sa usvojenim detetom, i lična „iskustva usvojitelja“; plus putopis u kome s usvojenim ćerkama odlazi u njihovu rodnu Kinu. Takođe, pomenuti rukopis je završila sa suprugom Aukeom Kokom.
„Volite fudbal?“, pita. „Auke je autor životopisa Johana Krojfa.“ Naslov? Uvek u napadu.
Biografija Derka Sauera i Elen Verbejk
Posebno mesto u bibliografiji zauzima autorizovana biografija Derka Sauera i Elen Verbejk, na četiri stotine stranica. Derk i Elen otišli su u Sovjetski Savez 1990. gde je Gorbačov bio na vlasti, s namerom da prave novine. Sauer, rođen 1952, za koga obično govore da ga je snažno zapljusnuo talas ’68, pokrenuo je čuveni dnevni list Moskva tajms na engleskom jeziku. Krenuo je sa ruskim Plejbojem, Elen je uređivala Kosmopoliten.
„Oni su skoro dve i po decenije bili u Moskvi. Prijatelji mog muža… Jednom su me pitali da im napišem biografiju jer oni nemaju vremena da to učine.“
Ističe da je pritom mogla da intervjuiše i „neprijatelje“. „Nisu marili! Organizovani su, imaju kompletnu arhivu. U SSSR su stigli u poslednjoj godini postojanja te zemlje. Svedočili su nastanku Rusije. Elen je bila popularna poput Opre Vinfri.“
Imala je časopis o jogi? „Da. Radila je jogu sa tamošnjim poznatim ličnostima, uključujući prvu damu, ženu predsednika Borisa Jeljcina. Svi su ih smatrali bogatašima, ali oni su postali bogati tek kada su prodali sva izdanja.“
Upravo nas je roman Svetlije od mene, o Indonežanki s ostrva Java, s hrabrošću da izađe iz okvira i strogih pravila sopstvene kaste, te započne vezu s holandskim oficirom – podsetio na pitanje identiteta, na razlike u običajima, kulturama.
„Mnogo se bavimo pitanjem identiteta. Pogledajte generaciju koju nazivamo trećom. Prva je rođena u Indoneziji, druga u Holandiji. Sada unuci počinju da postavljaju pitanja: Odakle potičem, šta je holandsko, šta indonežansko?“
Šta su želeli Derk Sauer i Elen Verbejk? Da promene Ruse?
Odgovara da je Elen uradila revolucionarne stvari s Kosmopolitenom. „Donosili su članke o seksualnosti, o pravima žena. Sve je to bilo novo.“ Ne odriče da su mislili kako će ta zemlja zaista postati drugačija.
„Verovali su i želeli da pomognu. Opet, bili su mala izdavačka kuća, ukoliko ih poredite s velikim televizijama. Nisu bili slobodni. Imali su problem sa mafijom. Iskreni prema ljudima, nisu osećali strah. Ovoga puta bili su prinuđeni da napuste dom.“
Na pomen aktuelnog žurnalizma, reći će da je frejmingovanje izuzetno bitna pojava. Daje primer. Napišu „bujica migranata“ i onda već postoji negativna konotacija. „Pojedini hrane takvo novinarstvo, svesno rade na tome, a drugi više nisu ni svesni šta čine.“
Porodične priče
Svejedno bila dela plod mašte ili ne – deluje nam da neprestano razgovaramo o porodičnim pričama.
„Primećeno je ranije da pišem o toj temi i da se pritom najčešće radi o potrazi. Ljudi traže roditelje, roditelji decu.“
Auke Kok i sagovornica našeg magazina napisali su u četiri ruke istinitu storiju o porodici Van Klef.
Napominje da u Holandiji ima mnogo naslova o sudbinama jevrejskih familija. „Ovde se radi o tome da se sve odigrava u drugom gradu, u Roterdamu. Skrivali su se, ćerke su bile razdvojene od oca i majke. Preživeli su te strahote, a potom, posle rata, shvatili da je porodica ipak razorena. Nisu uspevali da budu srećni.“ Ne govori se o stradanjima, ali od njih ne može da se pobegne ni u snu.
„Auke je napisao nekoliko knjiga o Velikom izdajniku u Holandiji tokom Drugog svetskog rata.“ Reč je o špijunu tadašnje nemačke službe bezbednosti što je u smrt poslao više od osamdeset ljudi. „Čovek koji ga je uhvatio, bio je isti onaj čovek koji je spasao pomenutu jevrejsku porodicu. Ručala sam s jednom ženom i ona mi je kazala: ’Znaš li ti da je to moj deda?’ Tako smo počeli da pričamo… Srećom, jedna je od ćerki bila živa, pojedini članovi šire familije… Pružila nam se prilika da napravimo dosta razgovora i istražujemo po arhivama.“
Jesam pisar, ništa ne izmišljam
Obazrivo se vraćamo na roman-prvenac Svetlije od mene jer na prvoj stranici junakinja podvlači: „Ja, Tjanting, jesam pisar, ali ništa ne izmišljam. Zapisujem ono što mi Isa šapuće, i od njenih reči pravim rečenice.“
Beležeći prošlost žene rođene u decembru 1850. po kolonijalnom kalendaru, likovi Tjanting i Ferdinand ubeđeni su da će je ispovest osloboditi demona i doneti joj pomirenje sa sudbinom. Vraćaju „potisnuta sećanja“; razbijaju „oklop iza koga su stajala prikrivena“. Žure, vide da se društvo brzo menja.
„Htela sam da pokažem kakvo je seme davno posejano. Trenutno imamo desničarsku vladu. Dvojica političara su sami daljim poreklom Indonežani, ali zatvaraju vrata za svaki dolazak onih drugih!“
Majka saopštava Isi istinu, otkriva ko joj je otac, u stvarnosti podeljenoj na staleže kao bodežom.
„Sve je bilo prožeto tankom, nevidljivom mrežom rangova i staleža, i s godinama ti se ona sve jasnije otkrivala. Sve dok se kao odrastao čovek ne bi našao zarobljen između krutih niti, bez mogućnosti kretanja, osim ako bi ih se silom oslobodio“ – čitamo na 30. stranici.
Dido Mihilsen zaključuje da nikada nismo bili jednaki. „Vidite, isti je slučaj. Holanđani su došli u Indoneziju i podelili društvo na različite delove. Evropljani, Indoevropljani, narod sa istoka. Indonežane su ostavili na dnu dna. Neprestano su vodili računa da odvoje klase.“
Prinčevi i princeze, sultani i sultanije, robovi i robinje – jesu li danas samo nazivi drugačiji… Nametnuti poredak razbija se valjda jedino tokom tradicionalnog plesa na javanskom venčanju.
„Plesač koji tumači kralja ima najviše posla.“
