Sprema li se uskoro novi „Minhen“? Sličan onom iz 1938 kada je Zapad „zarad evropskog i svetskog mira“ pristao da Nemačka anektira Sudete, deo teritorije jedne nezavisne evropske države – Čehoslovačke? Kad se pokušalo da se ovim činom zadovolje Hitlerovi apetiti za novim teritorijama? Posle anektiranja Sarske oblasti (1936), anšlusa Austrije (u martu 1938) na red su došli češki Sudeti – u kojima su istina živeli pripadnici nemačkog naroda, koji, prema propagandnim, lažnim i stoga naravno gromoglasnim nacističkim tvrdnjama, nisu imali pravo na sopstveni jezik i kulturu i bili tobože izloženi „čak i fizičkom nasilju“.
Još samo Sudeti, govorili su lideri zapadnih demokratija, pre svih Daladje i Čemberlen. Dobili smo, kazali su, čvrsta Hitlerova obećanja da do novih aneksija tuđih teritorija neće doći.
Znamo kako su docnije tekle stvari…
Hoće li posle 20. januara 2025, Tramp odigrati sramnu ulogu jednog Čemberlena u nekom novom „Minhenu“? Hoće li Zapad kao nekada, prenebregnuti sopstveno negativno istorijsko iskustvo i nanovo (po)verovati da će se predajom ukrajinskih teritorija Rusiji, Putin time zadovoljiti? Da će tako biti obezbeđen svetski mir? Da Putin neće krenuti u ostvarenje svog političkog sna o restauraciji moćne ruske imperije sa Poljskom, Finskom, Moldavijom, Litvanijom, Letonijom i Estonijom?
MAJSTORI DESTRUKCIJE
Ali u stvari pitanje treba postaviti drugačije i ono treba da glasi: da li je Tramp zaista autentični predstavnik Zapada, kao što su – iako politički naivni – bili Daladje i Čemberlen, dakle onakvog Zapada kakav poznajemo već dvesta pedeset godina?
Nije li pojava Donalda Trampa rezultat ne isključivo opšte krize i dekadencije modernog Zapada, već pre svega zakonomerni proizvod vrlo efikasnih Putinovih fabrika laži i dezinformacija i postepenog ali konstantnog dvoipodecenijskog podrivanja samih temelja savremene zapadne civilizacije? Pritom mislim na Putinovo javno izrečeno uverenje o kraju evropske, a početku nove, evroazijske civilizacije.
Nikada ne treba smetnuti sa uma činjenicu da je Rusija (ne i ruski narod, razume se!) i ona carska i ona boljševička baš kao i današnja putinovska, bila i ostala pravi majstor destrukcije. Bili su i ostali nenadmašni u skupoj proizvodnji najsmrtonosnijeg oružja nasuprot siromaštvu i niskom standardu sopstvenog stanovištva koje je vazda vapilo za najosnovnijim proizvodima široke potrošnje, majstori su i u špijunskoj (obaveštajnoj i kontraobaveštajnoj) aktivnosti, počev od čuvene carske Ohrane, preko NKVD-a i ČEKE Feliksa Đeržinskog, Staljinovg (O)GPU-a i Hruščovljevog i Brežnjevljevog KGB-a, pa do Putinovog FSB-a. Niko im u toj branši nije ni do kolena, ni CIA, ni Mi5 i Mi6, ni Mosad…
Čak i kad je Rusija početkom 20. veka, konačno dobila parlament i višestrančje kao institute zapadne evropske civilizacije, oni su bili i ostali samo puka fasada iza koje se krila volja i svemoć jednog čoveka, neupitnog Vođe
Jasan je bio i ostao ruski istorijski prezir prema parlamentarnoj demokratiji, ljudskim pravima i slobodama… Čak i kad je Rusija početkom 20. veka, konačno dobila parlament i višestrančje kao institute zapadne evropske civilizacije, oni su bili i ostali samo puka fasada iza koje se krila volja i svemoć jednog čoveka, neupitnog Vođe svejedno da li je reč o caru, generalnom sekretaru Partije ili kao danas – predsedniku Rusije.
