– Šta je prava mera gradskog prozora? – upitala je studentkinja tokom vežbi iz urbanizma, na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, svog profesora, jednog davnog maja, još davnije godine. Sećam se dobro odgovora prof. Mite Mladenovića:
– Reći ću Vam isto što je meni, na slično pitanje, odgovorio svojevremeno moj profesor: Posle ovih vežbi, kolege, prošetajte gradom, ali podignite pogled malo više uvis. Gledajte u zgrade i njihove prozore. Videćete da se često ponavlja i mera i oblik prozora. E, to je taj čuveni “beogradski prozor”.
Koliko god bio dragocen savet tada, danas više ne važi. Ali toga dana, polovinom osamdesetih, odlučio sam da ga proverim, pa sam šetnjom lako stigao, sa ondašnjeg Bulevara revolucije, do Slavije, sve pažljivo gledajući oko sebe.
Gledajte u zgrade i njihove prozore. Videćete da se često ponavlja i mera i oblik prozora. E, to je taj čuveni “beogradski prozor”
Na kružnom toku, tada Trgu Dimitrija Tucovića, kojim dominira njegovo spomen-obeležje, okruženo cvećem i travom, primetim na obodu, uz jednu banderu, nekakav drveni sanduk, po gabaritu sličan današnjim kontejnerima za smeće. Gledam kao da ga prvi put vidim. Ipak je Slavija jedan od centralnih gradskih trgova, a ovaj daščani sanduk je otprilike iste veličine kao bista Dimitrija Tucovića (?)
Sutra pričam o tome svima, niko se ne uzbuđuje, zaključujemo da se verovatno radi o spremištu za neku komunalnu opremu (“četke i metle”, rekao bi, koju godinu kasnije, izvesni predsednički kandidat). I tada sam procenio da će Beograd dokazati da je metropola, onog dana kada misteriozni sanduk bude uklonjen sa svog, ničim zasluženog, povlašćenog mesta.
Kakva mladalačka zabluda!
Uostalom, šta je metropola? Samo prestonica imperijalnih sila ili svako urbano višemilionsko čvorište kulture, trgovine, identiteta nekog društva, države, nacije…? Za mnoge, pitanje osećaja a ne razuma, svakako više od puke istorijske odrednice.
Beograd po više osnova zaslužuje da ga smatramo metropolom. Smatram to i ja, zato mojoj skromnoj malenkosti i smeta drveni sanduk na trgu.
Varljivo sećanje
Uglavnom, prolaze osamdesete!
Raščišćava se ”Mitićeva rupa”. Ruši se bioskop “Slavija” (nekadašnja Sala Mira po projektu inž. Svetolika Popovića, iz davne 1888.), gde smo po ničim izazvanoj kazni, odgledali notornu komediju “Indijsko ogledalo” Zorana Amara, autora mnogo provokativnijeg filma “Šmeker” sa mladim talentovanim glumcem Žarko Lauševićem.
A malo iznad Slavije, uz ulicu Maršala Tolbuhina, tiho nestaje i poslednja šansa za hladni klaker i kabezu, kod sodadžije na uglu sa Katanićevom.
Konstantno se vodi polemika o potrebi rušenja neposrednog okruženja Slavije. Cinični dobri duh Beograda, Dragutin Gostuški, piše tekst koji prenosi “Urbanizam Beograda”, gde lamentira nad opšte poznatim reperima nekadašnjeg “Englezovca” (ne samo kafanama!), da bi na kraju poentirao: “Jeste, bilo je lepo sve to nekad. Ali danas, gospodo, rušite to!”
Raspravlja se i o projektu (prvonagrađeni rad na opštejugoslovenskom arhitektonskom konkursu) arh. Gruje Golijanina, za zgradu Narodne banke Jugoslavije, tik uz “Manjež” – da li je predviđeni objekat preglomazan za tu lokaciju? Za bilo koju lokaciju? Pa se izvođenje, uz izmene projekta, baš oteglo… Sanduk je sve vreme tu, proveravam s vremena na vreme – ofarban je, deluje urednije. Zamenjen mu je i limeni poklopac. I solidan katanac na lancu kojim je sigurno vezan za banderu.
Moje varljivo sećanje nije tako sistematično, pa nisam siguran kada se tačno, na trgu, uz sanduk pojavio još jedan, nešto manji! “Glanc” nov. To me podsetilo na onaj vašarski ringišpil, gde se činilo da će Lepi Cane i Burduš ostati večito da se vrte u krug
Devedesete su mu u komšiluk donele novi hotel Slavija Lux, i nestanak redova ispred prvog McDonald’s restorana. Sa druge strane Slavije, naslagali su se kiosci sa domaćom konkurencijom – širi se miris roštilja trgom Dimitrija Tucovića, a sve se više širi i priča da je apsurdno da njegov (ili bilo čiji) grob sa spomenikom bude baš tu.
