Pogledamo li danas strukturu prestonice, srešćemo se sa mnogim nelogičnim potezima onih koji njome upravljaju, od bazičnih, svakodnevnih, do takvih čije su posledice dalekosežne. Stoga svedočimo čestom remećenju saobraćaja, izmenama i prekopavanjima saobraćajnica, ili postavljanjem „slama“ od razapetih šatora ispred Skupštine Srbije, ali i zanemarivanju i zloupotrebi zdanja pod zaštitom države, ili onih bez tog statusa, a važnih za identitet Beograda. Rušenog i ponovo građenog u bezbroj istorijskih navrata.
Nekad bi urbanistička rešenja svrsishodno podmirivala potrebe građana, estetske i praktične, dok bi se katkad (kao i sada), vlast zanela megalomanskim planovima, ne mareći za aktuelni život običnog čoveka. U cilju da se ti procesi promisle iz šire vizure, nastala je 2006. Beogradska nedelja arhitekture (BINA), po zamisli stručnjaka Društva arhitekata Beograda i Kulturnog centra Beograda.
Nekad bi urbanistička rešenja svrsishodno podmirivala potrebe građana, estetske i praktične, dok bi se katkad (kao i sada), vlast zanela megalomanskim planovima, ne mareći za aktuelni život običnog čoveka
Danas BINA proslavlja dvadeseti rođendan, svetkovinom na više lokacija, koja traje do 17. maja, u atmosferi urbanističkog haosa, indikativnoj, jer sama po sebi otvara pitanja kojima se ovaj praktično festival bavi od svojih početaka. Pokrećući dijalog između žitelja, gostiju, stručnjaka, studenata, i same metropole, bodreći taj razgovor na razne proaktivne načine.
Krovna tema jubilarnog saziva BINA je Javnost arhitekture, kakav je i naziv postavke Milene Kordić i Andreja Dolinke u Likovnoj galeriji KCB-a i galeriji Artget. Njihov koncept krajnje je informativan, pa dvodecenijsku istoriju BINA ispisuju na velikim belim panelima, sublimišući problematiku koju je ta priredba komentarisala, kritikovala, ali i isticala pozitivne primere, ne bi li se nešto promenilo u odnosu prema arhitektonskim zadatostima.
Strpljenje majka svakog nauka
Međutim, nekog kratkih živaca, takva prezentacija bogate povesti prve manifestacije posvećene arhitekturi, može i da odbije, budući da smo navikli na spektakle i brzopotezno slanje poruka. Ali, takav pristup autora koncepta uči nas da „ne može sve da se ispriča u tri reči“, i da je strpljenje majka svih nauka, kako ističe Danica Jovović Prodanović iz organizacionog tima manifestacije, jedan od njenih osnivača.
Uostalom, povod za osnivanje BINA bio je „apsolutan nedostatak kritične misli u odnosu na grad koji nas okružuje“, po rečima naše sagovornice. Samom tom falinkom, ili njome prouzrokovano, manjkalo je opšte svesti o onom što je grad ranije predstavljao, sadržavajući navike života tadašnjeg stanovništva. Otud se teško moglo prepoznati šta je vredno čuvanja, a šta može da se zameni novom građevinom jer mu je vrednost neznatna i prolazna.
U takvom ambijentu, detektovana je potreba za formiranjem Centra za arhitekturu, neophodnog za analitički pogled na prošlost, sadašnjost i budućnost prestonice. Kako za taj korak nije bilo novca, ni drugih resursa, uspostavljena je BINA kao simulakrum istraživačke stanice. Njena uloga stoga je postala posredovanje između arhitektonskih artefakata, i onih koji ih konzumiraju, čemu se pristupalo iz najrazličitijih uglova.
Zato je teško i prebrojati, a kamoli ekspertski sagledati dvadesetogodišnje domete BINA-e: brojne konferencije, seminare, radionice, edukativne šetnje, izložbe, predavanja, što nam i ovogodišnje izdanje omogućava. Pa se upoznajemo sa dobitnicima Velike nagrade za životno delo Udruženja arhitekata Srbije (UAS), u galeriji Artget, dok je poseban fokus na ovogodišnjem laureatu, arhitekti Lazaru Kuzmanovu, čiji je opus podložan opservaciji u izlagačkom prostoru Saveza inženjera i tehničara Srbije.
U jednom delu Artgeta, publika ulazi u vremeplov, kroz postavku Beograd 60-ih i 70-ih kroz objektiv Marlies Vujović, koja posetioce vraća u vreme kada je prestonicom vladao „polet u građevinarstvu nakon ratnih godina”, a reke bile „velike i moćne“, dok su se „parkovi svuda rasprostirali“. Dizalice nad budućim kulama Geneks, obećavale su prosperitet po ljudskoj meri, a ne meri investitora, kao i one nad Hotelom „Jugoslavija“, sada pretvorenog u (azbestni) prah i pepeo.