I Tramp voli samovlašće, prezire svaki demokraski dijalog. Izbori su pokradeni jer on tako kaže, izbori nisu pokradeni jer je on pobedio. Mnogi analitičari su propustili da zapaze i analitički problematizuju jednu značajnu i po demokratiju opasnu rečenicu koju je Tramp izgovorio nedavno tokom predizborne kampanje. Naime pozvao je građane da glasaju i dodao: „Glasajte sad kako više nikada ne biste morali da glasate!“ Poruka – više nego jasna.
PUTINIZAM I TRAMPIZAM
I stoga se piscu ovih redaka nameće pitanje: nije li Tramp zapravo samo Putinova hipostaza? Ili čak svojevrsni miks personifikacijâ dvojice samodržaca Putina i Musolinija, opredmećenih u liku robustnog američkog gospodina sa narandžastom kosom, sa ugraviranim autokratskim načelima vladanja jednog Putina i gestikulacijama dostojnim jednog Musolinija?
Ako je odgovor na ova dva potonja pitanja potvrdan, a pisac ovih redaka nekako najviše veruje da jeste, onda neka bude oprošteno i Daladjeu i Čemberlenu. Oni su bili samo politički naivni. Njihova neodlučnost da se suprotstave Hitleru plod je te i takve naivnosti koja jeste užasno koštala čovečanstvo ali ne treba sumnjati da su im namere ma kako u osnovi nečasne (priznati pripojenje teritorije jedne države i to tuđe, drugoj takođe tuđoj, jeste nečasna rabota!) ipak bile iskrene: zaista su verovali da su spasili svetski mir!
U Trampovom slučaju, na žalost, stvari stoje sasvim drugačije. Ujedinjeni, putinizami trampizam, ta dva nova i vrlo slična politička viđenja izgradnje države i društva (nekada su to bili fašizam i nacionalsocijalizam) predstavljaće veliku opasnost po osnovne slobode i prava ljudi kao i po njihovu ravnopravnost bez obzira na rasu, naciju, kulturu, pol, rodne karakteristike (LGBTQ+, transrodnost) i političke stavove. Da je poput Putina i Tramp protiv takve ravnopravnosti sâm Tramp je izjavljivao nebrojeno puta.
Pitanje je hoće li demokratske institucije republike ustanovljene još 1776. godine u Američkoj revoluciji, koja je bila putokaz za docniju Veliku francusku revoluciju iz 1789, izdržati Trampov autokratski pritisak
Istorija nas uči da su autoritarni modeli vladanja „suverenih nacija“, tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, ne samo obespravili i terorisali sopstvene građane uskraćujući im osnovne slobode, već su zakonomero doveli do svetskog rata jer su bili zasnovani na ideji međusobne podela interesnih sfera, a te podele, pak, usled svoje „istorijske nepravednosti“ dovele su do sukoba među državama.Jer ne treba zaboraviti: ako se nešto jednom dogodilo, ne znači da se to opet ne može dogoditi.
Ali čak i kad nikakvog rata ne bi bilo, svet sa takvim autokratskim modelom vladanja ne bi bio bolji. Tokom svetske pandemije kovida, videli smo šta znače državna prisila i neslobode. Bili smo (zdravstveno) sigurni, ali zatvoreni u svojim stanovima nismo imali ni najosnovniju slobodu. – slobodu kretanja. I stoga valjda je jasno: između sigurnosti i slobode uvek se bira sloboda! Jer siguran se može biti i u najcrnjoj diktaturi, ako se čovek odrekne svojih prirođenih prava i sloboda i bude apsolutno pokoran vlastima.
A prava i sloboda danas nema u Rusiji, možda ih neće sutra biti ni u Americi.
Jer zaista veliko je pitanje hoće li demokratske institucije republike ustanovljene još 1776. godine u Američkoj revoluciji (koja je bila putokaz za docniju Veliku francusku revoluciju iz 1789) izdržati Trampov autokratski pritisak kao što su ga, kako tako, izdržale tokom njegovog prvog mandata. Putin je sa svoje strane učinio koliko je mogao. A kako vidimo, može u potpunosti biti zadovoljan svojim trudom.
I stoga ne treba sumnjati: Tramp je velika Putinova pobeda nad Zapadom!
