Ako vas je naslov teksta neugodno podsetio na ozloglašene institucije ministarstava Istine i Ljubavi iz Orvelove književne političke fikcije 1984, niste usamljeni. Orvel je pisao o ministarstvima za Istinu i Ljubav koja su bila sve suprotno od toga, dok su kod aktuelnog američkog predsednika Donalda Trampa na dnevnom redu, kroz zvanične vladine ukaze to, „Istina i Razum“. O čemu je reč?
Američki predsednik, rasplinut na više frontova u ulozi velikog šerifa i spasitelja, od ratova u Ukrajini i Gazi, stigao je i da potpiše izvršnu uredbu orvelovskog naziva „Vraćanje istine i razuma u istoriju“, koja se odnosi na Smitsonijan institut, organizaciju osnovanu u 19. veku koja danas upravlja sa više od 20 muzeja i naučnoistraživačkih centara i koja je kao celina najposećenija institucija kulture u SAD, pa i u svetu. Taj stub američke kulture, koji pored cenjenih publikacija naučnog karaktera omogućava i besplatan ulaz za građane u muzeje i galerije dospeo je u žižu javnosti nakon Trampovog istupanja u martu a u vezi sa daljom sudbinom ove institucije.
Predsednička uredba koja evocira naslov spomenute distopijske društvene fantastike nalaže potpredsedniku SAD, Džej Di Vensu (koji je po automatizmu funkcije koju obavlja i član borda Smitsonijana) da „eliminiše neprikladnu ideologiju koja vodi u podele, kao i antiameričku ideologiju“ iz muzeja, istraživačkih centara pa čak i iz Nacionalnog zoološkog vrta u Vašingtonu koji je takođe pod ingerencijom instituta Smitsonijan.
Ali nije vreme za šalu, stav 4. Trampove uredbe precizira plan akcije:
„Sekretar unutrašnjih poslova treba da preduzme mere, kako je prikladno i u skladu sa važećim zakonom, kako bi osigurali da svi javni spomenici, statue, obeležja ili slična imovina u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova ne sadrže opise, prikaze ili drugi sadržaj koji na neprikladan način omalovažava Amerikance koji su živeli ili žive (uključujući one osobe koje su živele u kolonijalnim vremenima), i da se umesto toga usredsrede na prirodne karakteristike i napredak Amerikanaca, lepotu, obilje i veličinu američkog pejzaža“, stoji u uredbi.
Samo pozitivno
Pitamo se kako se Smitsonijan zamerio Trampu u tolikoj meri da je protiv njega donet predsednički ukaz? I da li stvarno institucija izuzetnog renomea kakav uživa Smitsonijan može da bude optužena za širenje „antiameričke ideologije“, u kategoriji nalik onoj „antiameričko delovanje“ za vreme jedne druge republikanske administracije i ozloglašenog Makartijevog lova na veštice?
U slučaju ovog instituta cenjenog u celom svetu, nema reči o rezanju nepotrebnih troškova niti Smitsonijan deli sudbinu drugih zvučnih imena američkih ispostava meke moći kao što su Glas Amerike ili USAID koji su ugašeni ili su u procesu gašenja i čiji je rad bio usmeren van granica SAD. Oni naprosto nemaju ničega zajedničkog sa Smitsonijanom sem Trampovih antipatija.
Smitsonijanu se na teret stavljaju dela gora od arčenja para, kao što su širenje tzv. vouk propagande, Trampu posebno mrske, i drugih raznoraznih levičarskih ideologija, bile one stvarne ili umišljene. Između ostalog, kroz Trampovu prizmu Smitsonijanu se pripisuju namera i plan da „prepozna muškarce kao žene“ kroz muzejske postavke u okviru prostora Američkog ženskog istorijskog muzeja, koji je trenutno u fazi izgradnje i kao nedovršeni objekat za sada objektivno nema uticaja. Pored toga, Smitsonijan se, kroz rad Nacionalnog muzeja аfričko-američke istorije, optužuje za preterano isticanje kolonijalne prošlosti i robovlasničke istorije američkog juga, rasne segregacije i drugih neugodnih istorijskih činjenica o kojima je proteklih decenija ipak postignut kakav-takav društveni konsenzus.
Umesto kajanja zbog rasističke prošlosti, Amerikanci, po njihovom predsedniku, treba da slave dostignuća i napredak američkog naroda, a u pogledu prirodnih obeležja ovog kontinenta da se dive lepoti, obilju i veličini američkog pejzaža. Samo pozitivno! Ovako sročene uredbe, ako zanemarimo njihov suštinski cenzorski karakter i orvelovski jezik, podsećaju i na pesmu Džona Lenona Imagine, koja nam poručuje da ako zamislimo bolji svet u kome vladaju ljubav i prijateljstvo, ako zatvorimo oči i sanjamo o tako lepom svetu, onda će se takav svet i dogoditi.
Ali realne prilike u svetu sa globalnim kretanjima i promenama na geopolitičkom pejzažu, na šta američki predsednik ima veliki uticaj i kojima daje značajan ton, sve više odgovaraju rekvijemu za razum umesto simfoniji lepote i istine.
Da je Trampu najvažniji Tramp, videlo se i neposredno pre stupanja na dužnost u prvom mandatu, kada je 2017. posetio gorepomenuti Nacionalni muzej afroameričke istorije kome se sada spočitava nekakvo subverzivno delovanje. Trampov jedini zabeleženi komentar prilikom posete, i to na deo izložbe koji govori o ulozi Holandije u globalnoj trgovini robovima, bio je: „Znate, mene vole u Holandiji“, kao da je to samo po sebi na bilo koji način relevantno za izložbenu postavku ili poruku izložbe.
