U anticipaciji pobede Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima, mnogo truda uloženo je u to da, kad se narednog januara vrati u Belu kuću, sve bude spremno za realizaciju u međuvremenu radikalizovane MAGA agende, čije sprovođenje je tokom njegovog prvog mandata stalno nailazilo na što spontani, što organizovani otpor u samoj administraciji i državno-administrativnom aparatu u celini. A okolnost da su na tim pripremama dugo i sistematično radili neki ozbiljni ljudi – mnogo sposobniji od većine onih koji su Trampa okruživali pre osam godina – otpočetka nagoveštava da će destruktivni potencijal te agende, neostvarive bez potkopavanja demokratskih institucija i urušavanja vladavine prava, ovog puta biti realizovan u daleko većoj meri nego u prvom navratu.
Neki od onih koje je Tramp proteklih dana nominovao za mesta u novoj administraciji, međutim, do te mere su nekompetentni i nedorasli dužnostima koje namerava da im poveri da deluje kao da je destrukcija sama sebi cilj; i da su u tim slučajevima namerno predloženi najgori mogući kandidati – kako bi se svima, pa i predstavnicima Republikanske partije u oba doma Kongresa, odmah stavilo do znanja kako će ovog puta Trampova biti i prva i poslednja.
Ima, istini za volju, imenovanja – većina njih zahteva potvrdu u Senatu, gornjem domu Kongresa – koja ne izazivaju sablažnjavanje. Marko Rubio, na primer, jeste izraziti spoljnopolitički jastreb, te bi se mogao učiniti neobičnim izborom za mesto novog državnog sekretara u administraciji predsednika koji sebe, uz ostalo, voli da prikazuje i kao mirotvorca; ali senator iz Floride i nekadašnji Trampov oponent, osim što ima dugogodišnje iskustvo u oblasti za koju će biti zadužen, zna i razume kako jedan veliki sistem na čijem čelu će biti funkcioniše. A to se ne može reći ni za jedno od četvoro zasad najspornijih, a zapravo skandaloznih kandidata za koje se Tramp odlučio.
Najgore među tim kadrovskim rešenjima, jer bi imalo najdalekosežnije posledice, svakako je bilo kandidovanje trampističkog ultralojaliste Meta Gejca za mesto državnog tužioca, dakle prvog čoveka ministarstva pravde – koje, osim što je od ključne važnosti za sprovođenje MAGA agende, Tramp namerava da koristi kao glavno oruđe za obračun s političkim protivnicima, medijima i svima drugima kojima su mu se zamerili. Dojučerašnji kongresmen, Gejc je na zlom glasu i u delu vlastite partije, u kojoj mnogi smatraju da je po svim političkim i ljudskim merilima apsolutno nedostojan tako važne funkcije. Ostavku u Kongresu podneo je čim je nominacija objavljena, što je zaustavilo planirano objavljivanje izveštaja odbora za etička pitanja Predstavničkog doma, pod čijom istragom je bio zbog sumnji za seks s maloletnicom i konzumaciju droga; prethodno je i ministarstvo koje treba da preuzme dve godine protiv njega vodilo istragu zbog navodne umešanosti u trgovinu ljudima, ali ona nije rezultirala podizanjem optužnice. Sam Gejc, pak, najavljivao je da će, kad stupi na dužnost, „leteti glave“.
Met Gejc, koga je Tramp hteo za državnog tužioca, morao je da odustane od kandidature pod teretom nalaza iz izveštaja odbora za etička pitanja Predstavničkog doma, pod čijom istragom je bio
zbog sumnji za seks s maloletnicom, plaćanje seksualnih usluga i konzumaciju droga
Možda će i leteti, ali neće Gejc biti taj koji će ih seći. Njegov manevar s brzom ostavkom na mesto u Predstavničkom domu nije upalio, iako republikanski članovi odbora za etiku nastavljaju da blokiraju objavljivanje pomenutog izveštaja: upravo suprotno, pritisak pod kojim je bio samo se uvećao. Do medija su, naime, zaobilaznim putem počeli da stižu detalji iz izveštaja, i svi su ukazivali na isto – da su Gejcove transgresije još gore nego što se prvobitno sumnjalo. Žena koja je sve vreme tvrdila da je Gejc seksualni odnos s njom imao dok je još bila maloletna u svedočenju pred etičkim odborom rekla da se to nije desilo jednom, već dvaput; a izgleda da postoje i materijalni dokazi da je bivši kongresmen u više navrata ženama plaćao za seks. U takvim okolnostima, i Gejcu je postalo jasno da se našao u bezizlaznoj situaciji, pa je, samo osam dana nakon što ga je Tramp nominovao, saopštio da odustaje od kandidature za poziciju državnog tužioca. Umesto njega, Tramp je za tu poziciju, za promenu, predložio nekog s kvalifikacijama: Pam Bondi, bivšu državnu tužiteljku Floride koja je neko vreme provela i kao članica njegovog advokatskog tima.
