U narednih mesec i po dana na štampanim i digitalnim stranicama Radara uz praćenje premijernog sadržaja, pozabavićemo se i televizijskim serijama koje se nalaze u konkurenciji za britanske BAFTA nagrade (dodela će biti 12. maja). Radi se o nekoj vrsti eksperimenta, svakako zabavnog za vršenje, sa potencijalno besmislenim rezultatom. Da li ćemo nešto naučiti? Da li ćemo povući neku paralelu, ili definitivno postaviti nepreskočivi zid između britanskog i srpskog načina na koji se proizvodi, konzumira i, na koncu, vrednosno kategorizuje televizijska dramska umetnost? Priznajem da je ideja za niz tekstova došla nakon što sam među nominacijama u kategoriji „najbolja mini-serija“ uočio naslov Demon 79, poslednju epizodu verovatno poslednje sezone Crnog ogledala, kao i AnžanuVasan koja je tumačila glavnu junakinju dotične epizode nominovanu u kategoriji „najbolja glavna ženska uloga u mini-seriji“. Crno ogledalo, znamo, već godinama ima opadajući kvalitet, no, u tekstu o šestoj sezoni prilično sam, a pomalo stidljivo, pohvalio Demona 79 i njegovu glumačku akterku. Možda, dakle, devojke i momci koji čine Britansku akademiju filmske i televizijske umetnosti, za razliku od američkih kolega u poslednjih desetak godina, zapravo gledaju te đavolje serije pre nego što uzmu glasačku olovku u ruke?
Fildsa tumači irski glumac Iana Hardvik koji se – rođen u Korku, najkatoličkijem od irskih katoličkih centara – nalazi na zadatku predstavljanja Engleza iz niže srednje klase
Počinjemo od Bi-Bi-Sijeve četvoroepizodne mini-serije Šesta zapovest (The Sixth Commandment, autorka Sara Felps) koja obrađuje psihološki i operativno kompleksan istinit slučaj ubistva dvoje penzionera u selu pored Bakingema – dakle, u srcu „stare Engleske“. Reč „selo“, naravno, valja uzeti sa rezervom, budući da se u tom delu Engleske radi o naseobinama čiji su stanovnici medijski i saobraćajno u bliskoj vezi s, po srpskim merilima, ne baš obližnjim urbanim košnicama. Uz to, tu se nalaze i uvaženi univerziteti i srednje škole (cela mreža sremskokarlovačkih gimnazija, ako ćemo da nastavimo sa diskutabilnim poređenjima), i u jednoj od njih šezdesetpetogodišnji profesor književnosti Piter Farkar (Timoti Spal). On je cenjen, društven, duhovit, oštar predavač i ispitivač kada je to potrebno, objavljivao je romane i, objektivno gledano, vodio ispunjen i ostvaren život koji upravo ulazi u treći čin projektovano aktivne penzije koja je, suštinski, nastavak radnog procesa na drugi način. No, Farkar je takođe i duboko religiozni intelektualac, zbog čega je svoju homoseksualnost zatrpao iza par slojeva intimnih i pristojnih erotskih fiksacija (prija mu, recimo, da na internetu gleda fotografije mišićavih mladićkih nogu tokom džoginga ili vožnje bicikla), te nikada nije bio ni u emotivnoj niti u seksualnoj vezi.
Po trajanju ekonomična serija na tom mestu manje ili više završava postavku lika, zbog čega nije zgoreg vratiti se u manje blisku televizijsku prošlost i pogledati epizodu Dnevnik iz groba (A Diaryfrom the Grave) dokumentarne serije Hvatanje ubice (Catching a Killer), u produkciji Bi-Bi-Sijevog konkurenta Kanala 4 (Channel 4 – inače, pre dvadesetak godina upotrebljen kao programski uzor tada mlade a danas pokojne televizije B92, sa Velikim bratom i ozbiljnim političkim emisijama na istoj frekvenciji). Naime, nekoliko njegovih učenika tu spremno i rado govori o lepoti i dobroti koju je dodao njihovim donekle učmalim životima („jednog sunčanog dana nas je odveo ispod starog hrasta i pripovedao o Antoniju i Kleopatri Viljema Šekspira“), a odnos učenika i profesora biva poređen sa filmom Društvo mrtvih pesnika. Takođe je obraćao posebnu pažnju na učenike raspoložene da razmišljaju i diskutuju, te ostajao deo njihovih života i nakon što bi završili srednju školu. Jedan od njih u dokumentarnom filmu kaže, jer zločesti gledalački mozgovi moraju poći u tom smeru, da je pretpostavljao da je Farkar homoseksualac ali da to nije bio nikakav činilac njihovog odnosa. Očigledno, nije se zavlačio sa adolescentima po mračnim ćoškovima, postavivši granice kojih se držao. Čini se da je Farkar nakon odlaska u penziju osetio strah od gubljenja za njega možda i najprijatnijeg aspekta profesorskog poziva – redovnog upoznavanja sa mladim pametnim osobama, kao i plemenitog napora da ne dopusti njihovim talentima da se izgube u trivijalnostima življenja. U tom stanju, kao honorarni predavač na privatnom univerzitetu u Bakingemu, sreće studenta Bena Fildsa.
