Proteklih dana jedna od centralnih medijskih tema globalno bile su ostavke direktora i urednika Bi-Bi-Si-ja, povezanih sa produkcijom dokumentarne epizode „Tramp: Druga šansa?“ u okviru uticajnog serijala „Panorama“. Epizoda emitovana uoči predsedničkih izbora u jesen 2024. godine, sadržala je deo u kom su spojena dva odlomka govora, tada bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa od 6. januara 2021, na način koji je sugerisao da eksplicitno podstiče nerede u Kapitolu. U dopisu internog revizora tvrdi se da je Bi-Bi-Si segment u kojem je Tramp rekao „Prošetaćemo do Kapitola“ umontirao zajedno sa njegovom kasnijom, čak 50 minuta odvojenom rečenicom – „Borićemo se žestoko“ – i time ne samo pogrešno predstavio njegove reči i poruke, već i obmanuo gledaoce.
Vrlo brzo, Bi-Bi-Si je u zvaničnoj izjavi priznao da je u pitanju bila „greška u proceni“. Dva najviša rukovodioca britanskoj javnog servisa podnela su ostavke: generalni direktor Tim Dejvi i izvršna direktorka za vesti Debora Ternes, a Donald Tramp je zapretio tužbom zbog klevete, uz potražnju od milijardu dolara odštete. Kontroverzna afera momentalno je pokrenula širu raspravu o nepristrasnosti Bi-Bi-Si-ja, njegovog modela finansiranja i uloge javnog medijskog servisa u britanskom društvu.
Čitav slučaj je kompleksniji jer se u internom dokumentu doskorašnjeg revizora pojavljuju i ozbiljne tvrdnje o sistemskoj pristrasnosti u izveštavanju i uređivanju Bi-Bi-Si-ja, posebno kada je reč o politički osetljivim temama – ratu između Izraela i Gaze, transrodnim pitanjima, između ostalog. Optužbe da Bi-Bi-Si nije u potpunosti posvećen svojim obavezama vezanim za nepristrasnost i profesionalno izveštavanje, vide se i kao simptomatske za šire probleme poverenja, transparentnosti i odgovornosti javnih službi.
Bi-Bi-Si se decenijama smatra globalnim uzorom za novinarstvo, a u kontekstu Velike Britanije ovaj medij uživa veliko poverenje građana, posebno kada je informisanje u pitanju. Njegova reputacija utemeljena je u kredibilitetu, pouzdanosti i verodostojnosti, čime opravdava i svoj model finansiranja kao javnog medijskog servisa – on novac dobija iz licencne naknade i po osnovu regulacije Kraljevskom poveljom. Kada se njegove uredničke prakse dovedu u pitanje, opravdanost javnog finansiranja i nezavisnog statusa dolazi u pitanje.
Kritika javnog servisa u Britaniji funkcioniše kao oblik nadzora, a ne kao oružje za njegovo devalviranje i obesmišljavanje. Najviši političari u Srbiji redovno kritikuju RTS ne zato što je pristrasan, već zato što nije dovoljno pristrasan u njihovu korist.
Naredne nedelje pokazaće da li će i kakve strukturne promene Bi-Bi-Si uvesti kako bi obnovio poverenje, osigurao tačnost i nepristrasnost i sprečio slične incidente. Još važnije, događaji koji će uslediti pokazaće kakve će biti političke posledice koje bi se mogle ogledati u promenama Povelje Bi-Bi-Si-ja, modelu finansiranja ili mehanizmima nadzora.
Priča je, očekivano, odjeknula i u domaćem medijskom prostoru – manje kroz ozbiljne profesionalne analize, više kroz cinične komentare i podsmešljive osvrte na “slobodu i objektivnost zapadnih medija” na društvenim mrežama. I zaista, iluzorno je danas govoriti o apsolutno nezavisnim medijima, bilo javnim ili komercijalnim. Mediji nisu ni nepogrešivi, ni neutralni – uvek su u određenoj meri uslovljeni političkim, ekonomskim i kulturnim okvirima u kojima deluju.
