Istoričar umetnosti i istraživač studija kulture sećanja Danijel Pelasios Gonsales, predavač na Nacionalnom univerzitetu za učenje na daljinu u Madridu, nedavno je u Beogradu predstavio svoju knjigu Spomenici na masovnim grobnicama u savremenoj Španiji, Otpor kroz pamćenje, u izdanju University Press Amsterdam.
Tim povodom održao je predavanje na tribini Instituta za noviju istoriju Srbije, a mi smo iskoristili priliku da porazgovaramo o tome kako Španija pamti rat koji je vođen 1936-1939. godine i koji je predstavljao uvod u Drugi svetski rat. O tome kako mali lokalni spomenici, kao materijalizovana sećanja na borbeni antifašizam, mnogo snažnije od zvaničnih državnih memorijala uobličavaju političke i ideološke okvire solidarnosti i predstavljaju osnov za uspostavljanje novog političkog subjekta u savremenoj Španiji. Dotakli smo se i, kod nas u Srbiji, uvek aktuelne teme koja se tiče savremenog ispoljavanja fašizma i vidova borbe protiv njega.
Vaša knjiga je privukla značajnu pažnju u akademskim krugovima, a u Beogradu ste dočekani kao, pa da tako kažem, naš zemljak. Otkud ta veza?
Veoma mi je drago što sam ponovo u Beogradu, jer sam ovde studirao pre više od deset godina, i što sam sada imao ovakav prijem. Tada sam na Univerzitetu umetnosti u Beogradu radio na svojoj master tezi na Katedri Uneska za proučavanje interkulturalizma, umetnosti i menadžmenta i medijacije u kulturi na Balkanu. Te godine učenja o primeni društvenih istraživanja u sferi kulture bile su ključne za moje usavršavanje kao istraživača i radnika u kulturi. Boravak u Beogradu mi je otvorio oči za postojanje velikog broja revolucionarnih i antifašističkih spomenika, što je bila velika suprotnost u odnosu na njihovo odsustvo u mojoj zemlji.
Zašto ste, kao istoričar umetnosti, odlučili da se fokusirate na Španski građanski rat? Šta vas je inspirisalo da istražujete nasleđe ovog rata i spomenike na mestima masovnih grobnica?
Kada sam se vratio u Španiju, upoznao sam ljude koji su bili uključeni u timove arheologa koji su iskopavali masovne grobnice širom zemlje – fenomen koji je započeo oko 2000. godine. Tada sam primetio da niko ne govori o spomenicima, već samo o ljudskim ostacima. To su bili mali lokalni spomenici, neuporedivi sa spomenicima kakvi su podizani u Jugoslaviji, čije je postojanje gotovo potpuno zanemareno. Oni nisu bili delo umetnika, već običnih ljudi, i istoričari umetnosti su ih potpuno zanemarili. Kao istraživač istorije umetnosti koji potiče iz radničke četvrti na periferiji Madrida, oduvek sam se više zanimao za umetnost koja nastaje „odozdo“, nego za umetnost koja je deo tržišta ili institucionalnog sistema. Za mene je način na koji su ljudi stvarali spomenike na mestima masovnih grobnica postao izuzetno važna tema. Bilo je neophodno razumeti šta se događalo oko tih grobnica nakon rata, izvan retorike ljudskih prava, ekshumacija i dostojanstva.
Kako je tekao proces otkrivanja istine o masovnim grobnicama u Španiji tokom poslednje tri decenije?
To je bio proces sa mnogo slojeva. Zvanična retorika, kao i ona koju šire mejnstrim mediji u Španiji, neprestano ponavlja ideju da smo od 2000. godine počeli da obnavljamo sećanje. Tada su, naime, počele da se iskopavaju masovne grobnice u kojima su ležali posmrtni ostaci ljudi koje su fašisti ubili tokom rata i nakon njega. To je zvaničan narativ koji možete videti u filmovima poput Paralelne majke Pedra Almodovara i u mnogim drugim ostvarenjima iz proteklih godina. Ja sam, međutim, zaključio da je to samo jedna strana procesa. Istorijski gledano, zajednice su mnogo ranije počele da ispisuju svoju istoriju na terenu, kroz spomenike, komemoracije i rituale sećanja. Ovaj vid sećanja nikada nije bio priznat na državnom nivou, u medijima, niti u akademskim krugovima.
