Za njega je najsigurnije reći da je bio umetnik koji nije prestajao da radi. Kao pozorišni, televizijski i filmski reditelj, pisac, fotograf, kao kompozitor elektroakustične i konkretne muzike, čudesni majstor audiovizuelnih instalacija, moreplovac… u 91. godini je čitaocima ponudio dragoceno štivo koje je nazvao Ispreturana autobiografija, u izdanju kuće Gradac, i posvetio supruzi Ireni i ćerki Ani. A onda je sve to još jednom ispreturao i objavio Ispreturanu autobiografiju u 101 sekvenci čija je promocija bila početkom aprila ove godine.
Teško je nabrojati čime se sve bavio ovaj vitalni umetnik, ali u svemu je ostavio trag. Dok je studirao Akademiju za pozorišnu umetnost, rektor i dekan bio je proslavljeni pesnik, pisac, nadrealista, saradnik Zenita i šta sve ne, Dušan Matić. Predavao je savremenu književnost i svog darovitog studenta režije Arsenija Arsu Jovanovića jednog dana je pozvao u svoj kabinet. Profesor i potonji Arsin prijatelj dobio je od svoje partijske organizacije zadatak da ga upiše u Savez komunista Jugoslavije. Mamio ga je inostranim stipendijama, svakojakim mogućnostima, prednostima o kojima prosečan student u to vreme nije mogao ni da sanja. Arsa je sve odbio i odmah osetio posledice. Dvogodišnja stipendija filmskih studija u Japanu, koja mu je već bila dodeljena, data je nekom drugom.
Dok je studirao Akademiju za pozorišnu umetnost, rektor i dekan bio je proslavljeni pesnik i pisac Dušan Matić. Profesor i potonji prijatelj dobio je od svoje partijske organizacije zadatak da ga upiše u SKJ. Mamio ga je inostranim stipendijama. Arsa je sve odbio i odmah osetio posledice
Dve godine pred smrt govorio mi je:
„Nikad nisam požalio zbog toga. Da sam otišao u Japan bio bih filmski reditelj, a da su me primili u tu partiju, izbacili bi me kroz nedelju dana. Matićevo srozavanje u vreme Komunističke partije manje je tragično od sveopšteg srozavanja zastrašujuće velikog dela srpskog naroda danas, posebno intelektualaca. Matićev slučaj je farsa u odnosu na sveopšte mentalno i kulturološko survavanje nacije u noćne posude neznanja, nepismenosti, i besprimerne prostote.”
Ružne vlasti
Detinjstvo je proveo u Despotovcu gde mu je otac bio direktor Gornjoresavske privredne banke. Mlađi brat i on su se družili sa seoskom decom i Cigančićima, goli ko od majke rođeni, na prašnjavoj poljani pred kućom. Tvrdi da je tada stekao telesni imunitet. Tada su mu bili ružni žandarmi, posle četnici, Nemci, partizani, a kasnije i Titovi milicioneri: „Vlast, svaka, ružna je, ima stotinu, ima hiljadu lica. Kao mitološko čudovište. Često nevidljivo. Vlast vidljivu možeš ubiti. Nevidljivoj metak ne može ništa. Takva se vlast, nevidljiva, ponekad uvlači u nas a da toga nismo svesni…”
Kao pozorišni reditelj Arsa je izazivao javnost gde god da je radio. Najviše u Beogradu. Bivao je neko vreme stalni reditelj Narodnog pozorišta i Jugoslovenskog dramskog, ali njegova predstava Korešpodencija izvedena je na sceni Ateljea 212 i predstavlja jedan je od apsolutnih jugoslovenskih rekordera po trajanju i broju izvođenja. Igrana je od 1980. do 2002. godine. Ona je bila i Arsin oproštaj od pozorišta. Njegovi su pre toga bili Zli dusi, Tomas Mor, Kraljevski lov na sunce, Magbet… Sliku scenografije Vladimira Marenića za njegovog Magbeta, veliki francuski izdavač Skira objavio je na naslovnim koricama raskošne knjige Istorija evropske scenografije. U „Bošku Buhi“ je postavio na scenu Egziperijev roman Mali princ, a scenografiju je radio slikar Mića Popović. U bugarskom nacionalnom teatru „Ivan Vazov“ je u vreme tvrdog socijalističkog realizma postavio delo Vilijama Sarojana Vreme našeg života, što je bio prvi komad zapadnog dramskog stvaralaštva u Bugarskoj. Režirao je u Šefildu, Olbeniju, Dubrovniku, Zadru, Užicu…