Ipak, razlika između razvijenih i urušenih medijskih sistema ogleda se u stepenu kontrole i granicama uticaja: u odgovornim, demokratskim društvima te granice postavljaju etički kodeksi, javni nadzor i profesionalna samoregulacija, dok se u autoritarnim okruženjima – kakvo je srpsko – brišu u tišini. Zato je slučaj Bi-Bi-Si-jeve „Panorame“ zgodan za podsećanje šta su neophodni mehanizmi unutrašnje i spoljašnje kontrole javnog medija, kako se sankcionišu neopreznost i nedostatak pažnje ili etike urednika i, konačno, šta su posledice neodgovornog ponašanja onih koji svoje funkcionisanje i opstanak duguju građanima jednog društva.
Ukratko – šta slučaj „Panorame“ Bi-Bi-Si-ja i njegov tretman u britanskoj javnosti otkrivaju o problemima RTS-a?
Dva javna servisa, dve političke kulture
Ujedinjeno Kraljevstvo i Srbiju su dve krajnosti na spektru koji pokazuje kako se ideali javnog medijskog servisa – nezavisnost, odgovornost prema građanima, a ne prema vladama, i težnja ka istini u javnom interesu – štite u praksi.
U Velikoj Britaniji, kontroverza zbog pogrešno montiranog segmenta govora Donalda Trampa momentalno je tretirana kao institucionalna kriza, upravo zato što etički i urednički standardi u tom društvu i dalje važe i javno se mogu sprovesti.
U Srbiji, sistemski problemi – uticaj vlade, monopolizovane strukture vlasništva i regulatorno zarobljavanje – normalizovala su kršenja uredničke nezavisnosti. Skandali vezani za neetično, neprofesionalno izveštavanje i urednički rad nikada nisu doveli do ostavki ili institucionalnih reformi.
Događaji koji će uslediti pokazaće kakve će biti političke posledice koje bi se mogle ogledati u promenama Povelje BBC-ja, modelu finansiranja ili mehanizmima nadzora
Reakcija na Bi-Bi-Si-jev propust pokazala je koliko duboko u britanskoj kulturi i dalje postoji refleks institucionalne odgovornosti. Kada novinarska greška dospe u javnost, sistem reaguje gotovo automatski: generalni direktor i izvršna direktorka vesti podnose ostavke, predsednik Upravnog odbora javno se izvinjava, a Parlament otvara raspravu o standardima i poverenju u javni servis.
Slučaj se ne zataškava – on postaje predmet javne debate, tema medijskih analiza, i signal da su standard, integritet i poverenje i dalje temeljne vrednosti Bi-Bi-Si-ja. Ovakav refleks odgovornosti pokazuje da javnost još uvek ima moć – da poverenje građana ostaje glavna valuta Bi-Bi-Si-ja, i da su čak i najviše figure u hijerarhiji podložne kontroli i moralnom pritisku. U tome se, zapravo, ogleda zrelost jednog društva: svest da priznanje greške ne znači slabost, već dokaz vitalnosti i snage institucije.
U Srbiji, pak, greške javnih medija su nevidljive za sistem koji bi trebalo da reaguje – od REM-a, preko Upravnog odbora RTS-a do Skupštine. Sistem više ne poseduje ni volju, ni kapacitet da preuzme ili zatraži odgovornost. RTS i RTV odavno su prestali da budu javni servisi građana i pretvorili se u komunikacione produžetke države – platforme koje sistematski amplifikuju narative vladajuće elite, dok istovremeno potiskuju, prećutkuju ili diskredituju svaki kritički glas.
U njihovim centralnim informativnim emisijama opozicione stranke, nezavisni novinari i građanski aktivisti pojavljuju se uglavnom kao dekor ili pretnja, a ne kao legitimni učesnici javne debate. Tokom izbornih kampanja, prostori za opozicione stavove svode se na statističku marginu, dok se u udarnim terminima emituju nekritički panegirici o infrastrukturnim projektima, „istorijskim“ susretima i personalizovanom kultu vlasti. Kada se pojave ozbiljne kontroverze – od izveštavanja o studentskim protestima, preko manipulacija tokom predizbornih debata, do ćutanja o korupcionaškim aferama u javnim preduzećima – ne slede ni ostavka, ni izvinjenje, ni unutrašnja revizija.
Ova strukturna neodgovornost ne odražava samo krizu profesionalizma, već krizu političke kulture: kulturu u kojoj su institucije podređene vlasti, a ne javnosti, u kojoj se novinarstvo meri lojalnošću, a ne istinitošću, i u kojoj je javni servis postao ogledalo države – poslušan i neslobodan.
