Hongkong je grad od oko osam miliona stanovnika, poznat po svojim neboderima, tramvajima na dva nivoa, kao i jednim od najdinamičnijih umetničkih tržišta na svetu. Art Bazel je vodeći međunarodni sajam umetnosti koji okuplja najznačajnije galerije, umetnike, kolekcionare i kustose. On je ključni centar globalnog tržišta umetnina i oblikuje savremene umetničke trendove, odvijajući se četiri puta godišnje u Majamiju, Hongkongu, Bazelu i Parizu.
Art Bazel Hongkong, ove godine je okupio 420 galerija iz 42 zemlje, potvrđujući svoju reputaciju najraskošnijeg umetničkog sajma Istoka. Ali, šta se zaista krije iza skupih koktela i fotogeničnih trenutaka?
Sigurni izbori za nesigurna vremena
Hongkong je već više od decenije neprikosnoveni epicentar azijske umetničke scene, mesto gde se godišnje okuplja najuticajnija kreativna elita regiona. Galerije iz Japana sa svojim digitalnim imerzivnim instalacijama, kineske galerije koje se smelo igraju granicama tehnologije i umetnosti, seulske eksperimentalne laboratorije i singapurski hibridni prostori – svi oni ovde postavljaju teme koje će definisati umetničke trendove narednih godina.
Šetnja kroz glavne hale sajma je kao skrolovanje kroz najžešći Instagramfid celokupne umetničke scene. U De Sarte galeriji, Lu Jang nas šokira svojim najnovijim projektom Doku the Creator. Ta prostorna instalacija je futuristička, napravljena kao neka vrsta dnevne sobe gde se gledaju anime filmovi i prodaju kripto-artefakti na fleš drajvovima. Genijalno subverzivanje NFT (digitalni kriptotoken) hajpa, a istovremeno i jedan od najtraženijih i najzapaženijih radova na sajmu.
Mladi azijski kolekcionari izuzetno oduševljeno reaguju na senzacionalizam novih digitalnih radova, jer generacija Z ima drugačiji ukus od starijih kolekcionara koji na svakom sajmu završe sa po jednim EndijemVorholom, Anišom Kapurom ili Robertom Indijanom.
A onda, u Nanzuka galeriji, KeičiTanami, legendarni japanski avangardista, prikazuje animaciju pod nazivom Red Shade (Crvena senka) na ogromnom LED ekranu. Zamislite sve one psihodelične vizuale iz sedamdesetih, ali na steroidima – u 8K rezoluciji, koji vas doslovno transportuju u neku alternativnu realnost.
Tržišna psihologija
Dakle, nije digitalna umetnost teška za prodaju, kako barem tradicionalisti smatraju, samo treba dobro da je upakuješ. Razlog za ovu dihotomiju leži u tržišnoj psihologiji. Dok digitalna i eksperimentalna dela pobuđuju najviše pažnje medija i kritičara, tradicionalni mediji i dalje dominiraju prodajnim statistikama.
„Ljudi i dalje vole ono što mogu da dodirnu“, rekao je jedan britanski galerista dok smo pijuckali overpriced kafu.
Dodao je i „…ali hej, nije ni to više ono što je nekad bilo – sada sve dolazi sa kripto sertifikatom u paketu“, što je bilo jako simpatično i zvučalo istinito.
Istinska lekcija azijske dominacije nije u tome šta se prodaje, već kako se prodaje. Najuspešnije galerije ne nude proizvode – nude iskustva, priče, članstvo u ekskluzivnom klubu. Dok zapadne galerije još uvek debatuju o validnosti digitalne umetnosti, Azija je već kreirala ceo ekosistem u kome se Mone može prodati pored motion grafika, gde se ulje na platnu ceni isto kao i algoritamski generisani pokretni uzorci – sve zavisi od priče koja se prodaje zajedno sa delom.
Ali ovo nije sukob između digitalnog i analognog. Ovo je nova era gde se pravila pišu u hodu, gde se tradicija meša s tehnologijom, a najuspešniji igrači su oni koji razumeju da se danas ne prodaje umetnost – prodaje se iskustvo, pripadnost i lajfstajl- naravno.
VIP bubble
Ne možemo da govorimo o Art Bazelu a da ne pomenemo njegov najbitniji deo – Collectors Lounge (Klub kolekcionara). To je ekskluzivni bubble (mehur) unutar sajma gde VIP zvanice (kolekcionari, umetnici, galeristi i ostali „bitni“ ljudi) mogu da se opuste i druže. Ovaj prostor je zapravo centar umetničkog elitizma. Ovo je teritorija gde se status ne meri brojem kupljenih dela, već time koga poznajete i ko vas prepozna.
Prošetali smo kroz lounge s osmehom – ni previše zainteresovanim, ni previše nezainteresovanim. Svi su igrali tu istu igru: lagano pretresanje prostora pogledom, simuliranje slučajnih susreta, brza procena da li je osoba pred kojom stoje vredna njihovog vremena.
Azija je došla da igra
Sebastijan le Peler, njujorški art diler sa šarmom koji je jedva prikrivao cinizam, bio je još jedan od retkih koji je odlučio da bude iskren. „Vidiš sve ove ljude?“, šapnuo je dok je neprimetno pokazivao ka grupi galerista koji su se smejali preglasno nekoj anegdoti. „Sutra neće znati ni kako se zoveš, iako ti svašta obećavaju. Obično tako biva posle svakog sajma“, rekao je kroz osmeh.
I imao je pravo – sve te imaginarne prodaje i projekti nikada zapravo ne ugledaju svetlost dana.
S druge strane, naš razgovor s Gilom Šorom, generalnim menadžerom Art Bazela, bio je majstorski primer kako izbeći direktan odgovor. Svaki pokušaj da dobijemo informacije završavao je s „rekordna poseta!“ i „neverovatna energija!“ – što je u prevodu značilo „nećemo vam reći prodajne podatke, a i kad budemo – lagaćemo“.
Priznati da nisi prodao ništa, veća je sramota od same činjenice da nisi prodao ništa. Klub kolekcionara nije bio mesto za iskrenost – bio je mesto gde se održavala iluzija uspeha, čak i kad je sve ispod površine bilo suprotno
Savršena metafora za čitav sistem: svi se drže priče da je „sve fantastično!“. Najbolji deo? Čak i kad nisu ništa kupili ili prodali, svi su izlazili sa istim komentarom: „Bio je neverovatan sajam!“
Jer u ovom svetu, priznati da nisi prodao ništa, veća je sramota od same činjenice da nisi prodao ništa. Klub kolekcionara nije bio mesto za iskrenost – bio je mesto gde se održavala iluzija uspeha, čak i kad je sve ispod površine bilo suprotno.
I tako, dok su se azijski galeristi veselili autentičnim interesovanjem kolekcionara, zapadni učesnici su se oslanjali na društveni faktor. Azija je došla da igra. Zapad je došao da se pretvara. A umetničko tržište? I dalje funkcioniše na vajb, a ne na činjenice.
Art Bazel Hongkong 2025. bio je ogledalo savremene umetničke scene u svim njenim kontradikcijama: sjajan u formi, metiljav u sadržaju, briljantan u marketingu a nesiguran u svom identitetu. Odličan u paradiranju skupim torbama i bogatim muževima, galerijskim pričama i instagram-storijima, naravno. Dok se poslednji šampanjac servirao i delila zadnja vizitkartica, utisak je da je prava umetnost možda ipak pobegla negde drugde – možda u neki od onih malih, nezavisnih prostora koji još uvek veruju da je umetnost više od puke kapitalne investicije.
