U oblasti kulture odavno mnogo toga ne štima, bukvalno u svakoj sferi. Tako je i kada je reč o izdavaštvu. Naime, Udruženje profesionalnih izdavača Srbije (UPIS) obavestilo je javnost da neće učestvovati na Javnom konkursu za otkup knjiga za javne biblioteke u 2025. koje je krajem februara raspisalo Ministarstvo kulture. Konkurs će bojkotovati i 13 izdavača iz Udruženja izdavača i knjižara Srbije (UIKS), kao i neki od nezavisnih izdavača.
Još u martu, izdavači su upozoravali da je ovakav konkurs neprihvatljiv, jer je „diskriminatorski i nelegitiman, suprotstavljen interesima izdavača, biblioteka i čitalaca, kao i interesima ukupne kulture i društva“. Tada su zahtevali da Ministarstvo kulture poništi konkurs i raspiše novi s izmenjenim uslovima. Kako se to nije dogodilo, odlučili su da ga bojkotuju i to prvi put otkako postoji institucija otkupa knjiga za javne biblioteke.
„Konkurs je netransparentan što se ogleda u nedostatku informacija o budžetu, o kriterijumima za izbor naslova, imenima i kompetentnosti članova komisije, garancijama da će čitava suma namenjena otkupu knjiga biti utrošena za otkup knjiga koje su na javno dostupnom i komisijski potvrđenom spisku. Spojeni su konkursi za 2024. i 2025. godinu. A budžet za otkup prepolovljen. Čašu je prelila neblagovremena i naprasno donesena odluka o otkupu isključivo ćiriličkih izdanja“, objašnjava za Radar Zoran Hamović, direktor i glavni urednik Izdavačke kuće Clio.
On podseća da su u više navrata predlagali rešenja i dobili obećanje na sastanku s Nikolom Selakovićem, aktuelnim ministrom u tehničkom mandatu, da će konkursni uslovi biti promenjeni.
„Zahtev čitave zajednice izdavača bio je da se budžet dva puta poveća jer nije deceniju usklađivan. Takođe smo tražili da bude prolećni i jesenji otkup, ali posle Sajma knjiga dobili smo dva u jedan i to upola manji, koji je pritom u septembru umesto u novembru. Za ispunjenje traženog bilo je dovoljno da se umesto izgradnje Ćacilenda i sramotnog uništavanja Pionirskog parka, sredstva usmere za otkup knjiga za celu Srbiju. Imali bismo dovoljno za tri, a ne dva uspešna otkupa! Svi bi bili zadovoljni a niko ponižen. Ovako je obrnuto. Svi su poniženi i niko zadovoljan“, objašnjava Hamović, čija je izdavačka kuća član UPIS-a.
Ćirilica je jedan od entitetskih znakova našeg naroda i njena upotreba u javnom prostoru je stvar samopoštovanja. To ne znači da sam protivnik onih koji objavljuju knjige na latinici
Zoran Kolundžija
I Kreativni centar neće učestvovati na konkursu, a izvršni direktor ove kuće Dejan Begović, član Upravnog odbora i potpredsednik UIKS-a, smatra da je konkurs ove godine formulisan krajnje proizvoljno: „Prvi put se dešava da se propozicijama konkursa izostavljaju knjige na srpskom jeziku štampane latinicom. To što srpski jezik koristi dva pisma, ćiriličko i latiničko, smatram veoma važnom specifičnošću koju treba čuvati i negovati jer je on time pristupačniji većem broju ljudi ne samo u regionu, već i širom sveta. Mi, kao dečji izdavač, imamo veliki deo knjiga na ćirilici, ali smo principijelno protiv ovakvih proizvoljnih odluka. Izdavači koji su svoja izdanja na latinici objavili u 2024. nisu mogli da znaju da će biti onemogućeni da tim knjigama učestvuju na ovom konkursu. Takođe, konkursom se u okviru istih budžetskih sredstava kupuju knjige za gotovo dve godine, čime će se zapravo smanjiti ionako mala sredstva koja država odvaja za ove potrebe. Primera radi, Hrvatska koja ima skoro upola manje stanovnika od Srbije, izdvaja dva i po puta više novca za otkup knjiga od Srbije.“
