U Enkoridžu na Aljasci, bivšem ruskom kolonijalnom posedu koji je sredinom 19. veka prodat Americi, 15. avgusta održan je samit dvojice čvrstorukaških lidera, Donalda Trampa i Vladimira Putina, koji je najavljivan kao istorijski, ali koji je rezultirao tek produžetkom trenutnog stanja. Predsednik SAD dočekao je ruskog gvozdenog vođu sa svim počastima, uključujući i crveni tepih, ali je poslao i vojnu eskadrilu, u čijem se središtu našao strateški stelt bombarder, koja je proletela tačno tokom njihovog prvog susreta i stiska ruke.
Sam moto samita dovoljno govori o njegovoj stvarnoj vrednosti – „težnja ka miru“. Tu nema ni trunke odlučnosti, ni nagoveštaja mogućih posledica ako taj vajni mir kome teže, valjda Sjedinjene Države i Rusija zajedno, ne bude dostignut. Bez obzira na izostanak bilo kakvih konkretnih rezultata, Putin bez dileme može biti proglašen za pobednika datog skupa. Tramp je u potpunosti odustao od dinamike koja podrazumeva najpre puno primirje, pa onda mirovne pregovore, a ne spominje više ni sekundarne sankcije za kupce ruske nafte.
Rat na leđima Evropljana
Evropske sile koje podržavaju Ukrajinu pre i posle samita razgovarale su sa Trampom, uz prisustvo Zelenskog, dok su se 18. avgusta, zajedno sa ukrajinskom predsednikom, zaputile u zvaničnu posetu u Vašington. U prestonicu SAD tom prilikom doputovali su predsednik Francuske Emanuel Makron, premijer Velike Britanije Kir Starmer, kancelar Nemačke Fridrih Merc, premijerka Italije Đorđa Meloni, predsednik Finske Aleksander Stub, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, te gensek NATO Mark Rute. Njihova svrha bila je da ubede Trampa da Ukrajina i Evropa podjednako kao i on žele da zaključe mir sa Rusijom, ali da je Moskva u istim namerama neiskrena. Tri dana ranije, Putin je nastojao da ubedi Trampa u obrnut scenario – Moskva je ta koja želi mir, a Evropljani dolivaju ulje na vatru.
Uloga Evrope u čitavom procesu nije se suštinski promenila od početka marta tekuće godine kada su se vodeće evropske sile usaglasile da obrazuju grupu vojne i ekonomske podrške Ukrajini u kontekstu smene vlasti u polarizovanim Sjedinjenim Američkim Državama. Iako je Evropa, prema podacima nemačkog Kilskog instituta za svetsku ekonomiju, izdvojila najmanje 35,1 milijardu evra u za pomoć Ukrajini u periodu od početka rata u februaru 2022, pa do kraja juna 2025, što je za 4,4 milijarde evra više nego što su SAD potrošile za Ukrajinu u istom periodu, Evropa i dalje sedi sa strane i posmatra proces u kome nema rukovodeću ulogu.
Američki predsednik ne vidi da Rusija ne vodi rat protiv Ukrajine samo zbog zauzimanja dela njene teritorije, već da bi njena armiju izbila na granicu sa Poljskom i čitavom EU
Dinamika posmatrača koji se nada najboljem i umoljava lidere procesa da učine dobre stvari, potvrđena je uoči i nakon samita Trampa i Putina na Aljasci, kao i tokom posete Vašingtonu. Najpre su evropski lideri, skupa sa Zelenskim, obavili telefonski razgovor sa Belom kućom 13. avgusta, kako bi zamolili da Tramp uzme u obzir interese Ukrajine i Evrope. Evropski diplomatski izvori su tom prilikom izrazili umereni optimizam. Međutim, prva stavka zvanične izjave Koalicije voljnih 13. avgusta bila je da se mirovni pregovori moraju voditi nakon postizanja prekida vatre. Tramp je pogazio prvi uslov evropske Koalicije u susretu sa Putinom, što je potvrđeno njegovom izjavom da je zainteresovan za postizanje mira, a ne primirja, datom nakon završetka samita.
Bez garancija
Treća tačka zvanične izjave Koalicije voljnih pred samit ticala se nepromenljivosti ukrajinskih granica, misleći tu na de jure priznanje, ne gubitak de fakto kontrole nad određenim delovima ukrajinske teritorije. Tramp je i to doveo u pitanje, dajući intervju Foks njuzu ubrzo nakon sastanka sa Putinom, u kome je tvrdio da mora doći do nekog vida „razmene teritorija“. Ključna stavka u čitavom procesu nisu ni teritorijalna pitanja, niti primirje, već bezbednosne garancije za Ukrajinu od strane zapadnih sila, koje bi osigurale trajni mir na istočnom krilu Evrope. Britanski diplomatski izvori tvrdili su da je Tramp pred samit spreman za takve garancije, ali ne kroz strukturu NATO i ne kroz direktno učešće američkih trupa. U prevodu, to jedino može značiti izvoz američkog oružja u Ukrajinu i eventualno parče papira nalik na Budimpeštanski memorandum.