Saglasje sa okruženjem
Kako je BINA i „zidala“, postavljajući 2014. paviljončić od drveta u dvorištu Grafičkog odseka Fakulteta likovnih umetnosti na Senjaku (kome je dat na korišćenje, dok je sama koristi za specifične aktivnosti tokom svog održavanja), sada se ovde odvija izložba Mikro housing hub Ane Curk i Sanje Cvetković. Postavkom se traži odgovor na globalne probleme urbanizacije, ekološke krize i potrebe za fleksibilnijim načinom života, pa shvatamo da nam je dovoljno i manje kvadrata, ako nam je dom u saglasju sa prirodom.
Stvaranje urbanih oaza, čemu je BINA takođe privržena, ovoga puta biće podržano kulturnim programima na Julinom brdu, u Centru za integraciju mladih (CIM) u Krfskoj, kao i u Arboretumu Šumarskog fakulteta, gde je taj koncept povezivanja lokalne zajednice i njenog okruženja već zaživeo. Ali mu treba dodatnog podstreka, da bi se došlo do poželjnih ishoda.
Krovna tema jubilarnog saziva jeste Javnost arhitekture. Takav je i naziv postavke Milene Kordić i Andreja Dolinke. Dvodecenijsku istoriju BINA-e ispisuju na velikim, belim panelima, sublimišući problematiku koju je ta priredba kritikovala, ne bi li se nešto promenilo u odnosu prema arhitektonskim zadatostima
Takođe, ponovo se promišljaju modeli razvoja grada, kroz saradnju sa međunarodnom platformom LINA, ovaj put u galeriji Podroom, i to izložbom Razumeti kako grad raste, kustosa Džaspera Mojrera i Rosija Kalsadoa. Njihova pažnja usmerena je na novobeogradske blokove 61, 62, 63, kao i na Bežaniju, sa idejom da se kroz fokus na manju sredinu u gradu otkriju aspekti šireg urbanog razvoja.
Nezaobilazni seminari bacaju svetlost na skrivene autorke modernosti, energetsku efikasnost u drvetu, magnetne tehnologije za budućnost… Kao uvek, najveća atrakcija su šetnje, ovaj put do Geneks kule, Palate Srbija (ili SIV-a), Beograđanke, ali i od Hipodroma do Košutnjaka.
Slepe tačke u mentalnoj mapi grada
Poslednja prilika koncentrisala se na takozvane ne-prostore, „slepe tačke u mentalnoj mapi grada, za koje se smatra da se na njima ništa ne događa“, kako objašnjava Ljiljana Radošević, istoričarka umetnosti, koja je ovu šetnju i vodila. „Takva mesta, međutim, nisu pusta, njima prolaze stanari okolnih kvartova, obilaze ih grafiteri, grafiti-turisti, strit art umetnici“, kaže Radošević za Radar.
I kreira sliku kojoj je bezbroj puta svedočila na potezu od betonske ograde Hipodroma, pa dalje trasom tramvaja „trojka“ (sada ukinutom): grafiteri se ovde skupe, rasprostru sprejeve, donesu kreč i merdevine, raspale roštilj i natenane grade kompozicije, na raspoloživim zidnim podlogama.
Kako ovde ne moraju da se plaše policije, koja u ne-prostore ne zalazi (ali i nereaguje, srećom, ni kad se takva akcija dešava u centru), autori mogu da se razbaškare i da šire svoj opus i na obližnje pilone mosta na Adi.
„Tako prostor koji okružuju javni spomenici – Beogradski sajam, kao simbol privrednog uzleta, Beogradski hipodrom, kao sedište prvog sportskog kluba u prestonici, Šećerana, kao biser industrijskog nasleđa, i najzad Topčiderski park, zaštićen kao prostorna i kulturna celina zajedno sa Košutnjakom, dobijaju svoj puni smisao. Jer, nije poenta samo nešto napraviti, već i to u kontinuitetu koristiti, a grafiteri i strit art umetnici i umetnice vrlo su često jedini koji to čine“, objašnjava Radošević.
Eh, taj Generalštab
Znale su te šetnje da zađu i u druge gradove, ako se centralna tema BINA-e poklapala sa određenim objektima na periferiji države. Za ove programe otvaraju se vrata institucija bez opcije redovnog obilaska, kakav je recimo pomenuti SIV, riznica umetničke misli moderne.
Šetalo se (tri puta) i do Generalštaba, remek-dela Nikole Dobrovića, kao dvočlanog ansambla u Ulici kneza Miloša. Njegovoj zaštiti kumovala je upravo BINA, inicirajući zvanični postupak validizacije statusom kulturnog dobra 2005, šest godina nakon što je drastično oštećen u NATO bombardovanju.
