Prošlog petka, Beogradska filharmonija je priredila veče trojice muzičkih oskarovaca različitih generacija – Eriha Volfganga Korngolda (1897–1957), Leonarda Bernštajna (1918–1990) i Džona Vilijamsa (1932). Filmska muzika, doduše, nije dominirala programom, publici je pružena prilika da se upozna i s delima namenjenim koncertnoj sceni.
Koncert je otvoren beogradskom premijerom Bernštajnove simfonijske svite (mada bismo je radije definisali kao simfonijsku fantaziju), proistekle iz partiture filma Na dokovima Njujorka, realizovanog pre ravno sedam decenija i dobitnika čak osam Oskara, ali ne i za muziku koja je svakako među stožernim elementima tog kinematografskog ostvarenja! Već prvim taktovima, filharmoničari i Lio Kuokman (rezidencijalni dirigent Filharmonijskog orkestra Hongkonga, takođe i muzički direktor i šef-dirigent Orkestra u Makau), okružuju publiku raskošnim, perfektno vajanim zvukom, te ovi muzički odrazi antologijske socijalne krimi-(melo)drame kontroverznog i osobenog sineaste Elije Kazana doista pobuđuju asocijacije na ključne momente filma.
U obimnom izvanfilmskom opusu petostrukog dobitnika Oskara, Džona Vilijamsa, nalazi se Koncert za violončelo i orkestar (1994). Delo otkriva kompozitorovu refleksivniju stranu i nije ciljano da zadivi ili zavede: podstiče slušaoca na samoispitivanja, možda čak i na to da artikuliše supstancu sopstvenih (kreativnih) težnji. Koncipirano je kroz četvorostavičnu formu čiji se segmenti nižu bez pauze (attacca), a naslovi stavova tek okvirno sugerišu predele u kojima se odvija (autobiografska?) pripovest (Tema i kadenca; Bluz, Skerco, Pesma). Vilijams daje solističkom instrumentu dominantnu ulogu, govor gotovo solilokvijumskog tipa. Reč nije o holivudskoj, već donkihotovskoj figuri, čije (unutarnje) borbe Santjago Kanjon-Valensija sprovodi u dahu. Saopštavajući kompozitorovu viziju puta jednog heroja (i cene koju takav izbor nosi), kolumbijski violončelista demonstrira izvođačku moć, intuitivnost, spontanost u izlaganju (zapravo, sve ono zbog čega je 2022. godine proglašen za Bi-Bi-Sijevog umetnika nove generacije). Dirigent Kuokman pažljivo usklađuje iskaz soliste sa orkestrom, ponesenim i suštinski zainteresovanim za ovaj Vilijamsov tekst.
O Korngoldovoj (ne samo filmskoj) muzici se u našoj sredini, nažalost, malo zna. Austrijski umetnik je do 1934, kada je bio prinuđen da napusti Evropu (pred naletom nacizma), ostvario značajnu kompozitorsku, dirigentsku i akademsku karijeru. Novu otadžbinu stiče u SAD. Jedan je od utemeljivača karakterističnog zvuka zlatnog doba Holivuda, klasične filmske partiture, čije odjeke čujemo i u potonjim decenijama. U tom smislu, sasvim je dovoljno navesti sledeći podatak: Džon Vilijams je neposrednu inspiraciju za glavnu temu Ratova zvezda pronašao upravo u Korngoldovom filmskom opusu, u partituri namenjenoj filmu Kraljev red (1942).
Simfonija in Fis jedina je Korngoldova simfonija. Nastalo u zrelom periodu stvaralaštva (1947-1952), ovo delo nije lišeno atributa umetnikove filmske muzike. Štaviše, u simfoniju je ugrađen tematski materijal korišćen u filmu Privatni život Elizabete i Eseksa (1939). Filharmoničari i Kuokman izvesno uživaju u prezentovanju Korngoldovih ideja, sa strašću istražuju partituru bogatu referencama na opuse Malera, Riharda Štrausa i Bruknera (poetika potonjeg, recimo, ima značajan upliv na meditativnu fizionomiju trećeg stava, Adagio: Lento, a solistički udeo koncertmajstora Pavlovića u smislu konkretizacije ambijenta je dragocen). Bravurozno je njihovo tumačenje Finala simfonije – uverljivo, iskričavo – za Oskara.