Vaš odgovor nas vodi ka pitanju kolektivnog pamćenja i sećanja. Kako je moguće da ljudi u Španiji nisu svesni postojanja tih spomenika? I koliko je to značajno u globalnom kontekstu, s obzirom na to da je Španski građanski rat bio uvod u Drugi svetski rat?
Mislim da moramo istaći da je to gorka posledica činjenice da je španski narod izgubio rat protiv fašizma. Dakle, nije samo stvar u tome što ljudi ne znaju za postojanje spomenika – već ne znaju ni za mnoge delove sopstvene istorije. Na primer, neke tradicionalne španske antifašističke pesme koje su se pevale u Jugoslaviji, još se uvek pamte. Ja sam ih nedavno čuo na proslavi oslobođenja Zagreba. Danas te pesme ljudi u Španiji ne znaju, ne sećaju ih se. One su bolje zapamćene u inostranstvu nego u Španiji. Isto važi i za međunarodne dobrovoljce Internacionalnih brigada. Postoji više spomenika posvećenih njima u inostranstvu nego u samoj Španiji. To je dramatična posledica poraza onih koji su se borili protiv fašizma, četrdeset godina diktature i više od četrdeset godina monarhije. Za to vreme ta vrsta sećanja je potpuno izbrisana i izostala iz školskih udžbenika, javnih rasprava i filmova.
Pevanje pesama, polaganje cveća, to su načini da se priče o masovnim grobnicama sačuvaju, ne iz nostalgije, već radi razumevanja sadašnjosti i razmišljanja o tome šta možemo da uradimo u budućnosti
Da li vas je nešto iznenadilo tokom istraživanja? Postoji li nešto što ste otkrili, a što bi moglo da iznenadi i čitaoce vaše knjige?
Ono što je mene iznenadilo i što bi moglo da iznenadi čitaoce, jeste ta skrivena ili podsvesna funkcija politika i praksi sećanja koje su na prvi pogled delovale progresivno i pozitivno, ali su zapravo imale veoma reakcionarne posledice. Konkretno mislim na ideju ekshumacija kao načina „povratka sećanja“. Tokom poslednjih dvadeset godina, različite nevladine organizacije, koje finansira država preko javnih fondova, vodile su kampanje upravo na toj osnovi. Tu se stalno igralo s pojmovima dostojanstva i ljudskih prava i, na taj način, zapravo se depolitizovao ceo konflikt. Povezujući ideju povratka sećanja i uspostavljanja pravde s povratkom tela i iskopavanjem ljudskih ostataka, te njihovim ponovnim sahranjivanjem, uspostavljani su pojedinačni porodični panteoni, a čitava ideja sećanja unuka na babe i dede svedena je na porodični problem. Mi znamo da stvarnost nije tako izgledala, znamo da su ti ljudi imali jasne političke stavove. Zagovaranje ovog pristupa sukobu, koji je zasnovan na porodičnim, odnosno porodično-biološkim vezama, potpuno zamagljuje istorijsku dimenziju sukoba i snaži narative o totalitarnom nasilju koji su lišeni političkih konotacija.
Zašto je sećanje oblik otpora?
