aNEB06147 copy
Anita Mančić Foto: Nebojša Babić
Anita Mančić, glumica

Ova deca se bore da ne postanu isti kao mi  

Izdanje 42-43
3

Izdali smo sebe i postali robovi sitnih povlastica nekih kvadratića u kojima živimo, sitnih pozicija i karijera. Ništa mi drugo ne preostaje nego da se postidim. Jer onog trenutka kad si svestan toga šta možeš da izgubiš, ti si uhvaćen u sistem koji te melje i neosetno počneš da robijaš

Pre godinu dana je, predvodeći Marš za očuvanje beogradskog Sajma, poručila da su svi oni u dugoj koloni tog 10. decembra 2023. bili na pravoj strani istorije. Bila je na pravoj strani i kada je učestvovala u prvom Ekološkom ustanku u Srbiji, a na najboljoj je bila početkom decembra 2024. kada je primala Dobričin prsten, najveće pozorišno priznanje za životno delo. Prvakinja Jugoslovenskog dramskog pozorišta, vlasnica pet Sterijinih nagrada, „živi arsenal emocija i inteligencije“, uletela je na scenu uz zvuke hard rok hita Thunderstruck grupe AC/DC, odigrala uz njih i uz sve ostalo što je pružila te večeri, učinila je uručenje Dobričinog prstena događajem koji će se pamtiti, o kome će se pričati. Na pitanje kako je izabrala tu pesmu, Anita Mančić odgovara:

„Pravo pitanje je zašto sam izabrala tu pesmu. Izabrala sam je zato što to jesam ja, što je ona bila na iznenađenje, ali i na radost svih nas te večeri. Volim da pripadam ovom trenutku, na način na koji jedino mogu da funkcionišem. Videla sam iznenađenje i radost na licima drugih i to mi je predstavljalo najveće priznanje. To što smo svi zajedno uživali u tom trenutku. Jer, ja nisam diva koja će da hoda po crvenom tepihu uz fanfare. Mada sam jednom prilikom išla preko blata do crvenog tepiha.“

Kako?

Bila je neka premijera filma u Sava centru, pozvali su nas glumce da dođemo ranije u VIP salon. Rečeno nam je da idemo preko crvenog tepiha pa da se obučemo kako treba. I svi smo se namontirali najbolje što smo mogli, ja na štiklama, a oni nam kažu da ćemo na crveni tepih stići tako što izlazimo na sporedni ulaz Sava centra, pa preko livade do tepiha. Trava je bila mokra, zemlja raskvašena taman da štikle upadaju u nju, i tako preko blata stižem do crvenog tepiha. Tada sam shvatila svu njegovu besmislenost, mada sam naslućivala to i ranije. Nemam ja potrebu da budem više od onoga što jesam, niti da predstavljam svoj život većim i značajnijim od onoga što zapravo jeste. Niti želim da se ponašam u okviru formi koje je neko drugi uspostavio.

Mi glumci smo naučili na kritiku, onu zvaničnu, ali i onu koju dobijamo svake večeri posle predstave. Ali vlast ne. Misle da su nepogrešivi, nedodirljivi i večni. Ne znaju šta je odgovornost, uvereni da ona pripada nekom drugom, a ne njima

Mi smo u Srbiji, a slično je i u svetu, posebno svedoci uspostavljanja formi ponašanja i sistema vrednosti koje je inaugurisala nova klasa bogataša čiji se život dnevno prati u medijima. U prvom planu je predstavljanje njihovih krpa, nakita, automobila, vila… njih na crvenom tepihu.

To sigurno jeste nečiji život, ali ja to vidim kao penu od sapunice. Naravno, osnovno je pitanje šta ko želi. Sećam se mog profesora, mojih dragih kolega koje su bdile nada mnom one večeri kada mi je uručena nagrada. Neki od njih su dobitnici Dobričinog prstena, sa nekima sam i radila, i svi oni su imali zajedničku rečenicu: da je u ovom poslu najvažnije trajanje, kvalitetno trajanje. I ako postoji neka vodilja u mom poslu, a to je da u tom trajanju ne izneverim sebe. Onu sebe kad sam bila mlada i slobodna kao i ovi studenti danas. A to o čemu vi govorite je za mene privid života, demonstracija moći, automobila, funkcija, pozicija, autfita… i sve to je bez ikakve suštine i sadržaja.