U izjavi evropskih lidera se uopšte ne spominje nužnost postizanja primirja, što je bila prva stavka u objavi od 13. avgusta, dok se teritorijalno pitanje sada već svodi na „odluku Ukrajine“
Tezu o evropskoj skrajnutosti jasno potvrđuje zvanična pisana izjava evropskih lidera 16. avgusta, dakle već nakon samita Trampa i Putina. U toj izjavi se uopšte ne spominje nužnost postizanja primirja, što je bila prva stavka u objavi od 13. avgusta, dok se teritorijalno pitanje sada već svodi na „odluku Ukrajine“, a ne na principijelan stav da će stajati iza Ukrajine i u slučaju da SAD izvrše pritisak na nju da se odrekne dela teritorije. I dalje se spominju bezbednosne garancije, bez preciziranja o kojem modelu garancija bi se zapravo radilo, kao i da Ukrajina mora imati pravo da razvija svoju armiju, što je nešto sa čime se i Tramp slaže, jer kako bi inače američki vojnoindustrijski kompleks prodavao Evropljanima oružje namenjeno Ukrajini.
Putin je ostao jedina konstanta. On nastavlja da, zarad Trampa, glumi spremnost na mir, dok ne prekida ofanzivna dejstva u Donbasu. Rusija do ovog trenutka nije ponudila ništa Sjedinjenim Državama što bi se moglo tumačiti kao verodostojan ustupak. Ruski lider je spreman da se pojavi na bilo kom sastanku sa zapadnim liderima, ne samo spreman, nego i vrlo zadovoljan, jer time se razbija izolacija Rusije na Zapadu. Sa druge strane, koliko god Tramp pominjao susret Putina i Zelenskog, ruski vođa se neće sastati sa predsednikom Ukrajine sve dok uslovi mirovnog sporazuma ne budu utanačeni ili dok rizik za nastavak rata ne postane veći od njegovog prekida.
Skriveni planovi Moskve
Naprotiv, umesto da Rusija u sledećem periodu bude izložena pritiscima, nakon što je postalo jasno da Tramp nije napravio nikakav napredak u pregovorima sa Putinom, pod pretnjama će se iznova naći Ukrajina, koju će američki predsednik optuživati za tvrdoglavost jer ne želi da se de jure odrekne nijednog dela svoje teritorije.
Tramp je u potpunosti odustao od dinamike koja podrazumeva najpre puno primirje, pa onda mirovne pregovore
Poražava i saznanje da je Tramp, kao trgovac luksuznim nekretninama, zaista opsednut teritorijalnim pitanjem, što ga sprečava da vidi da Rusija ne vodi rat protiv Ukrajine isključivo zbog zauzimanja dela njene teritorije, već zbog potčinjavanja čitave Ukrajine, koja bi tim putem bila svedena na kopiju satelitske države iz nekadašnjeg Istočnog bloka, što bi dovelo rusku milionsku armiju na granicu sa Poljskom, odnosno na granicu sa EU u punom, bezbednosnom, smislu te reči.
Rusija šalje signale da je spremna na prekid vatre, ne na mir, ukoliko se ukrajinska vojska povuče sa utvrđenih pozicija u Donbasu, upravo iz razloga što bi takav potez bio samoubistven za Ukrajinu, što u vojnom, što u političkom smislu. U svemu tome, Tramp je prvenstveno zainteresovan da održi imidž odlučnog vođe koji očas posla rešava i najsloženije međunarodne sukobe. Pošto ovaj konflikt nije moguće rešiti na o-ruk, za američkog predsednika je važno da se makar stiče utisak kako se proces kreće. Kada dođe do kočenja, kriv je čas Zelenski, čas Putin, ali nikada Tramp. Zato mu je i toliko stalo da stavi Putina i Zelenskog za pregovarački sto, to je gest kojim njih dvojica uzimaju na sebe svu odgovornost, a Tramp zasluge, budući da ih je naterao da razgovaraju. U međuvremenu, SAD imaju interes da nastave sa izvozom naoružanja u Ukrajinu, što znači da će rat teći kao i do samita na Aljasci i sastanka u Vašingtonu.