Objava rata
Nećemo se upuštati u psihološko profilisanje novoizabranog predsednika Trampa, koji kao i svaki autokrata voli da bude voljen. O njemu je gotovo sve rečeno, pustimo ga da i dalje govori sam o sebi, ali njegova najnovija uredba može imati dalekosežne posledice po način na koji se prema kulturi i institucijama odnose vlasti i drugih država. Jer realno, od Trampa uče, Trampu se dive i Trampa oponašaju mnogi državnici-savremenici posebno u našem okruženju.
On ubrzano radi na postavljanju smernica kako se uspešno obračunati sa slobodnomislećim delovima društva kao što su akademske zajednice, univerziteti i institucije kulture za koje smatra da nisu na liniji i koje mogu biti isuviše kritički nastrojene. Ono što dodatno plaši u vezi sa ovim nadolazećim trendom je arogancija u kombinaciji sa ignorancijom, ili još gore, drskost da se pretpostavi da izvršna vlast može jednostavno da diktira kulturnim institucijama i istoričarima na koji način će se baviti svojim poslom. To su važne lekcije upozorenja koje se ne smeju gubiti iz vida.
Američki predsednik ubrzano radi na postavljanju smernica kako se uspešno obračunati sa slobodnomislećim delovima društva kao što su akademske zajednice, univerziteti i institucije kulture za koje smatra da nisu na liniji i koje mogu biti isuviše kritički nastrojene
Semjuel Redman
Dejvid Blajt, predsednik Organizacije američkih istoričara, izrazio je frustraciju, ali ne i potpuno iznenađenje predsednikovim poslednjim potezom kojim se preuzima kontrola nad institucijama koje bi trebalo da budu nezavisne. „Bilo je dosta drugih izvršnih uredbi, ali ovo je frontalni napad“, rekao je on. „Pročitao sam to kao u suštini objavu rata američkim istoričarima i kustosima.“
Obuzdavanje rada institucija kulture, stavljanje šape na naučnoistraživačke centre, kontrola narativa o prošlosti, oblikovanje zvanične istorije – to je ono što su radili nacisti tridesetih godina prošlog veka. Pripisuje se ministru propagande Gebelsu da je rekao: „Kad čujem reč kultura, mašim se za pištolj.“ On je umetnost koja je bila drugačija od nacističke propagande koja je veličala nemačku rasu, istoriju i kulturu, smatrao degenerativnom.
Ali Tramp je ipak čovek ovog vremena i američkog podneblja. „Ono što je napisano u uredbi zvuči klasično trampovski, to je mitska koncepcija američke istorije koja je diznijevska – kao poseta zabavnom parku, sa isključivo srećnim završecima, herojskim figurama, bez osvrta na složenost američke istorije i borbe za bolju zajednicu“, objašnjava profesor istorije Semjuel Redman sa univerziteta Masačusets Amherst. „To je kao varvarska pljačka Rima u nivou neznanja, zlonamernosti i antiintelektualizma.“
Ono što je napisano u uredbi zvuči klasično trampovski, to je mitska koncepcija američke istorije koja je diznijevska – kao poseta zabavnom parku, sa isključivo srećnim završecima, herojskim figurama, bez osvrta na složenost američke istorije
Da apsurd bude veći, ova uredba „Vraćanje istine i razuma u istoriju“ predviđa restauraciju i obnovu „Zvona slobode“, simbola nacije kojim je oglašen kraj borbe za nezavisnost Amerike, a koje se čuva u nacionalno-istorijskom parku u Filadelfiji. Upravo je ova vladina agencija, nacionalni parkovi, bila na udaru novoosnovane kancelarije za vladinu efikasnost Ilona Maska tako što je za nju smanjen budžet a određen broj radnika u istorijskim parkovima izgubio posao. U Smitsonijanu su, takođe, prepoznali duh vremena, pa je u intervjuu u časopisu Fondacije koji je objavljen samo nekoliko dana pre Trampove inauguracije, sekretar ustanove, eminentni istoričar Loni Banč govorio o ulozi ove institucije u predstavljanju američke istorije i kulture. „Važno je prepoznati da ako istražujete istoriju, kulturu, nauku, umetnost, po definiciji ćete se baviti kontroverzama. Po definiciji ćete se baviti višestrukim gledištima. Cilj nam je nikada ne stvoriti osećaj autocenzure u Smitsonijanu.“
Spektakl kao u Las Vegasu
A šta je sa istorijom na koju se ostrvio Tramp?
Setimo se kako je pisao veliki književnik Miroslav Krleža, trebalo bi joj (istoriji) zaista utvrditi identitet. Ko je? Šta hoće? Čime se bavi? Njena tajna krije se u tome što nije ni jedna ni jedina i nikada ista kao onaj Verlenov fantom od žene. Jednom je boginja od mramora, a drugi put hijena koju prati divna muzika: krckanje ljudskih kostiju u njenim krvoločnim čeljustima.
Vraćanje istine i razuma u američku istoriju u izvedbi Donalda Trampa biće spektakl lasvegasovskog tipa. Kao što je već isposlovao promenu naziva Meksičkog zaliva u Zaliv Amerike kod Američkog odbora za geografska imena, u vremenu koje dolazi možemo da očekujemo neočekivano. Rat koji je poveo protiv uglednih institucija kulture i nauke poput Smitsonijana možda je poslednji udarac upravo istini i razumu, za čije se očuvanje on tobože zalaže u predsedničkoj uredbi.