Pominjete studente. Kako ih vidite u njihovoj grandioznoj pobuni?

Mene su ove studentske demonstracije postidele, jer sam zaboravila na tu snagu sa kojom smo svi rođeni i koja leži u nama. Zato mi preostaje, kao i svima nama, da se divimo, branimo tu decu i da ih podržavamo. Ja sam od 1991. godine na ulici i zajedno sa svojim kolegama se borila za nešto što sam tada nazivala slobodom. Ova deca se ne bore za slobodu, ova deca se bore da ne postanu isti kao mi, izgubljeni, nesrećni, kao duhovi koji lutaju u vremenu i prostoru. I gledajući takve nas koji smo izdali sebe, i koji smo na neki način postali robovi sitnih povlastica nekih kvadratića u kojima živimo, sitnih pozicija i karijera, ništa mi drugo ne preostaje nego da se postidim. Jer onog trenutka kad si svestan toga šta možeš da izgubiš, pa makar to bilo i pola kvadratića, ti si uhvaćen u sistem koji te melje i neosetno počneš da robijaš. Ova deca nisu deo tog sistema i ne žele da budu. Oni su onakvi kakvi bi trebalo svi mi da budemo, samo što smo to davno zaboravili. Oni pokazuju želju i glad za znanjem, dok mi hodamo utabanim stazama koje ništa novo ni dobro ne mogu da proizvedu.

Da li je strah od gubitka bilo čega zapravo užasan strah od vlasti?

Za mene ne postoji vlast. Postoji država, postoje državne funkcije i tačno je zapisano šta one rade i za koga rade. Nikada nisam imala autoritete, pogotovo ne u politici. Političari su ljudi koji nešto rade ili ne rade. I sve ovo što danas živimo smo mi izabrali. Zato što reagujemo samo kada se osećamo lično ugroženi. A suština slobode je braniti onog drugog koji je ugrožen. Jer, ako tebe taj drugi ne zanima ovog trenutka, ti si sledeći. I zato je važno da smo uvek svesni šta nam se događa, svesni svog nečinjenja da nešto promenimo ili zaustavimo. Mi stalno tražimo ko nam je kriv, a ne vidimo krivicu u sebi. I ne tražimo snagu u sebi. Desili su nam se ovi mladi ljudi, a mi tražimo snagu u njima, umesto da je pronađemo u sebi. Jer, ako to ne uradiš opet zavisiš od drugog, u ovom slučaju su to ovi divni mladi ljudi, očekuješ od njih da reše ono što ti nisi mogao. A oni se upravo bore da ne postanu ovo što smo mi sada.

Postoji li autoritet u poslu kome ste tako uspešno predani više od tri decenije?

To je bio deo mog govora koji sam izbacila na dodeli Dobričinog prstena. On je podrazumevao tri reči: snaga, čast i sloboda. To su moji autoriteti. Biti pošten, biti hrabar, čuvati mlade i poštovati starije. Te tri reči su moji jedini autoriteti i oni su me vodili kroz život.

NEB06078 copy
Anita Mančić Foto: Nebojša Babić

Da li je ova nagrada bila povod da se osvrnete i ponovo se zabavite onim što ste uradili od kada ste stali na scenu do danas?

To mi se upravo zbog nagrade i dogodilo. Zbog čitavog događaja, morala sam da odgledam razne stvari koje sam uradila i bila iskreno zatečena količinom onoga što sam ostvarila. I iznenadilo me je koliko sam kao mlađa bila ozbiljnija nego što sam sada; grabila sam da pokažem svu snagu koju imam, pokazivala kako sam specifična, drugačija i trudila se da me ljudi doživljavaju upravo onako kako sam ja to želela. A sada, u ovom vremenu, sve je manje izazova i mogućnosti da se sa njima hvatam ukoštac. Nažalost, kada nema toga, umetnik je mrtav, duh mu je ubijen, besplatno ga je prodao. To je rezultat negovanja kulture, odnosno nekulture.