Za nijansu manju užasnutost izazvalo je kandidovanje još jednog zadrtog trampiste, Pita Hegseta, za sekretara za odbranu. Ovaj televizijski voditelj i komentator desničarskog Foks njuza jeste bio u aktivnoj vojnoj službi u Iraku i Avganistanu, ali ni tamo ni u civilstvu nikad nije bio na upravljačkim pozicijama – a Tramp bi sada da mu preda rukovođenje sistemom od gotovo tri miliona ljudi na vojnim i civilnim dužnostima u najmoćnijoj vojnoj sili na svetu. Opsednut borbom protiv tzv. vouk kulture, zalaže se, kao i Tramp, za temeljnu kadrovsku čistku oficirskog, a naročito generalskog kora – počev od aktuelnog načelnika Generalštaba – kako bi armija bila „oslobođena“ od takvih uticaja. Sklon islamofobičnim i mizoginim izlivima, Hegset je, uz ostalo, i hodajući biohazard: 2019. se pred kamerama hvalio kako barem deset godina nije oprao ruke. Ali ni to nije ono najgore s njim u vezi. Nakon što je nominovan obelodanjeno je da se svojevremeno vansudski nagodio sa ženom koja ga je teretila za seksualno nasilje, iako do dan-danas insistira da se ništa slično nije desilo i da je potpuno nevin; na logično pitanje zašto je onda pristao da joj isplati odštetu Hegsetov odgovor glasi da se bojao kako bi izlazak optužbi na njegov račun u javnost značio da će na Foks njuzu dobiti otkaz…
Tu je onda i Tulsi Gabard, bivša demokratska kongresmenka koja se u politiku svojevremeno upustila s levih pozicija (barem za američke standarde), da bi se malo-pomalo priklonila Trampovom kultu; sada je predložena za direktora nacionalne obaveštajne službe. S te funkcije trebalo bi da nadzire rad svih 18 američkih bezbednosnih agencija, pa tako i FBI i CIA – uprkos tome što nema ni kvalifikacije ni praktično iskustvo koje bi je preporučilo za tu dužnost; te odavno prisutnim sumnjama u njen lični integritet, zbog serije istupa u kojima je tokom godina iskazivala – hajde da se to tako kaže – neobično razumevanje za diktatorske režime u Rusiji i Siriji. Nije malo onih koji, u slučaju da Gabard bude izabrana, obaveštajnim službama savezničkih zemalja preporučuju maksimalan oprez pri razmeni poverljivih informacija.
Znanje, iskustvo, kvalifikovanost, kompetentnost: ništa od toga nije merilo na osnovu kojih bi Tramp odlučivao o tome koga će uzeti u svoj tim. Umesto toga, upravo su njihova uvrnutost, loš karakter i(li) afinitet za destrukciju ono što ih preporučuje
A tu je, doduše očekivano, i najbizarniji član ovog kvarteta: Robert F. Kenedi mlađi, prononsirani antivakser i zagovornik teorija zavera (primeri: HIV nije uzročnik side, kovid-19 je jevrejsko-kineska zavera protiv belaca i crnaca, fluor u vodi za piće izaziva rak kostiju i snižava koeficijent inteligencije…) koga Tramp želi na čelu ministarstva zdravlja; to, osim brige o zdravlju nacije, podrazumeva i nadzor nad popularnim sistemima zdravstvenog osiguranja, koje bi republikanci da razbucaju. Neslavni sin slavnog oca i bratanac još slavnijeg strica, s dugom istorijom postupaka koji najblaže rečeno izlaze iz okvira ponašanja uravnotežene osobe, Kenedi na zdravstveni sektor gleda kao Gejc na pravosuđe ili Hegset na vojsku: fokusiran je na njegovu demontažu i ne mari ako s prljavom vodom – u njegova razumnija zalaganja spadaju, recimo, agitacija protiv procesuirane hrane i monopolskog ponašanja američkih farmaceutskih giganata – bude izbačeno i dete.
