Da su i u nevremenu, kao što je ovo sada, i kod nas i u svetu čuda moguća, pokazao je Festival „Umetnost i ljudska prava“ DAH Teatra, koji je četvrti put održan u Beogradu. Pod temom Misliti mir, Festival je okupio 60 umetnika iz 25 zemalja, a u filmskom programu realizovanom u saradnji s festivalom Interakcija iz Požege učestvovali su stvaraoci iz 12 država. Tokom četiri dana ove manifestacije, održan je 21 program i to čak na šest lokacija. Ono što je najvažnije, posećenost publike je bila iznad očekivanja.
Pa kako je bilo moguće izvesti ovaj podvig kada država Srbija za kulturu ne mari, i to u prestonici koja je okrenuta naglavačke?
„Verujemo da je upravo glavna tema festivala, a to su umetnost i ljudska prava, bila razlog zašto su se gosti iz celog sveta odazvali. S obzirom na to da planeta gori od ratova i konflikata, a i kod nas je situacija jako napeta, ljudi imaju potrebu da se povezuju i da pokušaju da učine nešto povodom toga. A umetnost nam svima daje nenasilno oruđe, kako da se duboko bavimo ovim temama i pokrenemo društvenu transformaciju na efikasan ali kreativan način. Studentski protesti kod nas nam stalno ukazuju na moć kreativnosti u suočavanju sa silom i nepravdom“, smatra rediteljka Dijana Milošević, koja je s koleginicom 1991. osnovala DAH Teatar iz potrebe za eksperimentalnim, istraživačkim radom.
Ističe da su tokom ovogodišnjeg izdanja festivala želeli da predoče pre svega da je neophodno misliti mir zajedno, a ne biti stalno zaokupljen ratom i konfliktom.
„Imali smo potrebu da ukažemo na ratove koji se sada vode, gde masovno stradaju nevini zarad interesa manjine, koju na kraju svega interesuje samo profit. Takav je u Ukrajini gde deca, čije smo crteže predstavili izložbom kojom smo počeli Festival, govore o vrlo konkretnom stradanju, koje nikako ne bismo svi zajedno smeli da dozvolimo da se dešava. Pogotovo ne deci. Pozvali smo i umetnike koji dolaze sa suprotstavljenih strana, kao što su Izrael i Palestina, s radovima koji su promišljali uzroke i posledice konflikta između njihovih zemalja. I, naravno, osudili genocid koji se dešava u Gazi naočigled celog sveta.“
A kao i uvek, dodaje Milošević, bavili su se kulturom sećanja i pokušajem da se sećamo genocida koji se desio u Srebrenici.
„Jer, jedino ako pamtimo svoju istoriju i pozicioniramo događaje gde treba da se nalaze, možemo da gradimo zdravo društvo što, nažalost, kod nas još nije slučaj. Tako da smo organizovali panel u okviru velikog programa Srebrenica – 30 godina posle, koji je pokrenuo Fond za humanitarno pravo a pridružile su se mnoge organizacije i pojedinci, pa i DAH Teatar. Važna tema su takođe migracije, ne samo onih koji žele da dođu u Evropu već i unutar Evrope. Tema ženskih prava je takođe neizbežna, posebno pitanje šta žene ‘nasleđuju’ i u konkretnom i prenosnom smislu.“
Teme kojima se bavimo često idu ispred svog vremena, kao da imamo neki radar koji nas usmerava na one koje su bitne, ali koje će tek postati vidljive a mi ih nekako osetimo i shvatimo ranije
Da su izbor tema, kao i programska koncepcija koju su postavili bili pun pogodak, govori i izuzetno velika posećenost publike.
„Bili smo veoma srećni što su svi programi bili prepuni, što govori o potrebi da se misli o miru, takođe, u trenutku u kome se nalazimo u našoj zemlji, gde vlast uporno krši osnovna ljudska prava građana i potpuno je gluva u odnosu na poziv za bilo koju vrstu preispitivanja sopstvenih akcija i onoga što rade. Kada kažemo ’mir’ mi mislimo na takozvani dobar mir, koji nije samo odsustvo rata i konflikta, već mir u kome se poštuju ljudska prava, gde postoji sloboda izražavanja bez sankcionisanja, gde je obezbeđeno da svi imaju zadovoljene osnovne potrebe, gde se ugrožene grupe i zajednice podržavaju da prestanu da budu ugrožene. Umetnički programi na festivalu su ukazivali i problematizovali sve to i nudili načine kako da mislimo zajedno, kako da se povezujemo, kako da ojačamo zajednicu u pravu da slobodno misli i da svoje stavove pretoči u dela“, objašnjava Dijana Milošević i dodaje da je teško izdvojiti koji je od programa izazvao najviše pažnje kod gledalaca: „Ono što su nam posetioci kasnije govorili jeste da se osećaju dirnuto, pokrenuto, da festival ima dubokog smisla i da odgovara direktno na njihove potrebe za promenama u našem društvu ali i globalno.“
A emotivne su bile, kako kaže, i reakcije učesnika na koje su pozitivan utisak ostavili Beograd i njegovi stanovnici.
