Dok je razmišljao o padu režima Bašara al Asada, profesor bliskoistočne istorije Ibrahim al Maraši našao je reč, jednu reč koja objašnjava taj debakl. Kao što je u nauci red, Al Maraši reč nije smislio sam nego je pronašao pravu kod davnog prethodnika, srednjovekovnog arapskog istoričara, sociologa, filozofa Ibn Halduna.
„Raspad vojske sirijskog režima podseća na spektakularan kolaps u Avganistanu, kada su talibani osvojili Kabul nakon povlačenja američkih snaga, ili u Iraku, kada je Islamska država zauzela Mosul za svega nekoliko dana. Uspesi Islamske države, talibana i pokreta Hajat tahrir al Šam (HTŠ) mogu se pripisati njihovoj mobilisanosti i koheziji – ili ’asabiji’, kako bi rekao Ibn Haldun“, zapisao je Ibrahim al Maraši za Al Džaziru.
Terorista i sagovornik
Za Ibn Halduna – uz izvinjenje zbog laičke interpretacije – asabija je osnova ljudskih društava, osećaj solidarnosti u zajedničkoj svrsi, snaga koja uspostavlja i obara dinastije. Sirija kakvu je izgradio Bašar al Asad odavno je izgubila taj temelj, i mogla je da bude poduprta samo spolja. Kada su Teheran i Moskva napustili to političko gradilište, prevratnički pokret poput HTŠ, koji nužno počiva na asabiji, imao je pred sobom samo ruševnu palatu iz koje su bežali uspaničeni dvorjani. Ibn Haldun je, međutim, upozoravao na sledeće – asabija je najjača pre nego što se dinastija uspostavi. Čim se nova palata podigne, asabija počinje da slabi. A u novoj Siriji se već vide obrisi novih „dinastija“, i ne samo njih, već i novih gastarbajtera na političkom gradilištu.
Bajdenova administracija razmatra mogućnost da Al Golanija i njegovu organizaciju ukloni sa spiska terorista, dok evropski lideri, sa italijanskom premijerkom Đorđom Meloni na čelu, već pokušavaju da usaglase termine sastanaka sa vođstvom novog režima – Cvi Barel
Kako bi rekao Cvi Barel iz izraelskog Hareca, Abu Muhamed al Golani donedavno nije mogao ni da zamisli da će biti najpoželjniji sagovornik na Bliskom istoku. Vođa pokreta Hajat tahrir al Šam, trenutno nadmoćnog u Siriji, zvanično je još terorista i na zapadu i u Rusiji, pa i u Turskoj uprkos tome što je u sirijskom haosu bio i protivnik i saradnik Ankare. Program „Nagrade za pravdu“ (Rewards for justice), u kome Stejt department nudi novac za podatke o teroristima, za informacije o Al Golaniju formalno još obećava „do deset miliona dolara“. No Abu Muhamed al Golani se više ni ne zove tako. Odbacio je ratničko ime i vratio rodno, Ahmed al Šara. I pod tim imenom pokušava da dohvati svaku ispruženu ruku – iz Katara, iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, iz Saudijske Arabije, iz Egipta, iz Turske, nabraja Cvi Barel.
„Bajdenova administracija razmatra mogućnost da Al Šaru i njegovu organizaciju ukloni sa spiska terorista, dok evropski lideri, sa italijanskom premijerkom Đorđom Meloni na čelu, već pokušavaju da usaglase termine sastanaka sa vođstvom novog režima“, napisao je Barel.
Italijani su prvi opipali puls te nove vlasti, makar i preko novinara, jer je Andrea Nikastro iz milanskog Korijere dela sera prošle sedmice u Damasku obavio intervju sa Muhamedom al Baširom, prelaznim premijerom Sirije. Taj je 42-godišnji tehnokrata – kako ga mediji univerzalno opisuju – obavljao razne dužnosti, naposletku i premijersku, u Vladi sirijskog spasa, to jest u kvazidržavi koju su HTŠ i saveznici oformili krajem 2017. godine, kada su ovladali provincijom Idlib. Nekadašnji glavni upravljač Idliba sada upravlja celom zemljom, i u razgovoru je istakao tri prioriteta tranzicione vlade. Prvi je „bezbednost i stabilnost u svim gradovima“. Drugi, o kome ćemo nešto dodati kasnije, jeste povratak izbeglica.