Fabula Šeste zapovesti nagoni nas i na revalorizovanje modernih liberalnih uporišta, gde je sve prihvatljivo i moguće, koliko god delovalo bizarno, a emotivni odnos šarmantnog penzionera i još šarmantnijeg studenta to svakako jeste
U igranoj seriji, Fildsa tumači irski glumac Iana Hardvik koji se – rođen u Korku, najkatoličkijem od irskih katoličkih centara – nalazi na zadatku predstavljanja Engleza iz niže srednje klase. Izbor je dobar, gotovo genijalan, budući da je Filds, kao pravi, za svakoga ko ga ne bi lično upoznao krajnje zabavni psihopata, celog života pisao i tumačio likove; iz dokumentarne serije saznajemo, građene po modelu odabrane žrtve obmane. Za Farkara je, naravno, izveo lik religioznog, samosvesnog pesnika, i nesrećni penzionisani profesor je „pao“. Gledajući dramsku verziju događaja, možemo se zapitati da li se to desilo lako, kao što možemo i zalutati na zabranjenu teritoriju okrivljavanja žrtve. No, Filds je svesno birao pametne ljude za mete svojih projekata (izazov, šta li?) a na par mesta u Šestoj zapovesti (toga nema u dokumentarnom filmu, što će reći da se radi o – zato je njen rad i pohvaljen nominacijom – scenaristkinjinom vladanju nad likom) on svoje postupke naziva „manevrima“. Nad Farkarom ostvaruje dominaciju, dajući mu iluziju ljubavi (Filds je, eventualno, biseksualan, mada je na seks sa bilo kim najverovatnije gledao kao na sredstvo koje vodi do gnusnog cilja), te ga zatim drogira podmećući mu lorazepam, namenjen fizičkom gašenju, i psihoaktivne supstance namenjene stvaranju ludila koje će ga zatvoriti iza četiri zida. Pre nego što će umreti, Farkar mu prepisuje svoju nekretninu i većinu ostale imovine. Tada, Filds čini grešku, ne mogavši da se odupre zadovoljavajućem koktelu zlostavljanja i finansijske koristi, i sličan postupak ponavlja sa Farkarovom još starijom komšinicom. Međutim, ona je, osim što je usamljena, i tetka jedne pronicljive osobe (Anabel Skoli, na dobro obavljenom i nezahvalnom zadatku gledaočevog predstavnika koji zaustavlja ludilo; kada pomislimo na Hičkokov Psiho, da li nam na pamet padaju Vera Majls i Džona Gevin?) koja počinje da sumnja da se dešava nešto nezamislivo za naoko bezbedno okruženje sela nadomak Bakingema.
Jedan od likova u dokumentarnom filmu kaže, jer zločesti gledalački mozgovi moraju poći u tom smeru, da je pretpostavljao da je Farkar homoseksualac ali da to nije bio nikakav činilac njihovog odnosa
Opis Fildsovog antagoniste otkriva određenu jednokanalnost dramske radnje koju autorka serije izvodi i zaokružuje. Od početka znamo ko je zlikovac i ostaje nam da sačekamo osobu koja će ga onemogućiti, ili pre započeti proces da bi zatim „institucije“ obavile ono za šta ih plaćamo. S druge strane, kontekst joj pruža priliku za bočni napad na društvene činioce i obodne pojave. Religioznost je, očekivano, pod lupom, i Farkarova sudbina nas podseća da ceo život proveden pod stegom uslovljenosti fiktivnim propisima na koncu dovodi do loših posledica. I bez nesreće poznanstva sa Fildsom, Farkar bi umro ne iskusivši jedan od osnovnih postulata ljudskog iskustva – telesnu ljubav. Ipak, fabula Šeste zapovesti nagoni nas i na revalorizovanje modernih liberalnih uporišta, gde je sve prihvatljivo i moguće, koliko god delovalo bizarno, a emotivni odnos šarmantnog penzionera i još šarmantnijeg studenta to svakako jeste. „Vernici i ateisti, generalno se prizovite razumu“, kao da nam autorka diskretno poručuje kroz svoju žanrovsku seriju sa niskim stepenom pretencioznosti.