Između institucionalnog pritiska i kulturnog okvira
Sve ovo podseća na činjenicu da medijski javni servis nikada ne postoji u vakuumu: on uvek odražava načine na koje se vlast u jednom društvu odnosi prema istini, kritici i javnosti. U Velikoj Britaniji politički pritisak postoji – ali, uz institucionalne brane. Britanski političari nisu imuni na želju da utiču na Bi-Bi-Si. Tokom proteklih godina, konzervativne vlade, naročito pod Borisom Džonsonom i Liz Tras, otvoreno su kritikovale Bi-Bi-Si zbog navodne “liberalne pristrasnosti”, preteći reformom modela finansiranja i ukidanjem obavezne licence.
Ujedinjeno Kraljevstvo i Srbiju su dve krajnosti na spektru koji pokazuje kako se ideali javnog medijskog servisa – nezavisnost, odgovornost prema građanima, a ne prema vladama, i težnja ka istini u javnom interesu – štite u praksi
Takvi pritisci jesu pokušaj disciplinovanja javnog servisa, ali u britanskom kontekstu naišli su na čvrst institucionalni otpor. Kada dođe do skandala, kao u slučaju montiranog Trampovog govora, političari ne koriste priliku da delegitimišu Bi-Bi-Si kao instituciju, već zahtevaju odgovornost u okviru profesionalnih standarda. Drugim rečima, kritika javnog servisa u Britaniji funkcioniše kao oblik nadzora, a ne kao oružje za njegovo devalviranje i obesmišljavanje. Taj okvir čuva i garantuje ideja da je Bi-Bi-Si jedan od nosećih stubova demokratskog poretka, a ne njegov protivnik.
U Srbiji, odnos najviših državnih funkcionera prema RTS-u i RTV-u je suštinski različit: umesto da prepoznaju javni servis kao kontrolora vlasti koji radi u interesu očuvanja demokratskih vrednosti društva, oni ga tretiraju kao produženu ruku državne propagande. Najviši političari – od predsednika države do ministara – redovno kritikuju RTS ne zato što je pristrasan, već zato što nije dovoljno pristrasan u njihovu korist. Predsednik Srbije više puta je javno komentarisao uređivačku politiku, “savetovao” novinare RTS-a kako da izveste o protestima ili opoziciji, a u pojedinim slučajevima i etiketirao novinare kao neprijatelje države. Tako je u Srbiji politička elita već decenijama glavni arhitekta potčinjavanja medija, pa tako i javnog servisa.
Pored ovakve retorike, ključna je i strukturalna kontrola. Vladajuća stranka ima odlučujući uticaj na imenovanje članova REM-a, koji potom nadgledaju javne servise bez ikakve realne autonomije, finansijski model RTS-a je neodrživ bez državnih subvencija i ugovora s državnim preduzećima, što stvara ekonomski mehanizam zavisnosti, a pojava paralelnih “državnih medija” poput televizija Informer ili Euronews Srbija dodatno relativizuje ulogu RTS-a, pretvarajući ga u još jedan kanal režimske komunikacije, a ne javnog dijaloga.
Za razliku od britanske situacije, u kojoj se svaka politička intervencija u Bi-Bi-Si-ju vidi kao ugrožavanje sistema i nedozvoljen uticaj, u Srbiji se političko mešanje u RTS doživljava kao normalan deo funkcionisanja državnog aparata. Time se briše osnovna razlika između javnog i državnog, a javni servis prestaje da bude forum za građane i postaje glasnik vlasti.
Odgovornost građana: poverenje kao krhki društveni ugovor
Konačno, nije sve samo do vlasti ili medija, ima nešto i u publici. Bez aktivne i svesne publike nijedan javni servis – ni britanski, ni srpski – ne može zaista ispuniti svoju ulogu.
U Velikoj Britaniji, negodovanje zbog neetične montaže Bi-Bi-Si-ja postoji jer publika i dalje očekuje istinitost, profesionalizam i pravičnost. Sama reakcija javnosti pokazuje živi, zahtevni odnos između građana i njihovog javnog emitera.
