Knjiga Biljane Đorđević pod naslovom Keramika iz Zlakuse (Srbija): etnoarheološka istraživanja njene tehnologije nedavno je objavljena u ediciji Radovi iz etnoarheologije Visokog naučnoistraživačkog veća, naučne institucije najvišeg ranga Kraljevine Španije. Ovo je samo još jedno priznanje za našu naučnicu koja je pionir u etnoarheološkim istraživanjima tradicionalnih tehnologija keramike u Srbiji. Jer, upravo zahvaljujući njenim istraživanjima, zlakusko lončarstvo upisano je na Uneskovu reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa, prvo iz Srbije u domenu zanata.
Biljana Đorđević, muzejski savetnik u penziji, školovala se u Beogradu i Barseloni, a radni vek je provela u Balkanološkom institutu SANU i Narodnom muzeju Srbije. Autor je ili koautor više od 50 naučnih i stručnih radova o tehnologiji keramike, nematerijalnom kulturnom nasleđu i muzeologiji. Među njima se izdvajaju tri monografije u izdanju Narodnog muzeja Srbije: Tri lica tradicionalne keramičke proizvodnje u Srbiji, Nematerijalno kulturno nasleđe. Analiza pravnog okvira na primeru tradicionalne keramičke proizvodnje i Muzejska dokumentacija i dve u izdanju Etnografskog muzeja: Zlakusko lončarstvo. Nematerijalno kulturno nasleđe čovečanstva i Ražanjsko crepuljarstvo. Izrada crepulja u Rujištu kod Ražnja. Dobitnica je nagrade koju dodeljuje organizacija CODANEC iz Ulma u Nemačkoj, a za film o ražanjskom crepuljarstvu priznanje za promociju i očuvanje starih zanata na Filmskom festivalu Vrmdža fest.
„Evo, vreme je Božića, porodičnog okupljanja u kući, oko ognjišta, danas u prenosnom, a u prošlosti i u doslovnom smislu“, kaže Biljana Đorđević, na početku razgovora za Radar. „Jedna od osnovnih karakteristika proslavljanja ovog praznika je priprema česnice, obrednog hleba, koji se u ruralnim sredinama i danas često peče u crepulji. Reč je o najarhaičnijoj posudi, prvenstveno namenjenoj za pečenje hleba. Prvobitno su je izrađivale samo žene za kućnu upotrebu, da bi vremenom postala i jedan od proizvoda zlakuskog lončarstva.
Crepulja ne samo da ima posebno mesto arhetipske, praiskonske čuvarke kuće, ognjišta i porodice koja se oko njega okuplja, već obezbeđuje poseban ukus hleba koji se u njoj peče imajući u vidu ne samo sastav gline od koje je crepulja napravljena, već i način na koji se hleb u njoj peče. Na Staroj planini, na primer, u crepulju zagrejanoj na otvorenoj vatri dok ne pobeli, spušta se hlebno testo i prekriva najčešće direktno žarom i pepelom i ostavlja u uglu ognjišta dok se hleb ne ispeče. Ponegde se prethodno prekriva jestivim lišćem, drugom crepuljom ili sačem, ali je princip bazično isti, a ukus tako ispečenog hleba poseban.“
Etnoarheologija je relativno mlada grana arheologije, a kod nas gotovo u potpunosti marginalizovana. Vi ste prvi, a čini se i jedini koji ste se praktično kroz terenska istraživanja, njome bavili u Srbiji. Šta je bilo presudno da se tome posvetite?
Kao arheolog, još od studentskih dana bila sam upućena, tokom terenskih istraživanja, na rad sa keramikom, koja spada u najčešće i najmnogobrojnije nalaze na većini arheoloških lokaliteta. To je pobudilo moje interesovanje za ovu oblast. Do susreta sa zlakuskim lončarstvom je došlo sasvim slučajno. Na Festivalu etnološkog filma 1993. bio je prikazan film Crepuljar iz Zlakuse, iz RTS-ovog serijala Ljudi govore, snimljen 1979. godine. Arhaičnost rada lončara Milana Savića, koji je glavni junak ove reportaže, upućivao je na mogući model načina rada i praistorijskih grnčara, pa je moj upliv u etnoarheološke vode bio neminovan.
Srećom, već tada sam pohađala kurs keramike u Manakovoj kući, prenela sam svoju fascinaciju ovim očigledno drevnim načinom proizvodnje keramike svojim učiteljima, Antoniji Dragutinović i Miroljubu Dramićaninu, profesorima sa Fakulteta primenjene umetnosti. I sami fascinirani, poželeli su da se oprobaju u tehnici ručnog vitla, stvarajući nove forme mešavinom gline i kalcita koju zlakuski lončari koriste. Kontaktirali su sa Sofijom Bunardžić, svojom koleginicom iz Užica, i tako je nastala Umetnička kolonija keramike u Zlakusi, koja je prvi put održana 1996, a na kojoj sam i sama učestvovala.