Moramo da shvatimo da sećanje nije neka apstraktna pojava, ono je materijalno. I moramo da zapamtimo da su i znaci materijalni. To su reči, pesme, udžbenici istorije, filmovi, spomenici… Ako znak razumemo kao mesto borbe, razumećemo i kako su i zašto znaci opasni po hegemone sile u sporu. Naravno da država i elite pokušavaju da monopolizuju značenja tih znakova, ali u isto vreme, i drugi pokušavaju da ih prisvoje i reinterpretiraju. U Španiji, recimo, volja lokalnih zajednica da grade sopstvene spomenike jeste čin otpora prema politikama zaborava. U međuvremenu, vlast nastavlja da nameće jedan poseban narativ o tome šta čini narodno sećanje otporom, jer tu aktivnost sprovode različiti političari, organizacije i zajednice. Neophodno je da se podsetimo da je četrdeset godina diktature i više od četiri decenije monarhije ostavilo te zajednice bez sredstava i mogućnosti da se sećaju. To je u velikom kontrastu sa situacijom u zemljama u kojima je Drugi svetski rat završen pobedom antifašističkih snaga. U Španiji, ljudi nemaju resurse za stvaranje velikog narativa i zato smo ostali u poziciji otpora. Upravo ti skromni spomenici predstavljaju mesta otpora – cveće, kamenje, mali vrtovi, monoliti, spomenici napravljeni na lokalu, rukama običnih ljudi, poput onih koji se nalaze u mojoj knjizi. To je bio jedini načini da se na masovnim grobnicama pamte oni koji su ubijeni upravo zato što su se pre osamdeset godina borili protiv fašizma. Pevanje pesama, polaganje cveća, to su načini da se priče o masovnim grobnicama sačuvaju, ne iz nostalgije, već radi razumevanja sadašnjosti i razmišljanja o tome šta možemo da uradimo u budućnosti.
Španski građanski rat je privukao dobrovoljce iz celog sveta. Tada je postojao snažan osećaj međunarodne solidarnosti. Šta se desilo sa idejama internacionalizma? Danas, kada se suočavamo sa razornim ratovima širom sveta, da li koncept solidarnosti još uvek postoji? Šta bi moglo da ujedini levicu danas?
Iako danas više ne vidimo onu vrstu solidarnosti koja je mobilisala ljude tridesetih godina 20. veka, ne samo u borbi protiv fašizma u Španiji, već i u drugim zemljama i pokretima za nacionalno oslobođenje širom sveta, mislim da je solidarnost i dalje prisutna. Sećanje i učenje o tim iskustvima čini naše savremene borbe informisanijim i svesnijim. Navešću jedan primer koji se takođe tiče spomenika – 26. aprila ove godine, u Londonu sam prisustvovao otkrivanju malog spomenika Internacionalnim brigadama. Na njemu su upisana imena boraca koji su otišli u Španiju. Bilo je to na Spotted Dog Groundu, domu malog lokalnog kluba – Clapton Community Football Club. Spomenik je otkriven poslednjeg dana sezone, koji je bio i dan godišnjice bombardovanja Gernike. Na njegovom otvaranju govorilo se i o bombardovanju Gaze, o zatvorenom, represivnom sistemu u Ujedinjenom Kraljevstvu i o njegovim političkim zatvorenicima, ali i o važnosti borbe protiv transfobije i rasne diskriminacije. Na taj način je pokazana međusobna povezanost savremenih borbi, odnosno kako se sećanje na internacionalnu solidarnost iz tridesetih može preneti u savremeni kontekst. Danas to više nema direktne veze sa španskim narodom, već s globalnim borbama protiv novih oblika fašizma koji menja i prilagođava svoja lica i strategije. Ideja borbe protiv fašizma danas ne mora da ima isti oblik kao ona iz tridesetih, kada su ljudi iz celog sveta dolazili da ratuju u rovovima i na barikadama Španije. Danas se to događa kroz lokalne prakse samoorganizovanja zajednica, čiji važan deo predstavljaju politike pamćenja u kojima su spomenici samo jedan od mnogih dostupnih predmeta i alatki za stvaranje narativa i pričanje priča.
Način na koji su ljudi stvarali spomenike na mestima masovnih grobnica postao je izuzetno važna tema. Bilo je neophodno razumeti šta se događalo oko tih grobnica nakon rata, izvan retorike ljudskih prava, ekshumacija i dostojanstva
Kako činjenica da je Španija kraljevina utiče na celu ovu situaciju? Mislite li da bi bolje razumevanje Španskog građanskog rata moglo da pomogne u rešavanju nekih savremenih političkih izazova u vašoj zemlji?