„I to u situaciji kada nam je grad razvaljen, prljav, kada gradske vlasti po stoti put ‘prevrću kocke’ na Trgu republike, kada je centar grada blokiran nebuloznim belim šatorima, čime se uskraćuje osnovno pravo na slobodno kretanje, kad se kroz grad prolazi razrovanim ulicama po kojima se kreću vozila gradskog transporta sa promenjenim rutama kojima više niko ne može da uđe u trag, dirljivo je bilo da su naši gosti odlazili s lepim utiscima. A to je pre svega zbog ljudi, zbog probuđene empatije naših sugrađana i oslobađanja od straha, čemu su najviše doprineli studentski protesti i to je ono što se prepoznaje i što zrači iz ljudi uprkos svemu.“
DAH Teatar ceni i publika i kritika, i u inostranstvu i ovde, iako je podrška domaćih kulturnih institucija minorna, a nezavisna scena odavno ugrožena.
„Situacija je jako teška, jer institucije kulture ne rade svoj posao kako treba i država ne odvaja potrebna sredstva za kulturu. To me i najviše ljuti, zato što su to ustanove koje žive od poreza svih građana ,a ne rade za njih već za vlast i to uglavnom za jednu partiju na vlasti. Institucije koje poništavaju legitimno objavljene konkurse, pošto su komisije već dale rezultate kao što je Gradski sekretarijat za kulturu ili Ministarstvo kulture koje još nije objavilo nikakav ishod svojih konkursa iako je to protivzakonito, ne smatramo ozbiljnim institucijama i ne priznajemo njihovo mišljenje. Kao što bi rekli studenti, ‘oni nisu nadležni’ da daju mišljenje o našem radu, dokle god su im sitnopolitički interesi važniji od celokupne kulture u zemlji. Izlaz je u tome da počnu da rade svoj posao kako treba, dakle da im je glavni interes ulaganje u kulturni život i kulturnu scenu u našoj zemlji. Dok se to ne desi, a svi treba na razne načine da utičemo da se to dogodi, ne treba se prepustiti očaju, već raditi na prikupljanju sredstava preko raznih kampanja, kroz različite programe, kroz povezivanje nacionalno i internacionalno, deliti informacije, biti zajedno.
Pozvali smo i umetnike koji dolaze sa suprotstavljenih strana, kao što su Izrael i Palestina, sa radovima koji su promišljali uzroke i posledice konflikta između njihovih zemalja i, naravno, osudili genocid koji se dešava u Gazi naočigled celog sveta
Na pitanje u čemu je umešnost DAH Teatra da na ovako visokom umetničkom nivou organizuje Festival „Umetnost i ljudska prava“, Dijana Milošević odgovara: „Za dolazak svojih umetnika, podržali su nas Ambasada Kraljevine Holandije, Češki centar u Beogradu, Francuski institut i Italijanski kulturni centar. Takođe, uz pomoć organizacija Catalyst i Friday Finally organizovali smo kampanju za prikupljanje sredstava, gde su nas podržali i pojedinci i kompanije iz zemlje i sveta, na čemu smo im mnogo zahvalni, a kompanija Alma Quattro je donirala oglašavanje na bilbordima što je pomoglo vidljivosti festivala.“
Važno je i to, nastavlja, što DAH Teatar sarađuje sa velikim brojem institucija i organizacija koji su im važni partneri. Među njima su Institut za umetničku igru, Ustanova kulture „Parobrod”, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Dorćol plac, Prostor Dereta… A, neki od događaja na festivalu bili su deo većih projekata koji su bili podržani od EU i British Council-a.
„Festival ne bi bilo moguće realizovati da nije bilo umetnika, i naših i iz sveta, koji su pristali da prikažu svoje radove bez obzira na vrlo često minimalne ili nepostojeće honorare. I sami su dolazili do sredstava za putne troškove jer im je bilo stalo da učestvuju na festivalu koji istražuje i bavi se ovakvim temama. Sada kada smo neopisivo umorni, ali i neopisivo srećni, dobili smo veliku potvrdu da umetnost ima vrlo konkretne načine da menja zajednicu, da podržava građane u nastojanju da realizuju dostojanstven život i da ne pristaju na strah i manipulacije kao pritiske kojima se vlast služi.“
DAH Teatar nastavlja svoju misiju. U Atini je nedavno gostovao sa predstavom Drveće pleše jer su nosioci projekta koji finansira EU u programu Kreativna Evropa, koji se zove TREES, u okviru kojeg su partneri iz šest evropskih zemalja osmislili predstave koje se bave očuvanjem prirodne sredine i odbranom drveća od nepotrebne seče. Pozorišne organizacije iz Grčke, Holandije, Irske, Norveške, Španije i Nemačke kreiraju svoje predstave prateći metodologiju DAH Teatra. Sve predstave se igraju u gradskim parkovima ili šumama i nakon Atine biće prikazane na još dva evropska festivala – u Frankfurtu i Sevilji.
„Mi smo pomerali i još pomeramo granice u shvatanju samog procesa rada na predstavama, kako smo organizovani kao mala, ali efikasna i mobilna organizacija – umetnički kolektiv. Teme kojima se bavimo često idu ispred svog vremena. Kao da imamo neki radar koji nas usmerava na one koje su bitne, ali koje će tek postati vidljive a mi ih nekako osetimo i shvatimo ranije. Nastavljamo da stvaramo u tom pravcu”, zaključila je Dijana Milošević, dobitnica Specijalne nagrade Helen Vaz de Silva, koja joj je dodeljena za ključnu ulogu u odbrani evropske kulture i vrednosti koju promoviše kroz rad sa DAH Teatrom, a nominovala ju je Evropa Nostra.