„Milioni Sirijaca rasuti su po svetu. Pozivam ih sve. Sirija je sada slobodna zemlja koja je vratila ponos i dostojanstvo. Vratite se. Moramo zemlju da podignemo na noge, i u tome nam je potrebna svačija pomoć“, rekao je Al Bašir.
Treća tačka bi se mogla sumirati kao obnova infrastrukture, ali kao što je Nikastro primetio, svet više zanima kojim će ideološkim putem krenuti vlada kojom dominira HTŠ.
„Nepravedna dela nekih islamističkih grupa navela su mnoge ljude, pogotovo na Zapadu, da muslimane povežu sa terorizmom, a islam sa ekstremizmom. Greške i nerazumevanja izobličili su pravo značenje islama, religije mira. Baš zato što pripadamo islamu, garantujemo prava svim zajednicama i svim ljudima Sirije“, poentirao je Muhamed al Bašir.
Premijer je u intervjuu ponovio obećanje HTŠ da će na vlasti biti samo do marta, a u veoma šarenoj istoriji tog pokreta čitalac može da pronađe šta god traži, i nadu i strah, a pre svega neizvesnost. Od nastanka pod okriljem Islamske države i Al kaide – dok su te dve organizacije još sarađivale – preko raskida sa jednom, pa rastanka sa drugom, i ratova protiv obe, do truda uloženog u to da vlast u Idlibu ne liči na zlokobni „šerijat“ iz zapadnjačkih horor priča, HTŠ je sebi i otvorio i zatvorio brojne puteve. I sada niko pojma nema kojim će nastaviti. Cvi Barel iz Hareca smatra da su i arapski i zapadni svet trenutno spremni da poveruju u dobre namere HTŠ, makar i zato što rezonuju da je bilo ko bolji od Asada. Ali dobre namere se ne jedu, i tu je Muhamed al Bašir bio jasan.
„U trezoru su samo sirijske funte koje skoro ništa ne vrede. Za jedan američki dolar možete da kupite 35.000 jedinica naše valute. Nemamo devizne rezerve, a još skupljamo podatke o pozajmicama i obveznicama“, rekao je Al Bašir za Korijere dela sera.
Dužnici Rusije i Irana
Harec tvrdi da je sirijski spoljni dug prema optimističnim procenama veći od 30 milijardi dolara, i da skoro sav pripada Rusiji i Iranu. Budući da je taj teoretski novac – uz dve ruske baze – otprilike sve što Moskva i Teheran sada imaju u Siriji, sigurno neće biti oprošten. I te milijarde i one mnogo veće koje će biti potrebne da se Sirija obnovi, u teoriji mogu da dođu iz arapskih zemalja, iz Turske, pa i sa Zapada ako se HTŠ ne vrati korenima. U stvarnosti je, međutim, upitno da li će to biti dovoljno da oživi zemlju u kojoj – prema poslednjim izveštajima Ujedinjenih nacija – ima skoro sedam i po miliona interno raseljenih ljudi, a nedostaje preko šest miliona izbeglica. Maltene polovina izbeglih preživljava upravo u Turskoj, a tamo nisu dugo čekali pre nego što su goste počeli da podsećaju kako im je rodna zemlja sada „slobodna, ponosna i dostojanstvena“, što bi rekao Muhamed al Bašir.
Alaviti su koncentrisani u Latakiji, dobro su naoružani i boje se da će druge oružane grupe, a možda i sam režim, hteti da im se osvete. Hoće li pristati da predaju oružje? Kurdi su stavili do znanja da žele da sarađuju, ali još nije jasno pod kojim uslovima
„Život izbeglih Sirijaca već dve godine postaje sve teži, jer se Turska bori sa ekonomskom krizom i rastućom inflacijom. Antiimigrantski stavovi jačaju u društvu, i Erdoganova vlada je pooštrila imigrantsku politiku. Turska je i sa Asadovim režimom dugo pregovarala o povratku izbeglica“, sumira dopisnica Bi-Bi-Sija iz Ankare Fundanur Ozturk.