Veoma je važno razmišljati o tome kako je koncept Španije kroz istoriju bio opresivan i nasilan. To što smo danas kraljevina ne potiče iz duboke istorijske tradicije, već iz činjenice da je Franko stvorio kraljevinu. On je izabrao Huana Karlosa od Burbona za svog naslednika, koji je postao šef države nakon njegove smrti 1975. godine. Danas je sin Huana Karlosa aktuelni kralj Španije. To što smo kraljevina onemogućava reviziju istorije antifašizma, istorije Republike i narodnog samoorganizovanja tokom tridesetih godina. Sve to je direktno povezano s pitanjem političke stabilnosti. Zapravo, jedine politike sećanja, koje španska vlada danas sprovodi, zasnivaju se na ideji žrtve – to je agonističko sećanje, u kome država ima ulogu da zaštiti žrtve, ali ne i da prizna bilo kakvu odgovornost.
Istovremeno, time se potpuno zanemaruje političko delovanje tih ljudi, kao da oni nisu bili socijalisti, komunisti, anarhisti, sufražetkinje, slobodni zidari, katalonski ili baskijski nacionalisti. Po tom narativu oni su samo žrtve. Sve to je u službi stvaranja snažne države koja, navodno, treba da štiti žrtve, dok je upravo ta ista država odgovorna za njihovu smrt, a njeno pravosuđe i dalje tretira te ljude kao zločince pred sudom.
Vaša knjiga je relevantna i za nas u Srbiji. U kom smislu ona predstavlja iskorak u okviru humanističkih nauka?
Ona predstavlja prikaz mnogih lokalnih priča, i to mi je bilo ključno tokom istraživanja, jer mnogi ljudi zaista nisu znali šta se dešavalo čak ni nekoliko kilometara dalje od njihovog mesta. Dok sam radio intervjue i istraživanja, mnogi lokalni aktivisti koji su se bavili spomenicima govorili su mi da jedva čekaju da knjiga izađe, kako bi konačno mogli da saznaju šta se događalo u drugim delovima zemlje. Ta važnost lokalne istorije često se zanemaruje, posebno od „elitističkih disciplina”, kao što je istorija umetnosti. Razlog zašto je ova knjiga značajna i van Španije, na globalnom nivou, jeste činjenica da borba protiv fašizma nije bila samo stvar španskog naroda – to je bila globalna borba. To nas povezuje ne samo s događajima iz 1936. godine, jer je Španski rat bio uvod u mnoge druge sukobe, već i sa činjenicom da politike brisanja, skrivanja, zatiranja i manipulisanja istorijom antifašizma predstavljaju osnov za mnoge druge konflikte.
Šta za vas znači biti naučnik? Kakav društveni uticaj biste želeli da ima vaš rad?
Za mene akademski rad nosi ogromnu odgovornost, jer smo, na kraju krajeva, u privilegovanoj poziciji – ako imamo sreće, imamo stalnu platu za to što se bavimo istraživanjem. Mi ne smemo zaboraviti da se te plate isplaćuju iz poreza koje plaća radnička klasa. Zato mi je izuzetno važno da moje istraživanje ima društvenu vrednost za one ljude koji ga zapravo finansiraju. Upravo zbog toga sam odlučio da se bavim temom sećanja na Španski rat protiv fašizma i diktature, jer je ta tema povezana s našim savremenim društvom. Kada istražujem nešto što do sada niko nije istraživao, i kada to mogu da radim jer imam stalan posao i sredstva da putujem hiljade kilometara po Španiji, da intervjuišem ljude, fotografišem i na kraju napišem knjigu o temi o kojoj ranije niko nije mogao da govori, onda osećam da moj rad ima smisla i odgovornost prema društvu.
U šta verujete?
Verujem u ljude.
