Film Ovo je Engleska (This Is England; režija Šejn Medouz, 2006), koji nakon Romper Stompera i Američke istorije Iks zatvara triling najzapaženijih filmova na temu urbanog omladinskog rasizma u angloameričkim zemljama, problemu pristupa opsežno i ambiciozno. Godina je 1983. i najavnu špicu čini kolaž slika koje dominiraju engleskom svakodnevicom, s naglaskom na Foklandski rat i sveprekrivajuću ličnost Margaret Tačer; ekstremna desnica, naime, nije nekakav slučajni virus već kuga koja nastaje kao posledica društvene prljavštine. Banda „skinsa“ koju pratimo podjednako je kompleksna, s regeom i soulom kao preferiranom muzikom, što je rezultat geneze „skins“ pokreta od šarenih, gotovo levičarskih grupa nastalih u radničko-industrijskim (otud cokule, karirane košulje, „nularice“…) četvrtima krajem šezdesetih, do ideološke korupcije koju sledeća generacija trpi kada se za to steknu socio-ekonomski uslovi. Celina filma je, očigledno, prilično zahtevna za tumačenje, dok autor izbegava didaktičnost i računa na predinformisanog gledaoca.
Čemu ovaj uvod, kada je razlog postojanja teksta ovogodišnja serija Adolescencija (Adolescence; Netfliks) koja je – nalik takođe britanskoj seriji Maleni irvas, ali i s više kvalitativnog prava od nje – samo nekoliko dana nakon premijere postala obavezna ukoliko želite da budete na nivou aktuelnih sofisticiranih razgovora? Pa, autori serije su Džek Torn, scenarista mini-serijskih nastavaka filma Ovo je Engleska, snimanih do 2015. godine, te Stiven Grejam, fascinantan kao glavni antijunak tog filmsko-televizijskog serijala. Zanimljiva „trivija“, a zapravo značenjski malo više od toga: Grejamov deda je Jamajčanin, što se na njemu vizuelno ne može primetiti (kako kaže, na mnogim njegovim bliskim rođacima vrlo može), i u lik „skinheda“ je stoga ulazio sa svih strana i rizičnim intenzitetom, oslobođen od uobičajene griže savesti belog čoveka.
Grejam je, kao posvećeni umetnik i istraživač, pre par godina osetio poriv da prouči pozadinu sve češćih zločina dečaka nad devojčicama u Engleskoj izvođenih hladnim oružjem. Prizvavši prvo Torna, za sledećeg saučesnika odabrao je reditelja Filipa Barantinija, koji je već poduže, i to zajedno s Grejamom, opsednut formom jedinstvenog, neprekinutog kadra. Takav pristup je u ovom slučaju idealan jer sažima i ne dozvoljava predah, pomažući glumcima da se primaknu ivici pucanja (tj. stvarnosti) i spasavajući scenariste od praznog dramskog hoda koji lako može odvesti u propovedanje.
Englezi obično ne daju naslove epizodama, pa ću u svrhu dodatne sinteze to sam učiniti. Prva je Sistem. Nije još ni sedam sati ujutru, a interventna jedinica upada u dom porodice koja bi trebalo da ima uobičajene životne probleme, poput stotina hiljada njoj sličnih. No, njen najmlađi član je trinaestogodišnji Džejmi (uzevši u obzir i element jedinstvenog kadra, potpuno neverovatni debitant Oven Kuper). Iako od početka znamo da je, koliko god nevino delovao, kriv za ubistvo drugarice iz razreda, ne možemo ne saosećati s nedozrelim ljudskim bićem koje je uhvaćeno u mrežu uviđavnog – to na neki način samo pogoršava stvar – policijsko-pravnog sistema. A onda i s ocem, ubeđenim da je nemoguće da je njegov povučeni sin, isto ono dete koje je pokvasilo pižamu prilikom privođenja, ubica drugog deteta. Druga epizoda koja se dešava tri dana kasnije je Društvo. Detektivski par, istražujući motiv ubistva, provodi jedan sat u Džejmijevoj školi, gde shvataju da je momak bio ophrvan potuljenom panikom da će biti zauvek žigosan kao „incel“.
Grejam je, kao posvećeni umetnik i istraživač, pre par godina osetio poriv da prouči pozadinu sve češćih zločina dečaka nad devojčicama u Engleskoj izvođenih hladnim oružjem
Institucionalna hladnoća prve epizode i anarhična meritokratija druge polako tvore opštu atmosferu u kojoj nije neočekivano da labilna, granično bolesna osoba „prespoji“, što nas vodi do treće i najbolje epizode, Um. Sedam meseci kasnije, psihološkinja (Erin Doerti, tiha zvezda serije) posećuje Džejmija u popravnom domu, gde čeka suđenje, i valja reći da od Finčerove serije Lovac na umove nije viđeno takvo poniranje u mrak ljudskih postupaka. Od prve do poslednje dijaloške razmene smo na klackalici između ideje da se nesrećniku ipak nekako može pomoći, i nagona da malog skota obrišemo gumicom, prepoznajući raskrsnice na kojima je njegov život krenuo u pogrešnom pravcu, a naš, zahvaljujući slučajnosti „prirode i odgoja“, eto, nije. Konačno, četvrta epizoda je Porodica, taj antički hor koji u modernoj tragediji od svedoka postaje primarna žrtva.
Umesto zaključka, evo impulsivne tvrdnje koju sam nedavno navalio na nežna pleća svoje ćerke: „Dečak koji bi se raspao zato što si ga pobedila u basketu je idiot. Pravom muškarcu bi se to svidelo“. Sadržaj serije Adolescencija, čiji junaci uglavnom ostaju bez odgovora kada im se postavi pitanje suštine maskuliniteta, odavno je nevidljivi podstanar u našim dnevnim sobama.