Zašto je glina kao materijal i danas nezamenljiva?
Ono što keramiku čini posebnom i izdvaja je od drugih materijala je to što je prvi sintetički materijal u istoriji čovečanstva. Glina ne pruža baš veliki manevarski prostor onome ko je oblikuje, već je ona ta koja diktira tehniku, i svako odstupanje surovo kažnjava. Pre otkrića svojstava gline koja se iz mekanog, podatnog materijala, pogodnog, i, na prvi pogled, lako obradivog, prolaskom kroz vatru transformiše u predmet čvrst gotovo kao kamen, svim ostalim materijalima koji su do tada korišćeni – drvo, biljna vlakna, kosti, kamen, samo je menjan oblik, ali ne i svojstva.
Moje profesionalno usmerenje nedvosmisleno je vodilo i mojoj visokoj ekološkoj svesti, na nepravdu sam posebno osetljiva. Kada tiranija zavlada, a to je danas u Srbiji prisutnije više nego ikad, građanska pobuna postaje obaveza
Pored toga, samo u keramičkoj proizvodnji jednom ovladane tehnike i tehnološki procesi nisu napuštani pronalaskom novih tehnika oblikovanja, obrade, ukrašavanja ili konstruisanjem novih mehaničkih sprava. Svi su oni nastavili paralelno da žive, pa se tako danas, čak i u Srbiji, može istovremeno sresti ručna izrada crepulja samo rukama bez bilo kakvih alatki. Imajući u vidu da su prvi predmeti od keramike nastali pre više od 26.000 godina, na primer u Dolnim Vestonicama u Češkoj, a da se danas širom sveta svemirski brodovi opremaju delovima od posebne, visokotehnološke vrste keramike, da ne pominjem keramičke implantate koji u ljudskom telu uspešno zamenjuju dotrajale delove kostiju, može se s pravom reći da je keramika jedino delo ljudskih ruku koje postoji od paleolita do satelita.
Zlakusko lončarstvo ste pozicionirali na mapu sveta. Šta je to što ga čini jedinstvenim?
Krajem devedesetih, kada sam prvi put bila u Zlakusi, imala sam sreću da upoznam Milana Savića, vrsnog majstora, čoveka nevelikog formalnog obrazovanja, ali izuzetne inteligencije i erudicije, koji je svoje znanje umeo da prenese ne samo lončarima početnicima, već je i mene naučio kako da sagledavam i razumem zlakusko lončarstvo. On me je prihvatio, ne kao nekog znatiželjnog uljeza iz Beograda, već kao svoje dete. Specifičnost zlakuske lončarije je u tome što se ona izrađuje od dva vrlo kvalitetna materijala – gline iz sela Vranjani, koje je od Zlakuse udaljeno nekih 18 km i kalcita iz susednog Rupeljeva, koji se mešaju u odnosu 50:50, a za veće posude, kao što su takozvani svadbarski lonci, oni koji se koriste na vašarima i „Kupusijadi“ u Mrčajevcima, taj odnos je 60:40 u korist kalcita.
Takav sastav mase koju treba oblikovati zahteva i poseban način rada, tj. gradnju posude na vitlu koje se polako okreće rukom, da bi se zidovi već „sazidane“ posude, bržim, ali ne prebrzim okretom, uz pomoć alatki ujednačili, a posuda dobila finalni oblik. Rad na ručnom vitlu, kakvo se koristi u Zlakusi je dosta spor, u odnosu na nožno, električno vitlo, na kome se primenjuje sasvim druga tehnika – izvlačenje posude iz jednog komada gline. Međutim, ova brza i na prvi pogled naprednija tehnika nije primenjiva u slučaju sirovina koje se koriste u Zlakusi. Već sam rekla da je glina ta koja diktira tehniku, pa je tako, zahvaljujući toj njenoj osobini, a i nekim zakonima fizike, ovaj način rada opstao u Zlakusi do današnjih dana, ako se kao krajnji rezultat želi zaista kvalitetna posuda.
Na Staroj planini, na primer, u crepulju zagrejanoj na otvorenoj vatri dok ne pobeli, spušta se hlebno testo i prekriva najčešće direktno žarom i pepelom i ostavlja u uglu ognjišta dok se hleb ne ispeče
Danas je selo Zlakusa zahvaljujući ovom zanatu postalo nezaobilazna turistička ruta u Srbiji. Kakva je budućnost lončarstva?
Kada sam prvi put bila u Zlakusi, preostalo je svega jedanaest lončara, mahom ljudi srednjih godina, koji su istovremeno bili zaposleni ili u Sevojnu ili u Užicu. Lonce su pravili uglavnom po narudžbini kolega, komšija i prijatelja. Mladi nisu bili zainteresovani da nauče zanat od svojih dedova i očeva. Težak je to posao, ako se čestito radi, a zarada je bila mala, gotovo simbolična, imajući u vidu da potražnje gotovo nije bilo, a prednosti zlakuskih lonaca tada su bile nepoznate široj javnosti. A onda su se, upravo tih devedesetih godina prošlog veka, dogodile dve stvari. Krenuo je raspad Jugoslavije i uništavanje industrije, zbog čega su mnogi proglašeni za tehnološki višak, a mladi nisu mogli lako da nađu posao.
