Ništa vredno opšte istorije nije se dogodilo u belgijskom Vilvordeu još od 16. veka, kada su tamo spalili protestantskog reformatora Vilijama Tindala, jednog od najvažnijih prevodilaca Biblije na engleski. Međutim, jedan putnik, jedan kondukter i niz belgijskih institucija pre desetak dana su baš u tom gradiću odigrali skeč koji može dobro da ilustruje opštu sadašnjost. Kondukter Ilijas Alba hteo je samo da bude ljubazan kada je putnicima u svom vozu bučno poželeo dobar dan, a zauzvrat je dobio zvaničnu žalbu pred državnom institucijom. Alba je naime pozdravio ljude i na holandskom (flamanskom) i na francuskom, ali je kompozicija u tom trenutku bila u Vilvordeu, na teritoriji Flandrije, gde strogi propisi dopuštaju isključivo holandski u javnoj voznoj komunikaciji. Nije pomoglo ni to što je Vilvorde doslovno minut vožnje udaljen od Brisela, gde se sme biti lepo vaspitan i na francuskom. Neki jutarnje nervozan putnik primetio je da voz jeste blizu Brisela, ali da nije još u njemu, i konduktera je prijavio Stalnoj komisiji za kontrolu jezika. Ilijasa Albu je javno branila Nacionalna železnička kompanija Belgije, odbrani se u parlamentu pridružio i ministar saobraćaja Žorž Žilkine, a naspram njih je stao lider flamanskih demohrišćana Sami Mahdi, koji je zapretio da se ne sme tako igrati jezičkim zakonodavstvom.
Desna skretanja
Godinu nije mogla da zaokruži bolja priča. Ako je jedno veselo „bonžur“ problem o kome raspravljaju barem četiri državne institucije, odakle nam uopšte ideja da smo sposobni da rešimo prave nevolje? A samo za spisak takvih bio bi potreban teretni voz.
Pregled možemo početi u belgijskom susedstvu. Nemačka i Francuska u novu godinu ulaze ruku podruku, u ekonomskoj i političkoj krizi, i u strahu da će na sledećim izborima previše njihovih stanovnika poverovati da je izlaz iz te gužve u krajnjoj desnoj traci. Nemci će novu skupštinu birati krajem februara, i sva istraživanja najavljuju ubedljivu pobedu demohrišćana (CDU/ CSU), ali skoro sva najavljuju i da će srebrnu medalju osvojiti Alternativa za Nemačku (AfD). Sve partije koje će ući u naredni saziv Bundestaga i dalje tvrde da je saradnja sa AfD tabu, ali to ne znači da će ignorisati milione glasača Alternative. Nije ih ignorisala ni vlada Olafa Šolca, koja je na nemačke granice vratila kontrole i zamrzla sve sirijske zahteve za azil pre nego što se vlast „slobodne Sirije“ i smestila u fotelje. Skupi energenti, kineska konkurencija i zastareli ekonomski model, koji Berlinu spočitava sve više analitičara, gurnuli su ka provaliji čak i tamošnju automobilsku industriju, donedavno simbol moći ne samo Nemačke, već i evropskog kapitalizma. Sindikat nemačkih metalskih radnika, IGM, prošle sedmice je trijumfalno objavio da se sa Folksvagenom dogovorio da taj gigant u narednih pet godina ukine „samo“ 35.000 radnih mesta. To što najveći industrijski sindikat Evrope slavi gubitak 35.000 radnih mesta, dovoljno govori o njemu, ali i o razmerama briga sa kojima će se Nemci rvati u 2025.
Francuska će na leto verovatno opet da bira parlament, i glavno pitanje će ponovo biti ima li dovoljno Francuza voljnih za borbu protiv Nacionalnog okupljanja
Sličan splet okolnosti u Francuskoj daje još gori ishod. Fascinantna upornost predsednika Emanuela Makrona da izgura ceo mandat i da u neoliberalnu košulju utegne zemlju koja ničime za to nije pogodna, dala je istorijske političke rezultate – Francuska u 2025. ulazi sa parlamentom podeljenim u tri bloka slične moći, bez budžeta a sa vladom koju protivnici mogu da obore kad im se ćefne, i sa prezimenom Le Pen nadomak predsedničke fotelje, što ta porodica sanja još od 1972, kada je osnovala Nacionalni front. Predsednički izbori zakazani su, istina, tek za 2027, ali vanredni parlamentarni izbori deluju neizbežno prvom prilikom, u julu, čim prođe godina od prethodnih. Kada za biranje dođe vreme, predsedniku će za borbu protiv Nacionalnog okupljanja (RN) – ako je uopšte želi – po ko zna koji put opet ostati samo to da mrsku mu levicu pozove na odbranu republike od desničarskog bauka. Pitanje je, međutim, do kada će uspevati da pronađe dovoljno Francuza ornih za tu bitku.
