Mirovni plan američkog predsednika Džoa Bajdena, koji prema izveštajima uključuje reaktiviranje rešenja s dve države i punu normalizaciju odnosa između Izraela i arapskih zemalja, i Izraelcima i Palestincima nudi priliku da vlastite nacionalne projekte spasu iz ruševina kontraproduktivnih politika koje slede.
Bajden je svestan toga da je, istorijski posmatrano, napredak ka uspostavljanju mira između Izraela i Arapa sledio u periodima nakon velikih ratova i strateških promena. Reklo bi se kako veruje da se ista logika može primeniti i na tekući sukob u Pojasu Gaze, najrazorniji u regionu još od rata iz 1948. Ali izgledi za diplomatsko rešenje ostaju sumorni, imajući u vidu bezbednosne razloge i teritorijalne ambicije Izraela, te ono što Izraelci vide kao nefleksibilne palestinske zahteve.
Bivši izraelski premijer Ehud Barak izrazio je podršku za Bajdenov plan, mada s nekoliko ograda koje bi Sjedinjenim Državama mogle biti teško prihvatljive; Bajdenov predlog bi, međutim, mogao da se ispostavi još problematičnijim za Palestince.
Marvan Barguti, zatočeni lider Fataha često nazivan palestinskim Nelsonom Mandelom, u decembru 2000. kategorički je odbacio mirovne parametre koje je postavio tadašnji američki predsednik Bil Klinton. Ti parametri, za koje je Klinton 2016. rekao da su predstavljali trenutak u kome je morao da se „ubije“ kako bi Palestincima ponudio vlastitu državu, uključivao je uklanjanje većine izraelskih naseobina na Zapadnoj obali i uspostavljanje palestinske države koja bi obuhvatala čitav Pojas Gaze i 97 odsto Zapadne obale. Danas je nemoguće zamisliti izraelsku vladu koja bi bila spremna da ponudi više od toga.
Barguti se u to vreme oštro protivio Klintonovim predlozima: „Pokažite mi jednog Palestinca koji bi se usudio da prihvati te američke ideje, ili čak i da razmotri njihovo prihvatanje“, kazao je. Da li bi Barguti danas bio otvoreniji za manje povoljnu ponudu, imajući na umu da je izraelska podrška za Klintonov predlog u međuvremenu isparila? Ako bi se SAD odlučile da mirovni plan nametnu kroz obavezujuću rezoluciju Saveta bezbednosti UN, njen okvir verovatno ne bi ispunio ni Bargutijeva očekivanja, a kamoli Hamasova.
Izraelce, sada suočene s mogućnošću da Palestinci – nakon masakra koji je Hamas počinio 7. oktobra prošle godine – budu „nagrađeni“ državom, još progone sećanja na ranija izraelska povlačenja iz Libana i Pojasa Gaze
Barguti je svoje viđenje uslova za uspostavljanje mira ponudio iz zatvorske ćelije. On je bio glavni autor dokumenta kojim su 2006. predstavnici svih vodećih palestinskih frakcija, uključujući Fatah, Hamas i Islamski džihad, pozvali na uspostavljanje nezavisne palestinske države na svim teritorijama koje je Izrael okupirao 1967, uključujući „pravo na povratak izbeglica u njihove domove i povraćaj imovine koja im je oduzeta“, te finansijske reparacije. Ali kada je palestinski predsednik Mahmud Abas predložio održavanje referenduma o prihvatanju ovog dokumenta, i Hamas i Islamski džihad povukli su podršku koju su mu dotad pružali.
Kada je o Hamasu reč, problem se protezao dalje od samih odredaba sporazuma koji je uključivao tabu priznavanja Izraela i podele onoga na šta se gleda kao na svetu palestinsku zemlju. Hamas je pritom iskazivao ambiciju da postane dominantna snaga unutar ujedinjene Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO), koja je trebalo da konsoliduje odnose između svih raznorodnih frakcija. Sada kada je koncept ujedinjenog palestinskog pokreta ponovo na stolu, Hamasu – koji Izraelu pruža oružani otpor dok je Abas posvećen saradnji s izraelskim vlastima – ukazuje se prilika da ima vodeću ulogu u njegovom profilisanju.
Paradoksalno, nije Abasova PLO nego Hamas Bajdena podstakao da istupi s regionalnim mirovnim planom koji bi podrazumevao uspostavljanje palestinske države, koncepta koji je prethodno smatran pokopanim za sva vremena. Ali ideja da bi Hamas prosto mogao da nestane i tako omogući nekoj novoj palestinskoj autonomiji da preuzme upravljanje Pojasom Gaze potpuno je nerealna. Prosto ne postoji način da Abas i njegovi saveznici prihvate plan koji odbacuju Hamas ili Barguti.