Kako se izboriti za to o čemu vi govorite ako je sistem vrednosti proizveo nevaspitanu decu koja vređaju i tuku nastavnike, a njihovi bogati bahati roditelji ih pravdaju?

Ali šta smo mi učinili da to ne bude tako? Uvek nam je neko drugi kriv. I sve dok tako razmišljamo, neko drugi će krojiti naš život. Dok se ne zagledamo duboko u sebe, dok ne učinimo da život bude bolji ne samo meni nego i onome do mene, gubimo lepotu življenja i tražimo krivca za svoju nemoć koja nas ubija. Mi smo sebe doveli dotle da pristajemo na sve manje i manje, jer je neko tako odlučio u naše ime, a mi tražimo zadovoljenje tako što ga nazivamo krivcem.

Mi smo hipnotisani televizijom, gledamo samo vesti između kojih se sudaramo, udaramo, i svi mislimo da smo u pravu. I krećemo jedan na drugog. Kad kreneš na nekoga ko ne misli kao ti, postaješ isti kao onaj protiv koga se boriš

Šta su vam značila saopštenja Udruženja dramskih umetnika povodom studentske blokade?

Ta saopštenja su nailazila na odobravanje i na kritiku. I to je dobro. Dobro je sve dok svi ljudi ne razmišljaju na isti način. Tada treba da se zapitamo gde grešimo. Udruženje treba da nas štiti, ne treba da nas vodi, jer je ono skup individualaca raznih opredeljenja. Mi znamo šta treba da radimo, a Udruženje treba da vodi računa o raznolikosti ljudi, umetnika, koji su unutar jedne branše. Mi smo porodica, mi dobro funkcionišemo u poslu ne zato što smo svi isti, već zato što smo raznoliki. Važno je da u bilo kojoj većinskoj odluci ne strada manjina. U Udruženju, kao i u životu, moraš biti slobodan, ali nisi slobodan da povređuješ onoga ko ne misli kao ti.

aNEB06144 copy
Anita Mančić Foto: Nebojša Babić

U toj raznolikosti uvek je presudan jedan sistem vrednosti koji po pravilu dominira u svim oblastima života. I sve se pravda uvek istom rečenicom: to narod voli. Koliko ste vi deo tog naroda?

Ja sam deo onog naroda koji bi puštao klasičnu muziku, naučne i dokumentarne emisije 24 sata. I za tri meseca mi bismo bili drugačiji ljudi. I te kako je veliki uticaj medija, i sa jedne i sa druge strane. Mi smo hipnotisani televizijom, gledamo samo vesti između kojih se sudaramo, udaramo, i svi mislimo da smo u pravu. I krećemo jedan na drugog. Kad kreneš na nekoga ko ne misli kao ti, ti postaješ isti kao onaj protiv koga se boriš.

Podele o kojima govorite danas su dobile zastrašujuće razmere, u šta se uveravamo iz dana u dan. Po pravilu, vlast je odgovorna za podele. Kako ih vi doživljavate?

Ne postoji pamet koja može da pomiri ove i one, leve i desne, crne i bele… Toga sam odavno svesna i samo mi ostaje da budem svoja. Čak i kada sam u situaciji u kojoj su svi protiv, ja pokušavam argumentovano da se borim za ono što mislim. Kao i što dozvoljavam da drugi argumentovano pokušaju da me ubede u suprotno. A kad je reč o podelama, mogu samo da kažem: zaustavite se, ne uvodite ljude u razdor dublji nego što on jeste. Vi s funkcijama biste morali da budete čuvari institucija i ovog naroda, a ne seme razdora i podela. Za to ste plaćeni.

NEB05988 copy
Anita Mančić Foto: Nebojša Babić

Kako se došlo od sahranjivanja glumaca van groblja pre nekoliko vekova, do današnjeg straha vlasti od glumaca i potrebe da ih imaju uz sebe. I kad su njihovi, sahranjuju ih u Aleji zaslužnih građana. Kad ih imaju za protivnike, udaraju po njima iz sve snage?