Zoran Hamović, kako kaže, boji se da je umesto afirmacije ćirilice, koju „desantno“ sprovodi Ministarstvo kulture, reč o jeftinoj političkoj propagandi: „Da je reč o promišljenoj akciji sa željom da se istinski razvija ćirilica u svakodnevnoj upotrebi, prvo bi od najmoćnijih štampanih medija i televizija s nacionalnom frekvencijom bilo traženo da koriste isključivo ćirilicu. Uticaj izdavača je daleko slabiji. Žao mi je što se ćirilica zloupotrebljava i stvara veštačka podela i antagonizacija društvenih grupa koje su za ćirilicu i protiv nje. Mi nismo protiv ćirilice, već smo za slobodu upotrebe oba pisma. U afirmaciji ćirilice i sami učestvujemo i želimo da nastavimo u skladu sa svojim mogućnostima i planovima. Ne želimo da budemo ekonomski kažnjeni i nasilno osujećeni u normalnoj komunikaciji s čitalačkom publikom, ma gde ona bila, u Srbiji ili van nje. Mnogo je celishodnije dodavati nove resurse pažnje i podsticaja ćirilici i njenom mestu u kulturi, nego nauditi dostignutom nivou pismenosti.“
To što srpski jezik koristi dva pisma smatram veoma važnom specifičnošću koju treba čuvati i negovati, jer je time jezik pristupačniji većem broju ljudi širom sveta
Dejan Begović
Prvi čovek izdavačke kuće „Prometej“ Zoran Kolundžija, koja će učestvovati na ovom konkursu, slaže se sa svojim kolegama da mnogo toga nije jasno a ni fer.
„Nevolja je u tome što nema dovoljno podataka da bih bio precizan. Nije jasno koliko je novca opredeljeno za otkup knjiga. Bilo je nekoliko sastanaka u Ministarstvu kulture, tražili smo da budžet za otkup bude udvostručen i da otkup bude dva puta godišnje. Međutim, mi ni danas ne znamo kolika je suma odvojena, a glasine govore da će biti drastično umanjen budžet i ostali smo zatečeni i zbunjeni. Plus što je najavljena klauzula da se otkupljuju knjige na ćirilici iz 2024. godine. Iako objavljujem knjige na ćirilici, smatram kao i ostali izdavači da pravila igre moraju da se znaju godinu dana ranije. Taj potez je zakasnio deceniju. Ćirilica je jedan od entitetskih znakova našeg naroda i njena upotreba u javnom prostoru je stvar samopoštovanja. To ne znači da sam protivnik onih koji objavljuju knjige na latinici“, priča Kolundžija, čija je izdavačka kuća članica UIKS-a.
Na pitanje šta je prevagnulo da „Prometej“ ipak učestvuje na ovom konkursu, kaže da je to pravilo ponašanja koje neguje u svom poslu: „Zbog mojih zaposlenih. Jer, kada bih odustao ugrozio bih egzistenciju najmanje 30 porodica.“
Direktor Čigoja štampa Žarko Čigoja upozorava da je pitanje otkupa knjiga vrh ledenog brega u izdavaštvu: „Svi srpski izdavači jasno su, na jedinom sastanku sa ministrom kulture, koji je trajao skoro dva časa, jasno istakli sve probleme u izdavaštvu. Tada smo i obavešteni da će se ubuduće otkup knjiga vršiti samo za ćirilička izdanja i da će to važiti i retroaktivno za 2024. Svi smo tada najoštrije protestovali. Rečeno nam je da je ta odluka ’zakovana’ – i to se desilo – raspisan je konkurs samo za ćirilička izdanja. Izdavači su pokušali da oba udruženja nastupe zajedno sa bojkotom otkupa – međutim do toga nije došlo. Kao predstavnik nezavisnih izdavača, zastupao sam stav ’svi ili niko’. Više od 70 izdavača apliciralo je za otkup, među njima i ja. U uslovima događaja u Srbiji, pad proizvodnje i prodaje knjiga je ekstreman i mnogim izdavačima bilo kakav prihod znači stepenicu za preživljavanje.“
I Službeni glasnik je jedan od izdavača koji neće bojkotovati ovaj konkurs.