Osim toga, nije verovatno da bi Palestinci prihvatili umanjenu palestinsku državu kakvu prema izveštajima predlaže Bajden – entitet koji bi bio nalik nekoj demilitarizovanoj Kostariki, bez kontrole nad vlastitim vazdušnim prostorom i elektromagnetnim spektrom – nezavisno od toga kakav bi stav po tom pitanju zauzeo Hamas. S obzirom na to da Izrael već ima bezbednosnu kontrolu nad prostorom koji se prostire od reke Jordan do Mediteranskog mora, zašto bi bilo koji Palestinac ovakav aranžman video kao konzistentan s idejom suverene Palestine?
Indikativno je da je i pre rata u Pojasu Gaze podrška rešenju s dve države među Izraelcima iznosila tek 35 odsto. Nakon oktobarskog masakra ta podrška je pala na 28,6 odsto, čak i da palestinska država dolazi u paketu s američkim garancijama i sporazumom o normalizaciji odnosa sa Saudijskom Arabijom
Izraelce, sada suočene s mogućnošću da Palestinci – nakon masakra koji je Hamas počinio 7. oktobra prošle godine – budu „nagrađeni“ državom, još progone sećanja na ranija izraelska povlačenja iz Libana i Pojasa Gaze. U oba slučaja posle izraelskog povlačenja sledili su oružani konflikti koji su ojačali Hezbolah u Libanu a Hamas u Pojasu Gaze. Ti traumatični događaji u velikoj meri objašnjavaju aktuelno izraelsko protivljenje rešenju s dve države.
Formiranje palestinske države dovoljno snažne da se nosi s unutrašnjom opozicijom a koja u isto vreme neće predstavljati pretnju za Izrael, teško je izvodljivo. Uspostavljanje takve delikatne ravnoteže pokazalo se nemogućim i tokom pregovora koji su devedesetih i ranih dvehiljaditih vođeni u dobroj volji, a bilo bi je još teže postići u okruženju stvorenom aktuelnim ratom u Gazi i tekućim sukobima izraelskih snaga i Hezbolaha duž severne granice Izraela.
Na sličan način je i izlaženje u susret očekivanjima 400.000 izraelskih naseljenika na Zapadnoj obali veliki izazov predstavljalo i u vreme ranijih mirovnih pregovora. U međuvremenu je to postalo još mnogo veći problem, a Bajdenov predlog za rešenje s dve države potencijalno bi značilo preseljenje 500.000 ljudi koji sada žive u skoro 300 naselja i ilegalnih naseobina na toj teritoriji. Još 220.000 Izraelaca („doseljenika“ prema palestinskom viđenju) živi u Istočnom Jerusalimu. Povrh toga, izraelska javnost – koja je pre rata u Pojasu Gaze već izglasala dolazak na vlast vlade aneksionistički nastrojene više nego bilo koja pre nje – sada je još skeptičnija prema ideji palestinske države čija bi teritorija počinjala na samo nekoliko kilometara od Tel Aviva.
Paradoksalno, nije Abasova PLO nego Hamas Bajdena podstakao da istupi s regionalnim mirovnim planom koji bi podrazumevao uspostavljanje palestinske države, koncepta koji je prethodno smatran pokopanim za sva vremena
Indikativno je da je i pre rata u Pojasu Gaze podrška rešenju s dve države među Izraelcima iznosila tek 35 odsto. Nakon oktobarskog masakra ta podrška je pala na 28,6 odsto, čak i u varijanti da palestinska država dolazi u paketu s američkim garancijama i sporazumom o normalizaciji odnosa sa Saudijskom Arabijom. U februaru je 99 od 120 poslanika Kneseta glasalo protiv bilo kakvog jednostranog priznavanja palestinske države, potcrtavajući duboko ukorenjeni skepticizam prema samoj ideji palestinske državnosti.
Od ključnog je značaja da se, pre nego što bilo kakva diplomatska inicijativa uđe u završnicu, Izraelci reše jedne od najopasnijih vladajućih koalicija u istoriji zemlje. Da bi izbegao prevremene izbore, premijer Benjamin Netanijahu, međutim, cinično zagovara „totalnu pobedu“ u Pojasu Gaze. Predstojeći predsednički izbori u SAD dodatno doprinose neizvesnosti. Ključni prioritet sada bi trebalo da bude okončanje krvoprolića i stabilizacija regiona. Ali povezivanje nastojanja za uspostavljanje primirja, sa slabašnim izgledima za prihvatanje rešenja s dve države, američka diplomatija rizikuje produženje konflikta i davanje prilike Netanijahuu da se čitava zemlja okupi oko njegovog diskreditovanog liderstva, omogućavajući mu tako da spasi svoju političku karijeru.
Autor je bivši izraelski ministar spoljnih poslova i potpredsednik Toledo međunarodnog centra za mir
Copyright: Project Syndicate, 2024.