No, i za Kenedija važi isto što i za prethodno pobrojane: ništa od njegovih idiosinkrazija Trampa ne zanima sve dok mu je ovaj lično odan. Lojalnost je osnovni kriterijum na osnovu koga su se Gejc, Hegset, Gabard i Kenedi, te ostali Trampovi izabranici, uopšte i našli na spisku kandidata. Znanje, iskustvo, kvalifikovanost, kompetentnost nisu merila na osnovu kojih bi odlučivao o tome koga će uzeti u svoj tim. Obrnuto: upravo su njihova uvrnutost, loš karakter i(li) afinitet za disruptivno delovanje ono što ih, kao i druge problematične kandidate, preporučuje za dužnosti u vladi.
Naravno, oni među republikancima u Senatu koji su (iako su, kao i svi drugi, morali znati šta sve može da se očekuje) zgranuti Trampovom selekcijom – nije ih mnogo, ali se čuju – imaju načina da spreče izbor problematičnih kandidata. Načelno, sve što bi trebalo da urade bilo bi da skupa s kolegama iz Demokratske partije glasaju protiv potvrđivanja njihovih kandidatura, ostavljajući ih tako bez većinske podrške u tom 100-članom telu (u čijem novom sazivu će republikanci imati 53 mesta), neophodne da bi njihov izbor bio potvrđen. Ali pitanje je hoće li se ta grupa senatora usuditi da se i na glasanju otvoreno suprostavi predsednikovoj volji. Time bi se ne samo izložili riziku da budu najpre ostrakizovani u partiji, a potom i na prvim narednim izborima zamenjeni Trampovim lojalistima, već i da njima i članovima njihovih porodica bude ugrožena bezbednost: današnja Amerika puna je razularenih, nasilnički nastrojenih MAGA fanatika.
Hoće li načelo podele vlasti kao jedan od osnovnih postulata američke demokratije već u prvim danima mandata nove administracije biti pogaženo zavisi od šačice pripadnika iste one partije koja je svojim kukavičkim povlačenjem pred MAGA atavizmom zemlju i dovela dovde
No, postoji tu još jedan veliki, i preči, problem. Upravo računajući s tim da će neka od imenovanja naići na protivljenje, Tramp uveliko radi na tome da odbacivanje nominacija predupredi. Republikance u Senatu pritiska da se slože s tim da kandidati za funkcije u administraciji budu potvrđeni bez formalne saglasnosti većine u tom domu, a na osnovu pravila koje takvu mogućnost dozvoljava u slučajevima kad nije u zasedanju. (To bi inače trebalo da bilo poslednje, a nikako primarno rešenje za ovakve situacije.) Onako kako je Tramp to zamislio, objašnjava Rojters, Senat bi po njegovom stupanju na dužnost trebalo da ode na najmanje desetodnevnu pauzu – ako bi pauza bila kraća, potvrđivanje nominacija na ovaj način po važećim pravilima ne bi bilo izvodljivo – tokom koje bi svi oni koje želi u svom kabinetu na ta mesta predsednikovom odlukom bili i postavljeni.
Ovom proceduralnom triku (ali za niža imenovanja) jesu pribegavali i Trampovi prethodnici u Beloj kući, no ovog puta bi to bilo suštinski drugačije. Pristanak republikanskih senatora na ovo značio bi njihovo – slobodno se može reći: istorijsko – odricanje od ustavne uloge u procesu izbora i potvrđivanja članova predsedničke administracije. I, još gore, kapitulaciju čitavog Kongresa pred voljom autokratski nastrojenog predsednika koga je, povrh svega, Vrhovni sud, u kome većinu imaju konzervativne, republikancima snažno naklonjene sudije, ranije ove godine u neku ruku već uzdigao na nivo zakonske nedodirljivosti.
Kakve li ironije: hoće li načelo podele vlasti kao jedan od osnovnih postulata američke demokratije, a s njim i ona sama, već u prvim danima mandata nove administracije biti pogaženi ili ne zavisi od šačice pripadnika iste one partije koja je svojim kukavičkim povlačenjem pred MAGA atavizmom zemlju dovde i dovela.