Vlast, svaka, ružna je, ima stotinu, ima hiljadu lica. Kao mitološko čudovište. Često nevidljivo. Vlast vidljivu možeš ubiti. Nevidljivoj metak ne može ništa. Takva se vlast, nevidljiva, ponekad uvlači u nas a da toga nismo svesni…
Za svoje pozorišne kreacije dobio je Oktobarsku nagradu Beograda i Zlatni lovorov vijenac u Sarajevu. Najviša evropska i svetska priznanja pripala su mu za radiofonska i elektroakustička dela, među kojima Prix Italia za „Resavsku pećinu“ i Grand prix Radio France international; dvostruki je dobitnik Bronzanog trofeja na Njujorškom festivalu radija… Veliki broj njegovih fotografija objavljen je u knjigama o srpskoj vizantijskoj srednjevekovnoj umetnosti. Kao televizijski reditelj i autor televizijskih filmova, Arsa Jovanović je ostvario više od stotinu dela različitih žanrova. Njegove su dokumentarne drame Paljenje Rajhstaga (sa Bekimom Fehmijuom), Sarajevski atentat (na osnovu autentičnih zapisa sa suđenja Gavrilu Principu), Slučaj Openhajmer…
Imena i sećanja
Mnogi velikani jugoslovenske kulture sa kojima se družio defiluju Arsinom knjigom – Mirko Kovač, Miro Glavurtić, Danilo Kiš, Jagoda Buić, Vladimir Petrić, Dragan Babić…
„Dragan Babić umro je rano. Lepo smo se družili, snimali svuda. Na Malti, u Veneciji, na Crnom moru, u delti Dunava. Najlepše nam je bilo u delti Dunava. Što se Mirka Kovača tiče, sastajali smo se skoro svakodnevno. Ako je među nama bilo kakvih različitih stavova, mahom nevelikih, ta je Pandorina kutija sa obostranom lakoćom ostala zatvorena. Vlada Petrić i ja se nismo mesecima rastajali. Kad smo se sukobljavali, a sukobljavali smo se često, bile su to teme koje nije vredno pominjati. O politici nikada nismo razgovarali. A i zašto bismo kad su nam mišljenja bila istovetna. Politika je za nas bila kao jelo koje nam ne prija. Nešto izvan naših estetskih merila. Vlada je bio perfekcionista. Zagovarao je neku svoju apsolutnu estetiku. Ja sam bio tolerantniji. Odlazak Vlade Petrića moj je najveći duhovni gubitak. Osetio sam se kao intelektualno siroče. Kao da su me izbacili iz sopstvene kože, iz dela sopstvenog uma. Dogodilo se da ja njemu više nisam potreban, ali je on ostao potreban meni. Žao mi je što se češće nisam viđao sa Glavurtićem. Sa Jagodom sam se viđao često. U njenoj kući na Kanale Đudeka u Veneciji, u njenom raskošnom stanu manje od puškometa udaljenom od istočne fasade Notr Dam u Parizu. Bila je imuna na bolest nacionalizma. Hrvatica koja se ne ponosi hrvatstvom. Ponosila se svojim delima. S pravom. Proganjali su je zbog toga neko vreme, a onda su se smirili.”
Odlazak Vlade Petrića moj je najveći duhovni gubitak. Osetio sam se kao intelektualno siroče. Kao da su me izbacili iz sopstvene kože, iz dela sopstvenog uma. Dogodilo se da ja njemu više nisam potreban, ali je on ostao potreban meni
Tokom ratova devedesetih, Arsa je neko vreme duže boravio u Rovinju, pa nije držao časove na Fakultetu dramskih umetnosti gde je bio profesor na Katedri za glumu. I dobio je otkaz. Tužio je upravu Fakulteta i dobio na sudu:
„Posećivao sam svoju kuću u Istri kako bih je sačuvao od razbojnika i otimača koji su se množili kao gamad, onako kako su se množili i u Srbiji. Išao sam da prebacim svoj brodić, moju ‘Galiolu’ u bezbedniji i civilizovaniji deo sveta, iz Hrvatske u Italiju. Ta moja putovanja bila su sekvence iz nesnimljenog filma u žanru krimića sa nebrojenim rizicima. Tim sam mojim odlascima u Hrvatsku i Italiju gurnuo prst u nadraženi nerv jednog obolelog društva, zaglibljenog u septičkoj jami patološkog nacionalizma. Među obolelima bilo je i mojih kolega, čak i prijatelja sa kojima sam se čitav život družio. Moralna pandemija uzela je maha žešće od današnje pandemije kovida. U tu rupu stropoštavala su se i velika imena srpske nauke i kulture.”