Istovremeno, počelo je masovno otvaranje restorana sa nacionalnom kuhinjom, a kafedžije dobro znaju da nema dobrog svadbarskog kupusa bez zlakuskog lonca. I posao je krenuo. Toliko dobro da je to sa sobom donelo i nevolje. Restoranima su pored lonaca bile potrebne i posude u kojima će služiti nacionalne specijalitete. Zlakuski lončari takve posude nikada nisu pravili. Tome su vični pirotski grnčari. Zato su ih Zlakušani pozvali u pomoć i time otvorili Pandorinu kutiju. Vešti grnčari počeli su na električnom vitlu da prave lonce koji liče na zlakuske, ali to nisu. Rade to i danas, a nažalost, ima i potomaka vrsnih majstora lončara u samoj Zlakusi koji su se latili tog nečasnog posla. I prilično su se izveštili.
Kako razlikovati original od falsifikata?
Jedina garancija pri kupovini jeste sertifikat, i to ne bilo koji i bilo kakav, već isključivo onaj Udruženja lončara „Zlakusa“, za koji i država garantuje da je reč o originalu. Članova tog udruženja je, nažalost, sve manje, ali oni najuporniji opstaju i ja se trudim da im pomognem koliko mogu i kad mogu. Oni su jedini pravi čuvari zlakuskog nasleđa. Ni ja, nažalost, nemam naslednike u svom poslu. Nema zainteresovanih. Među etnolozima nema nikoga ko dovoljno dobro poznaje ovaj zanat da bi ga sagledao u celini. Među arheolozima nema nikoga koga zanima da se bavi etnoarheologijom keramike. Srećom, gotovo sve što znam do sada sam objavila, pa će moji radovi, nadam se, u budućnosti podstaći nekoga da nastavi tamo gde sam stala.
Da li postoji opasnost od toga da područje ove čarobne gline bude ugroženo?
U vremenu u kom živimo, i u zemlji u kojoj živimo, sve je moguće. Čistoća gline koja se koristi za izradu zlakuskih lonaca od izuzetne je važnosti za njihov kvalitet. Na to mi je u jednom razgovoru skrenuo pažnju moj učitelj Milan Savić, koji je i u svojoj 92. godini bio aktivan. Objasnio mi je zašto baš glina iz Vranjana, a ne neka druga, njima dostupnija. Probali su oni i te, ali se nisu pokazale kao dovoljno kvalitetne. Posebno važnu ulogu u sagledavanju značaja kvalitetne gline odigrao je jedan događaj.
Vešti grnčari počeli su na električnom vitlu da prave lonce koji liče na zlakuske, ali to nisu. Rade to i danas, a nažalost, ima i potomaka vrsnih majstora lončara u samoj Zlakusi koji su se latili tog nečasnog posla
Nekom prilikom, kad su krenuli u Vranjane po glinu, pored potoka su primetili da je voda odnela deo obale i da se u profilu ukazala glina koja izgleda isto kao ona iz Vranjana. Odlučili su da nju uzmu, da sebi skrate put i trud. I zaista, u oblikovanju se pokazala sasvim dobro i lonci su lepo ispečeni odneti na prodaju. Međutim, posle nekog vremena, kupci su počeli da im lonce vraćaju. Hrana koja je u njima kuvana bila je neprijatnog mirisa. Glina iz Vranjana za sada, koliko mi je poznato, nije ugrožena, ali već sutra bi mogla da bude, ako nekome padne na pamet da baš tu vrši neke istražne radove i probne bušotine za otkrivanje ko zna čega. A šta može biti vrednije od kvalitetne gline koja nam daje zdrave posude za spremanje hrane?
Iako ste u penziji i dalje ste aktivni na raznim poljima. Šta vas motiviše?
Čovek se formira sinergijom genetskog nasleđa, karaktera, kućnog vaspitanja, obrazovanja i profesionalnog opredeljenja. Ja sam zahvaljujući tome oduvek znala čime ću da se bavim i nepokolebljivo išla napred čak i onda kada je izgledalo da to baš i nema mnogo smisla. Ipak, danas vidim da ništa nije bilo uzalud. Moje profesionalno usmerenje nedvosmisleno je vodilo i mojoj visokoj ekološkoj svesti, a na nepravdu sam posebno osetljiva, tako da smatram da je moja građanska dužnost da podržim borbu ne samo za očuvanje životne sredine, već i uspostavljanje vladavine prava u zemlji u kojoj sam rođena i u kojoj sam odlučila da živim. Kada tiranija zavlada, a to je danas u Srbiji možda prisutnije više nego ikad, građanska pobuna postaje obaveza.
