Naredba američkog predsednika Donalda Trampa da se ponovo otvori i proširi zloglasni zatvor Alkatraz, zatvoren pre više od šest decenija, možda nije ni najluđi ni najopasniji potez koji je povukao u prvih 100 dana svog drugog mandata, ali svakako dovoljno dobro ilustruje rusvaj koji je napravio u nešto više od tri meseca nakon povratka u Belu kuću. Na stranu što je Trampova naredba dočekana sa podsmehom uz opasku demokratskog senatora Skota Vinera, koji je ideju nazvao „duboko poremećenom“ i podsećanje da je Alkatraz zatvoren zato što je bio tri puta skuplji od ostalih kaznenih ustanova u Americi, te da bi njegovo ponovno otvaranje zahtevalo ogroman novac, malo toga je planeti bilo smešno od Trampovog povratka na vlast.
Šok za šokom
Spisak šokantnih poteza u ovih haotičnih 100 dana Trampove vladavine je podugačak – od pokretanja neviđenog carinskog rata protiv celog sveta, preko punog razumevanja sa Vladimirom Putinom oko čerečenja Ukrajine i pretvaranja te zemlje u američku sirovinsku koloniju, do ideja o aneksiji Grenlanda, povratku Panamskog kanala pod američku upravu, do nauma da Kanadu pretvori u 51. američku saveznu državu…
„Tek smo počeli, još ništa niste videli“, poručio je u Detroitu gde je obeležio stoti dan svog drugog mandata.
Radikalni pristup američkog predsednika možda se najbolje ogleda u globalnom trgovinskom ratu, koji je pokrenuo u budalastom uverenju da će druge ekonomske sile proizvodnju preseliti u Sjedinjene Države
I da se razumemo, treba ga shvatiti ozbiljno i pripremiti odgovore na njegovo potkopavanje temelja međunarodnog poretka, koji je očigledno naumio da rasturi. Jer, ono što je viđeno u ovih 100 dana već je uzdrmalo svet zasnovan na načelima ustanovljenim nakon Drugog svetskog rata, s Vašingtonom kao njegovim ključnim arhitektom.
„Tramp je sada mnogo radikalniji nego što je bio pre osam godina“, kaže za Rojters Eliot Abrams, konzervativac koji je služio pod predsednicima Ronaldom Reganom i Džordžom V. Bušom, pre nego što je za Trampovog prvog mandata imenovan za specijalnog izaslanika za Iran i Venecuelu.
Radikalni pristup američkog predsednika možda se najbolje ogleda u globalnom trgovinskom ratu koji je pokrenuo u budalastom uverenju da će neko, a posebno druge svetske trgovinske sile poput Kine ili zemalja Evropske unije, proizvodnju preseliti u Sjedinjene Države. Visokih carina nisu pošteđeni ni neki od najvećih trgovinskih partnera Amerike, poput prvih suseda, Kanade i Meksika. Prirodno, i Peking i Evropa uzvratili su kontramerama.
Ono što se Trampu ne može osporiti jeste činjenica da je ovo jedno od retkih obećanja iz izborne kampanje koje je ispunio. I sve to uprkos upozorenjima da bi teške posledice mogla da pretrpi i američka ekonomija. Ispostaviće se da te posledice nisu nimalo bezazlene. Američki potrošači suočili su se s poskupljenjima; a posebno je pogođen berzanski indeks S&P 500, na kome je izlistano 500 najvećih firmi u SAD. Pa iako je Bela kuća u međuvremenu korigovala neke od najviših carina, a druge privremeno suspendovala, indeksi se još nisu do kraja oporavili. O poremećenim odnosima s tradicionalnim trgovinskim partnerima da se i ne govori.