Tramp kao Superhik
Sa druge strane Atlantika, videli smo u novembru, nije bilo dovoljno voljnih da se bore protiv babaroge, jer ni od dobrog deke nisu videli mnogo vajde. I sada Nemci mogu, recimo, da iz Bele kuće slušaju kako je AfD jedini spas za njih. Ne, nije to rekao Donald Tramp, ali jeste Ilon Mask, čovek koji je u Trampovu pobedu uložio barem dvesta miliona dolara, i čiji će se uticaj u Aveniji Pensilvanija 1600 u naredne četiri godine osećati jače od drugih. Neki su se dalekovidi analitičari još pre izbora pitali kakve bi bizarnosti mogle da stignu sa obala SAD ako bi se Maskova visokotehnološka distopija ukrstila sa Trampovim konvencionalnijim reakcionarstvom. Kada je za stolom takav dinamičan duet, na talonu je sve. Novi „Superhik“ potezi, krađa od siromaha kako bi se udelilo bogatima, to se podrazumeva. No šta još? Masovna proterivanja imigranata? Povlačenje iz Pariskog sporazuma o klimi? Trgovinski rat sa Evropom i(li) Kinom? Smandrljan „mir“ u Ukrajini? Združena akcija sa Izraelom protiv Irana? Ili možda obratno – pokušaj sporazuma sa Iranom? Ben Bland iz britanskog Kraljevskog instituta za međunarodne odnose, poznatog i kao Čatam haus, primećuje da Tramp oscilira između tabadžije i poslovnjaka, i njegova koleginica Lesli Vindžamuri zato zaključuje da su, recimo, u američkim odnosima sa Kinom moguće obe krajnosti:
„Hoće li Tramp ispuniti pretnju o dodatnim taksama na uvoz iz Kine i jače podržati Tajvan ili će se upustiti u veliku trampu u kojoj bi Kina iskoristila partnerstvo sa Rusijom kako bi pogurala mir u Ukrajini, a SAD zauzvrat okrenule glavu od Tajvana?“, pitala se Vindžamuri u predviđanjima Čatam haus za 2025.
U februaru će rat u Ukrajini proslaviti treći rođendan, a već od trećeg meseca ili otprilike tada svakim je danom postajalo sve jasnije da u tom sukobu niko ne može da trijumfuje
Što se tiče tih taksi, Donald Tramp se razbacuje brojevima kao da su džabe, pa je pominjao i deset odsto na svu uvoznu robu, i dvadeset pet odsto na uvoze iz Meksika i Kanade, i šezdeset odsto na uvoze iz Kine, i sto odsto na uvoze iz zemalja koje čine BRIKS ako pokušaju da se odreknu dolara. Bilo šta od toga moglo bi da znači trgovinski rat koji nijednom učesniku ne bi bio dobar, ali ne treba zaboraviti na to da politika moćne mašinerije poput Sjedinjenih Američkih Država ne zavisi od jednog čoveka, makar taj bio ekscentrik poput Trampa. Šta god novi predsednik radio, biće utemeljeno u logici sistema, i to važi i za rusko-ukrajinski front. Ako tamo u 2025. utihne oružje, tišina će nositi i potpis novog predsednika SAD, ali ona ne bi bila moguća bez dosadašnje potrage za nekakvim izlazom, koja je možda zakulisna, ali je opšta. U februaru će rat proslaviti treći rođendan, a već od trećeg meseca ili otprilike tada svakim je danom postajalo sve jasnije da u tom sukobu niko ne može da trijumfuje. I Ukrajina i Rusija su iscrpljene i ljudski i materijalno i finansijski. Ukrajinskim donatorima je već dugo pun kufer toga što im se koferi prazne, a i ruska podrška ima prečih briga. Nekakav papir na kome će pisati da Rusija nije uspostavila željenu političku kontrolu nad Ukrajinom, ali i da Ukrajina nije povratila sve okupirane teritorije i da u dogledno vreme neće biti članica NATO, odavno se nazire kao privremeni ishod. To se popularno zove i zamrznuti konflikt, i jedini je problem što će na tom ledu reč „mir“ biti napisana u debelim navodnicima.
Bure baruta na Bliskom istoku
O logici sistema koju smo pominjali, nešto bi mogla da kaže i nesuđena predsednica SAD Kamala Haris. Kada su je tokom kampanje pitali ko je najveći neprijatelj SAD, Haris je odgovorila da je to „očigledno Iran“, što je mogao da potpiše i njen rival. No predstojeći predsednik je prethodnih nedelja spustio loptu, i nije nemoguće da proceni da bi i tamo privremeno mogao da glumi mirotvorca. Teheran je u 2024. pretrpeo značajne gubitke na periferiji svoje moći, Hezbolah je ozbiljno stradao pod izraelskim udarima, režim Bašara al Asada je pao, i Iran bi mogao da bude otvoren za novi nuklearni sporazum; sporazum koji dakako ne bi bio potreban da sam Tramp 2018. nije srušio prethodni. Moguće je da će pre tog sporazuma biti potpisan i onaj o primirju u Pojasu Gaze. Vesti iz pregovaračkih krugova ovih dana su optimistične mada je taj izraz groteskno neprikladan, jer je upitno da li posle više od godine nesputanog izraelskog razaranja još postoji nešto što bi se „Pojasom Gaze“ moglo nazvati.
Zapadna obala postoji svakako, i Benjaminu Netanijahuu neće biti problem da pronađe novo bure baruta kojim bi skrenuo pažnju sa svojih sudskih procesa. Palestincima će, kaže popularno mišljenje, borba za opstanak biti još teža sa republikancem u Beloj kući mada je teško reći šta bi Tramp mogao da dopusti Izraelu a da Bajden već nije. Rano je za bilo kakve pretpostavke o Siriji, ali njenu 2025. obeležiće težak do nemoguć zadatak da se ne pretvori u Irak.
Vredi podvući i da smo u ovom pregledu pomenuli samo dve od deset kriza koje je Međunarodni komitet spasa smestio na spisak „Kriza koje svet ne sme da ignoriše u 2025“. Rekli smo koju o Palestini i Siriji, ali ništa o Somaliji, Maliju, Haitiju, Burkini Faso, Libanu, Južnom Sudanu, Mjanmaru i Sudanu. Kako da „bonžur“ ne bude problem kada smo odavno rekli „laku noć“ pameti?