U Srbiji, pak, greške javnih medija su nevidljive za sistem koji bi trebalo da reaguje – od REM-a, preko Upravnog odbora RTS-a do Skupštine. Sistem više ne poseduje ni volju, ni kapacitet da preuzme ili zatraži odgovornost
U Srbiji poverenja odavno nema. RTS se decenijama doživljava kao državni emiter, a ne kao građanski, a javna debata o njegovoj ulozi fragmentirana je i cinična, bez istinskog očekivanja da će doprineti bilo kakvoj suštinskoj promeni.
Nezavisnost i snaga javnog servisa ne proizlaze samo iz zakona, već iz javne svesti građana o pravu da se informišu, preispituju i traže odgovornost. Bi-Bi-Si opstaje ne zato što je savršen, već zato što britanska publika, stručna i politička javnost još uvek imaju refleks da reaguju kada vide nepravilnost. Protesti gledalaca, otvorena pisma, parlamentarne rasprave i medijska samorefleksija međusobno su povezani elementi jednog šireg ekosistema u kojem je publika politički subjekt, a ne samo gledalac, potrošač.
U Srbiji, upravo je taj refleks – refleks građanskog vlasništva nad javnim prostorom – godinama sistematski slabljen, dok nije u potpunosti dokrajčen. RTS više ne doživljavamo kao našu televiziju, već kao njihovu; kao instituciju “države”, a ne društva. Publika je naviknuta na odsustvo izbora, pa se gubitak kritičkih standarda doživljava kao neminovnost. Tako se zatvara krug: apatični građani stvaraju i osnažuju neodgovorne institucije, a neodgovorne institucije proizvode još apatičnije građane.
Odgovornost publike, dakle, nije apstraktna. To je odgovornost da se neprekidno insistira na pluralizmu, da se traže objašnjenja, da se podrže profesionalni novinari i da se ne pristaje na ponižavajuće niske standarde informisanja. Kada građani ćute, javni servis postaje ono što je RTS danas: simbol potisnutog prava na istinu.
Za razliku od Britanije, gde je skandal u Bi-Bi-Si-ju izazvao burnu javnu reakciju, u Srbiji bi sličan slučaj prošao kao vest od par sekundi, bez posledica i bez pitanja. To je možda najveća razlika između funkcionalne i uništene demokratije. U jednoj, javnost nadgleda medije. U drugoj, gleda ih kao seriju.
O vrednostima i institucionalnoj kulturi
Unutrašnje preispitivanje Bi-Bi-Si-ja, ma koliko bolno i politički osetljivo, odraz je sistema zasnovanog na vrednostima kao što su transparentnost, odgovornost, ali i pluralizam kao oblik građanskog nadzora i kontrole. Takva institucionalna kultura ne nastaje spontano. Ona je rezultat decenija napora da se stvori uverenje o javnosti kao partneru, a ne pretnji, kao i da istina ima veću vrednost od propagande. S druge strane, sistem u Srbiji funkcioniše po potpuno suprotnom obrascu – on reprodukuje autoritarnu logiku moći, u kojoj je osnovni cilj zadržati kontrolu, a ne odgovornost. To je sistem zasnovan na nekažnjivosti, tajnovitosti i strahu od kritike.
Zato Bi-Bi-Si-jev slučaj, koliko god bio problematičan etički i profesionalno, svedoči o sistemu koji i dalje veruje u korekciju i samoregulaciju. Slučaj srpskog javnog medijskog servisa, naprotiv, svedoči o društvu koje se pomirilo sa idejom da greška (ili svesna loša namera) nije incident, nego struktura.
Bi-Bi-Si i RTS su, tako, odraz dve kulture i dve predstave o tome šta znači javni interes – u jednoj, on se gradi kroz sukob mišljenja, u drugoj, on se guši u jednoumlju.
Afera oko epizode serijala „Panorama“ u Velikoj Britaniji je izazvala demokratski imuni odgovor. U Srbiji, neuporedivo teži profesionalni i etički propusti i novinarski incidenti javnog medijskog servisa prolaze skoro neprimećeno – jer je imuni sistem odavno propao.
Kriza kroz koju Bi-Bi-Si trenutno prolazi pokazuje kako izgledaju pokušaji demokratskog društva da vrati poverenje u funkcionalnost javne službe. Višegodišnja kriza javnog medijskog servisa u Srbiji govori samo o tome da će ovu instituciju biti neophodno izgraditi ponovo, iz ruševina koje je postala.