Razumevanje sa Putinom
Ono što je Trampu pošlo za rukom sa trgovinskim ratom, makar i na štetu zemlje koju vodi, nije u slučaju rata u Ukrajini. Čak i ako se uzme da je obećanje o tome kako će okončati sukob u Ukrajini „za 24 sata“ legitimna laž u izbornoj kampanji, američki predsednik je akciju za okončanje rata vodio kao da mu je plan sastavljao Putin lično, ostavljajući nepodeljen utisak da je prihvatio ruski narativ o ratu. Spremnost da se okupirani Krim prizna kao ruski, odbacivanje mogućnosti da se Ukrajina pridruži NATO i nespremnost da se Kijevu daju jasne bezbednosne garancije učinili su da atlantski partneri poveruju kako ničim neometano razumevanje Trampa i Putina izgleda kao jedan od mogućih ishoda kraja dosadašnjeg svetskog poretka. Otuda više od polovine Amerikanaca, uključujući jednog na svakih pet republikanaca, smatra da je Tramp previše blizak sa Rusijom, pokazuje anketa Rojtersa. Prirodno, u takvoj situaciji evropski saveznici su reagovali nastojanjem da ojačaju sopstvenu vojnu industriju, ne bi li smanjili zavisnost od američkog odbrambenog kišobrana.
Trampova spremnost da okupirani Krim prizna kao ruski učinila je da atlantski partneri poveruju kako ničim ometano razumevanje Trampa i Putina izgleda kao jedan od mogućih ishoda kraja dosadašnjeg svetskog poretka
S druge strane, Tramp je ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog najpre izložio kaštigovanju usred Bele kuće, i to pred kamerama, da bi ga potom prinudio da potpiše sporazum o eksploataciji prirodnih resursa – uključujući retke minerale, titanijum, grafit, naftu i gas. Samo nekoliko dana kasnije, američki predsednik je, navodno frustriran Putinovim odugovlačenjem da okonča sukob, objavio da SAD više neće biti posrednik u mirovnim pregovorima. „Možda i ne želi da zaustavi rat, samo me zavlači“, napisao je Tramp na svojoj društvenoj mreži Trut.
Bio je ovo, razume se, signal da pojedini mediji zaključe da je zapravo sporazum o mineralima bio i krajnji cilj diplomatske ofanzive Vašingtona. Tako Blumberg zaključuje da će sporazum omogućiti Americi povlašćen pristup novim investicionim projektima. Sam Tramp je to, kako mu i priliči, objasnio mnogo jednostavnije: „Bajden im je dao 350 milijardi dolara. Postigli smo sporazum prema kojem, teoretski, dobijamo znatno više od tih 350 milijardi“. Pragmatično, transakciono shvatanje međunarodnih odnosa Tramp je demonstrirao na Ukrajini, svesnoj da je bez američke pomoći osuđena na potpuni poraz.
„Bliskoistočna rivijera“
Uzmemo li kao olakšavajuću okolnost da Tramp nije jedini predsednik koji je nameravao da kupi Grenland, prvi je to učinio Hari Truman 1946. nudeći Danskoj 100 miliona dolara u zlatu za najveće ostrvo na svetu, te da izjavu o Kanadi kao 51. američkoj državi možemo tretirati kao neozbiljni egzibicionizam, odnos američkog predsednika prema Gazi i masakru koji Izrael sprovodi nad Palestincima pokazuju pravu Trampovu prirodu. Da budemo do kraja pošteni, nije da se Bajdenova administracija iskazala kao moralni žandarm suočena s ubilačkim potezima izraelskog premijera Benjamina Netanijahua, ali je Tramp otišao nekoliko koraka dalje. Izjavom da bi SAD trebalo da preuzmu Pojas Gaze i pretvore ga u „rivijeru Bliskog istoka“, što bi podrazumevalo preseljenje više od dva miliona Palestinaca u okolne države, američki predsednik ne samo da je pokazao odsustvo bilo kakvog saosećanja za žrtve koje se broje u desetinama hiljada, već je ignorisao i činjenicu da prisilno preseljavanje čitavog ili dela jednog naroda predstavlja element genocida. Može biti da je neko Trampu došapnuo da Vašington nikada nije ratifikovao Rimski sporazum Međunarodnog krivičnog suda, te da ovakvi eventualni ispadi ne mogu biti kažnjeni, ali pre će biti da se radi o zapanjujućem neznanju i potpunoj etičkoj tuposti. U isti korpus spada i transfer ilegalnih migranata u zloglasni zatvor u El Salvadoru, u sklopu šire kampanje masovnih deportacija.
