Nije Donald Tramp toliko dobio koliko je Kamala Haris izgubila. Na to bi mogla da se svede detaljnija analiza rezultata novembarskih predsedničkih izbora u SAD, jer Tramp za svoj drugi mandat, koji će započeti u januaru 2025. može pre svega da zahvali velikom broju razočaranih, tradicionalnih glasača demokrata, koji su izgubili svaku veru u vođstvo Džozefa Bajdena i Kamale Haris.
U prilog ove teze govori podatak da je na na poslednjim izborima Tramp osvojio 75,5 miliona glasova, samo 1,3 miliona više nego na izborima 2020, na kojima je izgubio trku. S druge strane, Bajden je 2020. osvojio 81,3 miliona, a Kamala Haris ove godine 72,4 miliona ili za skoro devet miliona glasova manje. To baš i ne ide u prilog opšteprihvaćenog narativa da je značajan deo biračkog tela SAD prešao na Trampovu stranu. Pre će biti da je njegova pobeda posledica kolapsa demokrata, koji su za četiri godine izgubili 12 odsto glasova.
123 odsto BDP-a
ili čak 35.500 milijardi dolara dostigao je javni dug SAD, a on će nastaviti da raste, jer bi najavljene poreske reforme mogle dodatno produbiti budžetski deficit, koji trenutno iznosi 1.800 milijardi dolara ili 6,4 odsto BDP-a
S tim u vezi postavlja se pitanje koji su glasači odustali od demokrata, a neki čak i glasali za Trampa. Ugrubo, oni se mogu podeliti u tri grupacije. Prvu čine studenti i mladi, izrazito kritički nastrojeni prema Bajdenovoj bezrezervnoj podršci Izraelu u sukobima u Gazi i Libanu. U više od 100 kampusa organizovani su antiratni skupovi koje su policijske snage brutalno rasturile.
Haris i demokrate platile cenu nebrige za radničku klasu
U drugoj su američki građani arapskog porekla, takođe razočarani bezrezervnom podrškom Bajdena i Haris Izraelu. U Diarbornu, u američkoj državi Mičigen, u kojem živi najbrojnija populacija arapskog porekla u celoj Americi – više od polovine od ukupno 110.000 stanovnika ovog grada – Haris je dobila 2.500 glasova manje od Trampa, iako je poslednji republikanac koji je dobio u ovom gradu Džordž Buš davne 2000. Haris je takođe izgubila i u drugim gradovima u Mičigenu sa brojnom populacijom arapskog porekla, što je vrlo neobično s obzirom da je u prethodnom mandatu upravo Tramp zabranio dolaske iz nekoliko muslimanskih zemalja poput Jemena, Irana, Somalije i Libana (Trump’s Travel Ban). I ne samo što se Haris u kampanji nije distancirala od Bajdenove proizraelske politike, već je sa oduševljenjem prihvatila podršku Liz Čejni i njenog oca Dika Čejnija, republikanaca koji ne podržavaju Trampa, pri čemu je u krugovima demokrata Čejni viđen kao ratni zločinac zbog svoje uloge u brojnim ratovima na Srednjem istoku.
Treću grupaciju čine delovi radničke klase koji su 2020. glasali za Bajdena, koga je podržao Berni Sanders, vrlo uticajni političar, bivši senator i kongresmen socijaldemokratskog opredeljenja. Kao predsednik Bajden se, međutim, nije distancirao od prokorporacijskih politika koje je uspostavio Tramp u svom prvom mandatu, a ni Haris u svojoj kampanji nije najavila nijedan predlog ekonomske politike koji bi bio naklonjen radničkoj klasi.
Uz to, na Bajdenov program smanjenja inflacije (Inflation Reduction Act), koji je zapravo usmeren na tranziciju ka zelenim izvorima energije i zamenu fosilnih obnovljivim izvorima energije, Haris se u svojim nastupima praktično nije ni osvrnula, iako ta tranzicija ima potencijal da kreira milione novih radnih mesta upravo za radničku klasu. Kako stvari stoje, ta tranzicija ka čistoj i obnovljivoj energiji biće zaustavljena, jer Tramp negira klimatske promene i zalaže se za što veću upotrebu fosilnih goriva.
Tezu da nije toliko u pitanju Trampova pobeda koliko poraz demokrata, podržavaju i rezultati predsedničkih i izbora za Senat, takođe održanih 5. novembra, u „swing“ državama, u kojima se do poslednjeg trenutka ne može sa sigurnošću predvideti koji će kandidat odneti pobedu. Ove godine su osim pomenutog Mičigena, u ove države ušle i Arizona, Džordžija, Pensilvanija, Viskonsin, Severna Karolina i Nevada. U četiri od tih sedam država – Arizoni, Nevadi, Mičigenu i Viskonsinu – demokrate su na izborima za Senat osvojile većinu, dok je Haris izgubila od Trampa (slike 1 i 2).
Rezultati glasanja na predsedničkim izborima u SAD 2024.
Rezultati glasanja na izborima za Senat SAD 2024.
Najavljene poreske reforme dodatno će produbiti minus u državnoj kasi i povećati dug
Najslabija tačka Trampove kampanje je njegov ekonomski program. Drastično rezanje imigracije i najavljena masivna deportacija ilegalnih imigranata smanjiće ponudu radne snage, posebno one niskokvalifikovane koja je ključna u sektorima poput poljoprivrede, građevinarstva, zdravstvene nege i turizma. A manja ponuda na tržištu radne snage može za posledicu imati smanjene proizvodnje, s jedne strane, ali i rast nadnica, s druge. Samim tim to može izazvati rast troškova proizvodnje i potrošačkih cena. Takođe, njegov plan uvođenja tarifa na uvoz od 10 do15 odsto, pa čak i 60 procenata za robu iz Kine, verovatno će takođe doprineti rastu domaće inflacije na štetu američkih potrošača.
Na kraju, njegov predlog poreskih reformi će dodatno povećati ionako visoki budžetski deficit, koji je trenutno 1.800 milijardi dolara ili 6,4 odsto BDP-a i državni dug, koji je već dostigao 35.500 milijardi dolara ili čak 123 odsto BDP-a.
1.130 milijardi dolara
iznose troškovi za isplatu kamata na državni dug SAD i to će biti veliki problem za državni budžet. Tim pre što je, zahvaljujući kombinaciji viših kamatnih stopa i rasta duga, taj trošak povećan za čak 29 odsto
Suština Trampovog poreskog programa je, naime, da se porez na profit korporacija spusti sa 21 na 20 odsto, a za korporacije koje proizvode na teritoriji Amerike na 15 odsto. S druge strane, njegovo je očekivanje da će se smanjeni poreski prihodi nadoknaditi povećanim prilivom od uvoznih tarifa. Ipak, nevladina organizacije The Committee for a Responsible Federal Budget procenjuje da će Trampova poreska politika u periodu od 2026. do 2035. povećati fiskalni deficit za 7.800 milijardi dolara, računajući povećane prihode od uvoznih tarifa.
Dodatni problem za američki državni budžet je i rast troškova za isplatu kamata na državni dug od 29 odsto, konkretnije na iznos od 1.130 milijardi dolara zahvaljujući kombinaciji viših kamatnih stopa i rasta u zaduživanju države. Stoga, pred budućom administracijom i predsednikom SAD nalaze se veliki izazovi i ostaje da se vidi kako će na njih odgovoriti.
Sve u svemu, oni koji su oduševljeni Trampovom pobedom možda i nemaju toliko razloga da slave, kao ni oni što su razočarani da očajavaju.