Negde pred ponoć, svake večeri, uz kioske sa pljeskavicama, dolaze kolporteri sa sutrašnjim izdanjima novina (onim tanjim, prvim izdanjima, koje se nose dole niz Nemanjinu ulicu, na Železničku stanicu, gde noćnim vozovima odlaze dalje). Uvek ima onih koje muče nesanica i radoznalost. Priznajem, ponekad bih se našao i ja među njima, tek da osetim malo magije Kaprinog “Dogodilo se sutra”, uz listanje sutrašnjih novina.
U jednom drugom filmu, (Džarmušov “Dim”) Harvi Kajtel pasionirano godinama fotografiše skver ispred bruklinske prodavnice duvana koju vodi. Fotografije u kontinuitetu, u njegovom albumu, na kraju predstavljaju dragoceno svedočanstvo o promenama u vremenu.
Moje varljivo sećanje nije tako sistematično, pa nisam siguran kada se tačno, na trgu, uz sanduk pojavio još jedan, nešto manji! “Glanc” nov. To me podsetilo na onaj vašarski ringišpil, gde se činilo da će Lepi Cane i Burduš ostati večito da se vrte u krug.
Tako negde i okončasmo i XX vek. Vek koji je počeo, ako je verovati Bertolučiju, sa nevericom uz uzvik “Verdi è morto!”. A ovaj naš novi vek, Slaviji je doneo još urbanističko – arhitektonskih konkursa, i novih rasprava o pešačkim i saobraćajnim rešenjima. Nesumnjivo, ona to zaslužuje. Ako Beograd zamislimo kao jedinstveni organizam, Slavija je oduvek jedna od njegovih najvažnijih čakri. Čvorište puteva ka mnogim važnim gradskim odredištima. Dobra tačka oslonca. Slavija nije ni početak ni kraj, ona je, prosto, sigurno mesto da se otisnete dalje. Kao odskočna daska na bazenu.
A onda je došla i 2017.godina, nulta godina za konačno rešenje Slavije. Jedne večeri odlazim da proverim šta smo dobili, radovi na rekonstrukciji trga su okončani. Dočekuje me fontana osvetljena led rasvetom u kompletnom repertoaru iz spektra boja koje ljudsko oko može da prepozna
Nije lako naći pravu meru adekvatnog rešenja. Gledao sam i čudio se, tih osamdesetih, devastiranom i neuređenom sličnom trgu u Sevilji, prelepom gradu u srcu Andaluzije, koji je tri decenije živeo bez uređene centralne zone. Sve dok se konačno nije realizovao projekat Metropol Parasol. Turisti i stanovnici Sevilje sada imaju priliku da šetaju ispod kasetirane prozračne drvene strukture koja fascinira svojim zalučenim i skulptoralnim efektima. Niko ne ostaje ravnodušan na projekat koji potpisuje arhitekta Jurgen Mayer H. Arup. Lagane transparentne forme neočekivanih oblika i dimenzija, kao da govore “Put je bio dug, ali vredelo je proći njime”. Zaista, lebdeće drvene konstrukcije u Sevilji pravi su arhitektonski podvig.
A onda je došla i 2017.godina, nulta godina za konačno rešenje Slavije. Jedne večeri odlazim da proverim šta smo dobili, radovi na rekonstrukciji trga su okončani. Dočekuje me fontana osvetljena led rasvetom u kompletnom repertoaru iz spektra boja koje ljudsko oko može da prepozna.
Sanduka više nema, okončana je njegova dugovečna remetilačka uloga u metropolizaciji Beograda, sada je tu nekoliko šahtova (za, pretpostavljam, elektro i vodovodne instalacije). Na mestu gde su nekada bili crveni kiosci i uz njih kolporteri, nalazi se blagi amfiteatar, za koji se nadam da ću nekada spoznati njegovu svrhu. Tu su i turisti koji prave selfije sa fontanom.
Pa dobro.
To je to, znači.
Okrugla fontana i šarena svetla noću.
Saobraćajno rešenje je ostalo isto (kružni tok), a pešački tokovi su rešeni tako što su pešaci uklonjeni sa Slavije na bezbednu udaljenost.
Inače, danas, ako prođete Slavijom, primetićete da je spomenička bista Dimitrija Tucovića, na oštećenom postamentu, na platou uz trg, a odmah dalje ka centru, niklo je novo gradilište – pravi se novi stambeni kompleks. Ko zna, možda će se na njemu pojaviti “beogradski prozor” sa početka priče?