„Poziv za otkup knjiga koji se svake godine objavljuje izaziva burne reakcije među izdavačima. Iako kao firma ne mislimo da treba da reagujemo previše emotivno, smatramo da je fond za otkup važnih knjiga mali, što predstavlja našu najveću primedbu. Kao izdavač raznih književnih dela, Službeni glasnik aktivno učestvuje na svim relevantnim konkursima, kako u Srbiji, tako i u okruženju – Sarajevo, Banjaluka, Podgorica, Skoplje. Stav naše firme je da ćemo učestvovati i u ovom projektu. Ukoliko nas neko pozove da budemo deo radnog tima, bićemo veoma voljni da iskažemo naše stavove i da doprinesemo unapređenju pravila“, priča za naš list Gordana Petković Srzentić, urednica ove izdavačke kuće.
Stav naše firme je da ćemo učestvovati u ovom projektu. Ukoliko nas neko pozove da budemo deo radnog tima, bićemo veoma voljni da iskažemo naše stavove
Gordana Petković Srzentić
Žarko Čigoja podseća da je Srbija dobila porez na knjigu 2003. prvi put u svojoj istoriji, da su porezi na autorske honorare sa 10 povećani na 30 odsto: „Nikad gore. Vlada Srbije je imenovala Savet za knjigu od tri člana. U njemu nema nijednog izdavača – dva su iz Matice srpske plus direktor Narodne biblioteke Srbije. Na taj način se ne mogu menjati stvari i rešavati problemi vezani za knjigu“, kaže Čigoja i dodaje: „Mislim da sadašnji bojkot, u celini očito neuspešan, neće ništa promeniti – to mogu samo ujedinjeni izdavači sa jasnim ciljevima i programom.“
Za ispunjenje traženog bilo je dovoljno da se umesto izgradnje Ćacilenda i sramotnog uništavanja Pionirskog parka, sredstva usmere za otkup knjiga za celu Srbiju
Zoran Hamović
Što se tiče alternativnih načina saradnje sa bibliotekama, Zoran Hamović smatra da je to zajednički rad na animiranju čitateljstva pojedinih gradova: „Najprirodnije je da su naši čitaoci naša najveća podrška i pokrovitelji. Biblioteke, kada rade posvećeno i profesionalno svoj posao, u toj aktivnosti su najznačajniji partneri. Naše udruženje, UPIS, ima dobro iskustvo sa valjevskom bibliotekom i akcijom ‘Najmanje jedna’. Sprovedena je ideja da zaposleni u čitavoj javnoj upravi, kao i u ustanovama i preduzećima, kupe najmanje jednu knjigu, a mi smo drugi primerak istog naslova poklanjali biblioteci. Za uspešnost ovakvih akcija neophodno je oslobađanje biblioteka lokalpartijskih zloupotreba. Institucije bi mogle da rade svoj posao, a ne da budu kadrovska deponija i protočni bojleri za lokalne šerife.“
Sadašnja vlast je, dodaje Žarko Čigoja, promenom ustavne odredbe o ćirilici stvorila pravni osnov po kome nastupa, bez ikakve potrebe i želje za dijalogom – uzmi ili ostavi: „Država je trgovac koji gleda da što manje da – pa je to i sada slučaj. Zato je knjiga na dnu.“