Anketa koju je sproveo Si-En-En pokazuje da samo 22 odsto ispitanika odobrava Trampovo obavljanje posla, dok se 45 odsto snažno protivi njegovim potezima
Na unutrašnjem planu, predsednik se odmah latio disciplinovanja sudova i rezanja administracije, a za taj posao je angažovao najbogatijeg čoveka na svetu, Ilona Maska, postavljajući ga na čelo samoproklamovanog Odeljenja za efikasnost vlade (DOGE). Ovaj preduzetnik, koji među pristalicama uživa status bezmalo rok zvezde, mašući s bine motornom testerom razaslao je svoje operativce posvuda po federalnoj vladi, pritiskajući zaposlene da im omoguće pristup osetljivim bazama podataka i identifikovanje programa koje bi, po njihovim procenama, trebalo ukinuti. „Iako nije prišao ni blizu uštedama u iznosu od dva biliona dolara, koliko se navodno rasipalo, njegovi rezovi drastično su redukovali desetine agencija i ministarstava, praktično ugasivši Agenciju za međunarodni razvoj (USAID) i pokušavši da ukine čak i Ministarstvo prosvete“, piše Bi-Bi-Si. U toj seči stradali su i mediji koje inače finansira Kongres – poput Glasa Amerike, Radija Slobodna Evropa i Radija Slobodna Azija.
Kulturni rat
Udara američkog predsednika nisu bili pošteđeni ni univerziteti. Nakon što je potpisao niz izvršnih naredbi kojima se pojačava nadzor nad koledžima i akreditacionim telima, Tramp se posebno ostrvio na Harvard, koji vidi kao simbol elitističke i liberalne Amerike. Administracija optužuje Harvard za nepoštovanje zakona poznatog kao Odeljak 117 Zakona o visokom obrazovanju, koji zahteva od koledža da prijavljuju strane donacije i ugovore vredne 250.000 dolara ili više. Otuda i naredba da se ovom koledžu iz Ajvi lige zamrznu subvencije u iznosu od preko dve milijarde dolara.
Harvard nije ostao dužan – tužio je administraciju, tvrdeći da odluka o zamrzavanju sredstava nije zakonita. Slična sudbina zadesila je i Smitsonijan institut, koji je optužen za širenje „antiameričkih sadržaja“, a čistku pod ciničnim nazivom Vraćanje razuma i istine u američku istoriju treba da sprovede potpredsednik Džej Di Vens, kome ova funkcija automatski obezbeđuje i članstvo u odboru Instituta.
Suštinski, Tramp je ovim započeo kulturni rat koji ima za cilj da transformiše obrazovni sistem i društvo po meri sopstvenih političkih uverenja. A kulturne razlike oduvek su fundamentalnije od političkih i kad se u političkom polju sudare različiti kulturni modeli, stvar je mnogo teža, konfliktnija, često praćena dramatičnim ishodima.
Tramp je započeo i kulturni rat koji ima za cilj da transformiše društvo po meri sopstvenih političkih prioriteta. A kad se u političkom polju sudare različiti kulturni modeli, stvari su često praćene dramatičnim ishodima
Da će dramatičnih poteza Trampove administracije biti i nadalje ne treba sumnjati. Ako je namera američkog predsednika bila da političkim blickrigom zaledi protivnike, sudeći po ispitivanjima javnog mnjenja isti efekat uspeo je da izazove i kod sunarodnika. Anketa koju je sproveo Si-En-En pokazuje da samo 22 odsto ispitanika snažno odobrava Trampovo obavljanje posla, dok se 45 odsto snažno protivi njegovim potezima.
Ali uprkos ovakvim rezultatima ne treba imati iluzija da je ono najgore za nama. Kao što reče Tramp – „tek smo počeli, još ništa niste videli“.