Nemačka, Velika Britanija, Italija i druge evropske zemlje jedva su dočekale da objave kako razmišljaju o tome da zamrznu sirijske zahteve za azil, jer je Sirija, rekosmo, sada slobodna i sve ostalo. Ne pomaže mnogo to što neke lokalne humanitarne organizacije upozoravaju da zemlja jednostavno nije u stanju da prihvati milione povratnika. No ako se Sirijac i vraća kući sa optimizmom, željan da domovinu ponovo izgradi, suočiće se sa pitanjem ko će mu na gradilištu praviti društvo. Hoće li tamo biti alavita, šiitske verske grupe koja čini deset odsto stanovništva i bila je kičma Asadovog režima? Hoće li biti Kurda?
„Alaviti su koncentrisani u Latakiji, na obali Mediterana, dobro su naoružani i boje se da će druge oružane grupe, a možda i sam režim, hteti da im se osvete. Hoće li pristati da predaju oružje? Kurdi su stavili do znanja da žele da sarađuju, ali još nije jasno pod kojim uslovima. Da li će hteti da sačuvaju autonomiju svojih provincija, i da li će novi sirijski režim pristati na to budući da Turska povlači njegove vojne i ekonomske poluge?“, pitao se Cvi Barel u Harecu.
Sirijska nacionalna armija (SNA), kolekcija lokalnih grupa u službi Ankare, učestvovala je u završnom udarcu Asadovom režimu, ali je istovremeno pucala ka Rožavi, samoproglašenoj autonomnoj oblasti na severoistoku zemlje koja počiva na kurdskoj samoupravi. Autonomni Kurdi poslednje su što Turska želi na svojim granicama.
Faktor Izrael
„Poznavaoci su već počeli da crtaju mape na kojima je Sirija federalizovana i podeljena u autonomne kantone: kurdski na severu, sunitsko-arapski u centru, alavitski na zapadu, možda i jedan za Druze na jugu. Šiiti sa juga traže sopstvenu provinciju. Pitanje je da li taj model ima ikakve šanse, ali sam nacrt pokazuje sa kakvim se buretom baruta suočava novi sirijski režim. A na stranu i raznovrsnost etničkih zajednica i manjina, Ahmed al Šara će morati da se suoči sa stanovništvom koje većinom jeste sunitsko, ali i sekularno“, zaključkom se na početni problem vraća Harec.
Kada već pominjemo eksploziv, ne možemo da zaobiđemo ni najsrećnijeg dobitnika sirijske lutrije, Izrael. Uz uobičajeno razumevanje Vašingtona, i uprkos uveravanjima Ahmeda al Šare da novoj Siriji konflikt sa Izraelom uopšte ne treba, Tel Aviv je iz vazduha raspalio po bazama, raketnim postrojenjima, floti u Latakiji, namenskim fabrikama, po svemu što je ostalo iza Asadove armije. Pokrenuo se i na kopnu, pa je sa Golanske visoravni koju okupira od 1967. zašao dublje u Siriju, i dospeo do vrha planine Hermon, sa koje se pruža divan pogled na Damask, naročito artiljerijskim nišanom. Tel Aviv kaže da će tamo za svaki slučaj i prezimiti. A što se tiče dela Golanske visoravni koji je Izrael 1981. anektirao – što je od celog sveta prihvatila samo Amerika u prvom mandatu Donalda Trampa – tamo će cvetati, kaže Benjamin Netanijahu. Njegova vlada je već namenila jedanaest miliona dolara „demografskom rastu“ na anektiranom delu Golana, gde sada živi oko trideset hiljada Izraelaca i malo manje Druza, čiji su politički afiniteti blago rečeno podeljeni.
„Jačati Golan znači jačati Izrael. Zadržaćemo ga, učinićemo da procveta, i naselićemo ga“, preneli su brojni svetski mediji reči izraelskog premijera.
Čija će asabija u tom paklu biti najčvršća, pitanje je na koje ne bi umeo da odgovori ni sam Ibn Haldun.
