U intimnoj atmosferi beogradskog Bioskopa Balkan, solo predstava Pospanost Borisa Šarmaca, igrača, koreografa i kreatora eksperimentalnih projekata, spustila je zavesu na 22. Beogradski festival igre.
U impresivnoj karijeri francuskog umetnika, ovo je njegov prvi solo komad, a inspiraciju je, kako kaže, dobio tokom pandemije koronavirusa kada je sve stalo i usamljenost ga je odvela na put ličnog istraživanja. Tada mu se rodila ideja da uradi koreografiju koja prikazuje „razne faze latencije, istraživanje hibernacije, a za kraj prizvuk sanjarenja i vrisak buđenja…“, objasnio je, između ostalog, u najavi ovog događaja.
Šarmac, inače umetnički direktor slavnog Teatra igre Pine Bauš u Vupertalu, koreografsko rešenje je pronašao u zviždukanju melodija raznih žanrova – od klasičnih kompozitora Baha, Vivaldija, Hendla, preko filmske muzike Enija Morikonea, do popularnih numera kao što su one koje izvodi Bili Ajliš… Tako je nastalo njegovo delo Pospanost koje je premijerno odigrao u Operi u Lilu 2021. koje su i publika i stručna kritika oduševljeno prihvatile. Od tada ga izvodi na malim i velikim scenama širom sveta.
Boris Šarmac, miljenik radikalne igre, bio je glavna atrakcija, kao i njegov solo komad pod nazivom Pospanost, meditacija o snu, ili barem o onim granicama između spavanja i buđenja kada telo i um preuzimaju svoj sopstveni život”, zapisao je Gardijan.
Generalno su u svetu teška vremena i treba da se borimo za demokratiju, istinsku pravdu, za kulturu i umetnost, besplatno obrazovanje
Tako je bilo i na 22. Beogradskom festivalu igre gde je u intimnoj atmosferi Bioskopa Balkan predstavio ovu svoju nesvakidašnju koreografiju. Šarmac za Radar otkriva kako je došao na ideju da ukomponuje zviždanje s igrom:
„Počeo sam da zviždim kada sam bio mali, sa nekih šest- sedam godina. Neka deca su na školskim odmorima igrala fudbal, a ja sam u slobodno vreme zviždao. I to sam nastavio celoga života i kada sam završio škole igre, vremenom sam shvatio da bih mogao to znanje da spojim sa nečim što sam naučio sam i usavršio tokom godina, a to je zviždanje. To mi se ostvarilo kada sam počeo da se bavim koreografijom.“
Priznaje da nije lako spojiti igranje i zviždanje jer igrači uvek prave „buku“ na sceni: „U klasičnom baletu se ne čujemo toliko kada skočimo, međutim, u savremenoj igri i publika i drugi ljudi čuju kada dišemo, kao i naše korake koji uvek prave zvuk ali igrač uvek ima muziku u glavi. Ono što radim jeste neobično ali je urađeno tako da bude smisleno.“
Rođen 1973. godine u Šamberiju, diplomirao je na Baletskoj školi pariske Opere i Nacionalnom konzervatorijumu za muziku u igru u Lionu. Bio je direktor Muzeja igre pri Nacionalnom koreografskom centru Rena i Bretanje. Udruženje Teren je pokrenuo 2019. u Regionu O de Frans, kao projekat koreografskih eksperimenata bez zidova i krovova, umetnutih u grad i javni prostor. Njegov rad se prikazuje širom sveta, a bio je i predmet retrospektiva u MoMA u Njujorku i Tejt modern u Londonu.
„Prvi balet sam gledao jako kasno. Moja kultura je bodi art, savremena umetnost. Igrao sam klasičan balet kao dete, učio tehniku, školovao se, ali moja porodica su više Tarkovski, Fasbinder, Pazolini, kasnije Kaningam, Pina Bauš… To je kultura moje familije. I oduvek sam znao da ću se opredeliti za savremenu igru. Na kraju krajeva, nemam ni telo za klasičan balet, ko mesar sam”, našalio se Šarmac.
Njegove koreografije poznate su po tome što povezuje svoja preispitivanja sa stanjem savremenih tela, i stvara hibridne predstave i formate. Kao deo portreta koji mu je posvetio pariski Festival d’Automne 2021, kreirao je Krug u naosu Velike palate pre njenog renoviranja i Happening Tempete za njeno otvaranje nakon rekonstrukcije. Iste godine otvorio je Međunarodni festival u Mančesteru sa Sea Change, uličnim nastupom za 150 izvođača.
Naredne godine Boris Šarmac je preuzeo mesto direktora Teatra igre Pine Bauš u Vupertalu. Na pitanje šta je bilo prelomno da prihvati ponudu i koliko mu znači stvaranje u ovom teatru, odgovara da je osetio da je to pravi trenutak da ode u Nemačku iz više razloga.
Oduvek sam znao da ću se opredeliti za savremenu igru. Na kraju krajeva, nemam ni telo za klasičan balet, ko mesar sam
„Odrastao sam na nemačkoj kulturi. S roditeljima sam letnje raspuste provodio u Berlinu, a tamo odakle sam to niko ne radi. Naime, moja majka je profesorka nemačkog jezika, i išli smo da bi se gledale Brehtove predstave, ali isto tako, i Pina Bauš je bila važna. Sećam se da sam je gledao kao dete na VHS kasetama, televiziji. Zato, kada su me pitali da dođem u Vupertal, odlučio sam da prihvatim i zbog Pine, njene neprolazne umetnosti, kao i zbog jevrejske linije u delu moje porodice, pa sam smatrao da je važno da odem u Nemačku. I srećan sam zbog te odluke jer, tri godine koliko traje mesto umetničkog direktora, mogu da se bavim Pinom Bauš.“
Dodaje da je njen rad toliko bogat da mislite da je sve izmislila: „Marina Abramović u svom komadu češlja kosu, a Pina Bauš je to već radila u Sedam smrtnih grehova. Kao kada sam gledao jedan svoj rad i potom video neki njen stari, shvatio sam da je ona to već izmislila. Da se razumemo, nisam fan samo jednog božanstva, jer igra ima hiljadu imena i božanstava. Volim, na primer, Barišnjikova. Igra je jedan kolektiv. Zato svi koji danas igraju Pinu, zajedno sa publikom, novinarima koji pišu o njima, sve je to magija oko nje.”
Boris Šarmac gostovao je u Beogradu devedesetih godina prošlog veka kao igrač u kompaniji Odil Dibok. Na naš komentar da i tada kao i sada, ne baš u njegovom stilu, mladi zvižde, prokomentarisao je da je upućen u zbivanja kod nas.
„Dirnut sam ovim što se dešava, znam o čemu se radi od svoje prijateljice Bojane Cvejić (jedna od najpoznatijih svetskih teoretičarki savremene igre, prim. aut.), profesorke koja radi u Oslu a živi u Briselu. Razmišljao sam da možda zviždim jednu pesmu s protesta, ali ja sam ovde samo gost na dva dana. Generalno su u svetu teška vremena i treba da se borimo za demokratiju, istinsku pravdu, za kulturu i umetnost, besplatno obrazovanje”, rekao je za naš list „nežni i maestralni Šarmac“, kako je njegovu igru i predstavu Pospanost opisao magazin Danza e Danza.