Generalštab je bio tema predavanja, okruglih stolova, izložbi, tribina, studentskih opservacija, jednog međunarodnog simpozijuma. To zdanje je posmatrano i u kontekstu ugrožene kulturne baštine, veze između arhitekture i vojske, u sklopu sagledavanja sto godina modernosti prestonice, ali i u opsegu kontemplacije baštine neimara koji su ovaj period ovekovečili svojim građevinama.
Generalštab je bio tema predavanja, okruglih stolova, izložbi, tribina, studentskih opservacija, jednog međunarodnog simpozijuma. To zdanje je posmatrano i u kontekstu ugrožene kulturne baštine, veze između arhitekture i vojske
Sve ovo našu vlast nije dozvalo pameti, usmerenu na opciju da ovde nikne Tramp hotel. Uz praktično poklanjanje zemljišta zetu američkog predsednika, Džaredu Kušneru, što je omogućeno ukidanjem statusa zaštićenog kulturnog dobra ovom znamenju ratnog razaranja.
Malo para, više entuzijazma
Neki objekti sa dignitetom imaju više sreće, kao što je Sava centar, izgrađen po zamisli Stojana Maksimovića, a otvoren 1977, za Titove vladavine. Mnogobrojne prilike okupljanja raznih aktera, od državnika Pokreta nesvrstanih, jugoslovenskih komunista, predstavnika Uneska, do upriličavanja koncerata, plesnih i drugih predstava, filmskih projekcija, ostavile su tragove na tom zdanju. Pa ga je valjalo renovirati.
A BINA se setila da isprati sve faze, od zapuštenosti velelepnog objekta, preko njegovog restauriranja, do novog života te privatizovane građevine. Palatu Beograd, nekad najvišu prestoničku građevinu, Beograđanku, život je pomazio rekonstrukcijom, pa će se i o tome razgovarati u okviru jedne od šetnji u okviru tekuće BINA-e, kao što smo već nagovestili.
Sav taj sadržaj, uz onaj nepomenut, stvoren je više na pogon entuzijazma nego para, kako navodi Danica Jovović Prodanović. Novac se naime izdvaja iz budžeta redovnih programa KCB-a, manjim delom, dok se veći namiče projektno, javljanjem na sve moguće konkurse.
Neuslovnost takvog načina finansiranja za veće domete BINA-e, pa i da vlast nešto shvati o arhitekturi, potkrepljuje vest koja stiže baš dok razgovaramo sa Jovović Prodanović: javni poziv gradskog sekretarijata za kulturu oboren je, kao i lane, o čemu Radar opširnije piše u jednom od tekstova u tekućem broju.
Da je drugačije…
Da je drugačije, da se BINA finansira iz konstantnih izvora, to bi značilo da je grad prepoznao njenu misiju, i da je spreman da čuje, a možda i prihvati sugestije struke, ali i građana. Ovako, ta se manifestacija umesto države brine o posledicama investitorskog urbanizma, u čijim smo kandžama. Gde profit diktira uslove gradnje, ne mareći što doprinosi infrastrukturalnom haosu.
Da je drugačije, i da krojači kulturne politike više mare za BINA-u kao svog korektora, ovo bi se posredno odrazilo na funkcionalnost (ali i estetiku) sazidanog, na ispravljanje starih (bilo čijih) grešaka. „Mi decenijama ne uspevamo da rešimo bazične probleme prestonice, poput kanalizacione mreže, mesta za parkiranje, protoka saobraćaja, zaštite od globalnog otopljavanja sađenjem zelenila, umesto njegovim uništavanjem… Razmišljamo o boji vozila gradskog prevoza, dok su nam ulice razrovane“, ističe Jovović Prodanović.
Dodaje da BINA ne postoji da bi bilo šta zabranila (pa i da se na „kulturna dobra kače klima-uređaji“), već da bi ukazala na goruće tačke i iskomunicirala ih sa svojim posetiocima. Ona to u jubilarnom izdanju čini po opisanoj metodologiji, razgranatim poljem delovanja, ne dopuštajući da bilo koji aspekt urbanizma bude isključen iz sveobuhvatne opservacije.
Decenijama ne uspevamo da rešimo bazične probleme prestonice, poput kanalizacione mreže, mesta za parkiranje, protoka saobraćaja, zaštite od globalnog otopljavanja sađenjem zelenila, umesto njegovim uništavanjem… Razmišljamo o boji vozila gradskog prevoza, dok su nam ulice razrovane
Danica Jovović Prodanović
Zato BINA ne traje jednu sedmicu, kako njen naziv sugeriše, već se širi na period od četiri do šest nedelja, koliko traju i drugi vizuelni programi KCB-a. Opet je ovo kratko da se data problematika sagleda, prokomentariše, iskritikuje, a posebno da vlast ukapira šta joj je činiti. Da postoji Centar za arhitekturu, i struka bi bila glasnija, ubedljivija, a možda i učinkovitija, što bi (možda) omelo nerazborite poteze onih koji upravljaju prestonicom.