Osete oni da mi govorimo istinu, pa im nije po volji. Mi glumci smo naučili na kritiku, onu zvaničnu, ali i onu koju dobijamo svake večeri posle predstave. Ali oni ne. Misle da su nepogrešivi, nedodirljivi i večni. Ne znaju šta je odgovornost, uvereni da ona pripada nekom drugom, a ne njima. Odgovornost, reč koju danas tumači svako kako hoće.

Za mene ne postoji vlast. Postoji država, postoje državne funkcije i tačno je zapisano šta one rade i za koga rade. Nikada nisam imala autoritete, pogotovo ne u politici. Političari su ljudi koji nešto rade ili ne rade. I sve ovo što danas živimo mi smo izabrali

Kako ste se osećali kada ste čuli da Ministarstvo kulture nema para da finansira monografiju koja vam pripada kao dobitnici Dobričinog prstena?

Dobila sam vetar u leđa. Rekla sam – odlično, sada ću baš da je napišem. Kada sam videla obrazloženje, pa imena ljudi koji su se potpisali ispod toga, bilo mi je jasno da oni ni ne znaju ko sam ja. Ali su se našli zajedno da odlučuju o meni i mom životu. (U obrazloženju Ministarstva stoji: Upitna usklađenost projekta sa opštim interesima u kulturi i ciljevima i prioritetima konkursa. Upitan finansijski plan – razrađenost, usklađenost sa planom aktivnosti projekta, ekonomičnost i uključenost više izvora finansiranja. Upitan stepen uticaja projekta na kvalitet kulturnog života zajednice. prim. R. S.) To njihovo obrazloženje je inspirisalo Božu Koprivicu i mene da napišemo odličnu monografiju.

Čini se da ste se nekako neosetno a istrajno uvek klonili javnosti i popularnosti, što je kod glumaca retka pojava?

Nikada nisam htela da kalkulišem i nikada me nije zanimala popularnost, niti da stalno budem prisutna. Možeš da uradiš nešto dobro, veliko, a onda ti telo i mozak traže otklon do sledećeg posla. Glumac nastaje ne samo od uloga koje prihvata, već i od uloga koje odbija. I od uloga koje želi, a nije ih odigrao. Stalno govorim da ću jednog dana igrati Hamleta, pa kako ga ne igram, ja u svakom komadu nađem nešto od Šekspira, a Hamleta nađem u Simoviću, u Miri Furlan… uvek nađem te fantastične rečenice koje on izgovara. I kad igram druge uloge, Šekspir je za mene životna inspiracija.

Bila je premijera u Sava centru, pozvali su nas glumce na crveni tepih tako što izlazimo na sporedni ulaz, pa preko livade. Ali trava je bila mokra, zemlja raskvašena taman da štikle upadaju u nju, i tako preko blata stižem do crvenog tepiha. Tada sam shvatila svu njegovu besmislenost

Dodela Dobričinog prstena vama predstavlja takav događaj da bi se mirno mogla staviti na repertoar Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kako su mnogi prokomentarisali.

Za mene je to zaista bilo jedno neverovatno veče, neverovatna razmena ljubavi i poštovanja, prijateljstva i duhovitosti, nečeg toliko pozitivnog što smo svi prepoznali. To veče dodele ne pripada samo meni, već svima nama, mi smo to zaslužili. Moja potreba je bila da takvih divnih, iznenađujućih, duhovitih, blesavih, ljubavnih, ozbiljnih događaja i emocija na jednom mestu bude što više. Jer to je ono što nas hrani, to je ono što nam treba. I to je ono što ja priželjkujem. Divne ljude oko sebe i ako imam trenutak neke lepote u sebi, da ga podelim sa drugima. Ako se tako ponašamo, biće to najbolji put da budemo i bolji ljudi.

Vaše mišljenje nam je važno!

Učestvujte u diskusiji na ovu temu, ili pročitajte šta naši čitaoci misle.

3 komentara
Poslednje izdanje