Tim sam mojim odlascima u Hrvatsku i Italiju gurnuo prst u nadraženi nerv jednog obolelog društva, zaglibljenog u septičkoj jami patološkog nacionalizma. Među obolelima bilo je i mojih kolega, čak i prijatelja sa kojima sam se čitav život družio
Izuzetan je opis u Arsinoj Ispreturanoj biografiji kada mu se javila američka producentkinja da traži dozvolu da slavni filmski reditelj Terens Malik koristi njegovu kompoziciju Kremansko proročanstvo za najčuveniju scenu u svom filmu „Tanka crvena linija“, koji će potom dobiti Zlatnog medveda u Berlinu:
„Ako se u mom životu dogodilo neko čudo, onda je to pojava Terensa Malika. Prvo malo čudo u tom velikom čudu bilo je emitovanje moje kompozicije Kremansko proročanstvo na Američkom javnom radiju (American Public Radio). Čudnim slučajem, Teri je čuo Kremansko proročanstvo pa se tako moja kompozicija našla na samom početku njegovog nezaboravnog filma Tanka crvena linija. Posle toga, sve do dana današnjeg, koristio je odlomke moje muzike u svim svojim filmovima sem u Novom svetu. Kruna tih malih čudesa je nastanak našeg prijateljstva. Dopisujemo se povremeno. Juče mi je stiglo pismo u kome mi se izvinjava što mi dugo nije pisao i što nije odgovorio na onaj moj čudesni doživljaj sa svrakom. A piše kako im je iz vrta odletela njegova sova pa su mu došle plave sojke koje skakuću po drveću. Pominjem ovo zato što samo prisni prijatelji međusobno mogu razgovarati o tako običnim stvarima. Ne o filmu, politici, svetskim tragedijama, mada se i o tome razmeni poneka reč. Terens Malik (po dedi Iranac) ne propušta da pozdravi moju suprugu i kćer, kao ni ja njegovu Eki. Neću dalje, Malik je poznat po tome što se o njemu kao privatnom licu nigde ne može naći nijedna reč. Za dvadeset i više godina uspeo sam da vidim samo tri ili četiri njegove fotografije. Grubo bi bilo reći da je stidljiv čovek. On je mnogo više od toga. Stidljivost iznad stidljivosti. Njegov privatni svet okružen je visokim bedemima. Meni je neko božanstvo dalo propusnicu da uđem među te zidove. To je čudo mog života. Teri se divi mojoj muzici kao što se ja divim njegovim filmovima. Ima najpotpuniju zbirku mojih elektroakustičkih kompozija, iz te zbirke odabira delove za svoje filmove.”
Nacionalnost – zemljanin
Četiri godine je, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, trajala Arsnina i moja saradnja u emisiji Muzički atelje Televizije Beograd, u kojoj smo domaćini, voditelji, bili kompozitor Zoran Hristić i ja. Reći da je Arsa bio samo reditelj ne bi odgovaralo istini. Njegova je bila scenografija, čudesno osmišljena i uzbudljivo atraktivna. I neshvatljivo jeftina. Budući je to bio program posvećen savremenoj muzici tadašnje Jugoslavije, Arsa je bio lucidan promoter mnogih dela koja su prvi put izvedena u našoj emisiji. Te godine su bile su dragocene Zoranu i meni zbog radosti rada i nezaboravnog druženja, najčešće u njegovom stanu na Studentskom trgu.
Tada mi je Arsa prvi put objašnjavao zbog čega je on „zemljanin“, jer živi na planeti Zemlji ma gde se fizički nalazio. Zimi se kao medved skrivao u svojoj beogradskoj pećini iz koje je izlazio kako bi se video sa prijateljima, otišao do pozorišta, koncertne dvorane, posetio neku galeriju, prošetao Kalemegdanom. Kalemegdan je bio njegovo beogradsko more. Pomeranje sa jednog mesta na drugo nije osećao kao pomeranje. Stvarao ovde ili bilo gde, drugde svejedno je. U poslednjem razgovoru povodom Ispreturane biografije rekao mi je:
„Svoju domovinu nosim u sebi, ona nema veze ni sa mojom krštenicom, ni sa papirima koje su mi gurnuli u ruke. A domovina na koju se obično misli kada se ta reč pomene, bljesne ponekad u meni kada uđem u manastir Studenicu ili Gračanicu, kad pomislim na vreme kada sam snimao Vreme fresaka. Ali zašto to ne bih osetio i pred Partenonom ili u Sikstinskoj kapeli? Poistovetiti se sa samo jednom kulturom, jezikom, jednom religijom pristajanje je na status zarobljenika… Pomišljam ponekad da je Srbija samoubilačka zemlja. Upire oružje u sopstvene slepoočnice. Kao škorpija okružena plamenom. Ubistvo Đinđića bila je generalna proba kolektivnog ubistva zemlje i nacije. Pod kandžama smo udružene gomile glupaka, nevaljalaca i lažova, zastrašujuće nepismenih pojedinaca svih fela koji jedino iskreno nastoje da se održe na vlasti na račun ‘malih i običnih ljudi’, i svih drugih.”
Pomišljam ponekad da je Srbija samoubilačka zemlja. Upire oružje u sopstvene slepoočnice. Kao škorpija okružena plamenom. Ubistvo Đinđića bila je generalna proba kolektivnog ubistva zemlje i nacije
Sada kada nas je napustio, nekako je najtačnije reći da je otplovio. Celog života je tražio vezu sa svetom preko mora. Bio je na trećoj godini studija kada je umesto da sprema godišnji ispit, otišao na Adu Ciganliju odakle je konvoj šlepera krenuo Savom do Siska. Tako je počelo, da bi se nastavilo omanjim gumenim čamcem, „Galiola“, Dunavom do Crnog mora, pa Mramornim, Egejskim i Jonskim morem, do Jadranskog, dok nije doplovio do Rovinja u kome je bio njegov drugi dom.
