Nikada nije bilo lako biti „neko drugi“, a Druzi su „drugi“ kroz celu hiljadugodišnju istoriju koja ih nije darovala državom. Ukupno ih je između osamsto hiljada i milion, rasutih pre svega u Siriji, zatim u Libanu, pa u Izraelu i naposletku u Jordanu. Svaki dom im je na trusnom području, i to je zajednicu učinilo veoma zatvorenom. Gnušaju se brakova sa spoljnim svetom, ne prihvataju preobraćenike, a dubine sinkretičke religije Druza nepoznate su i većini njih samih. Pristup svetim spisima i verskim skupovima zabranjen je za 80 ili 90 odsto populacije, i podela na „mudre“ i „neprosvećene“ – kako sami Druzi te grupe doslovno zovu – jedan je od temelja njihovog društvenog ustrojstva.
Svako protiv svakog i protiv sebe samog
Bilo je samo pitanje trenutka kada će takva zajednica postati meta u haosu Sirije koja je tek vrhom cipele izašla iz četrnaestogodišnjeg građanskog rata. Prvi put se to zbilo u aprilu, drugi put ovog meseca. Jedanaestog jula grupa sunitskih beduina je na auto-putu Damask – Suvajda otela, opljačkala i mučila piljara iz redova Druza, što nije bio prvi takav napad. Druzi iz Suvajde, južne sirijske provincije, zauzvrat su oteli nekoliko beduina, što je preraslo u talas uzajamnih kidnapovanja koji se za dan ili dva pretvorio u pucnjavu. Sirijska vojska koja je pokušala da interveniše 13. jula bila je, čini se, isprva dočekana mecima beduina, nezadovoljnih ometanjem u obračunu sa Druzima, ali se – prema raznim izvorima – svojim napadačima ubrzo pridružila. Da bi haos bio potpun, falio je još samo Izrael, koji se očekivano umešao iz vazduha 14. jula. Prvobitni izraelski udari na sirijsku mehanizaciju u Suvajdi narednih dana su eskalirali sve do vazdušnog napada na ministarstvo odbrane u Damasku.
Prema Sirijskoj opservatoriji za ljudska prava (SOHR) – čije je sedište u Koventriju – do 20. jula, kada je treći pokušaj primirja uspeo, poginulo je više od petsto ratnika Druza i približno toliko pripadnika sirijskih oružanih snaga uz 23 beduinska borca. Knjiga mrtvih SOHR nije sasvim jasna kada je reč o slučajno i namerno pobijenim civilima, ali broj je svakako trocifren i većinom ga čine Druzi. Ujedinjene nacije tome dodaju najmanje 93.000 raseljenih pod svim zastavama. Brojke nisu pouzdane. Povod za te stotine mrtvih takođe nije pouzdan. Primirje je najmanje pouzdano od svega. Ali sukob je ilustrativan i za razgovore o Siriji i za razgovore o Izraelu i za bezizlaznost njihovog odnosa.
Mnoge naoružane grupe još su van kontrole sirijske države. Sirijska vojska se u praksi i dalje oslanja na islamističke grupe koje su tokom građanskog rata podržavale Ahmeda el Šaru – Cvi Barel
Krhkost svakog zatišja u Siriji upečatljivo je objasnio novinar izraelskog Hareca Cvi Barel. Prema Barelu, od dvojice najuticajnijih verskih vođa sirijskih Druza, jedan se zalaže za saradnju sa vladom predsednika Ahmeda el Šare, protivi se stvaranju autonomnog regiona za svoju zajednicu i njenu budućnost vidi „čvrsto ukorenjenu u sirijskoj državi“. Drugi, pak, El Šaru smatra džihadistom koji namerava da istrebi Druze. Stoga ne želi da se ratnici njegove zajednice integrišu u sirijsku vojsku. Od dve najveće oružane formacije Druza, jedna hoće da sarađuje sa sirijskim režimom, druga odbacuje i režim i plan integracije.
„Posvećenost sirijskog režima primirju jednako je mutna. Termin ’sirijska vojska‘ navodi na pogrešan trag. Ministarstvo odbrane tvrdi da je nekih 130 naoružanih grupa pristalo da se pridruži ’nacionalnoj armiji‘, ali mnoge druge ostaju van kontrole, uključujući tu i većinu frakcija Druza i naoružane beduine i snage Kurda i milicije u perifernim gradovima. Sirijska vojska se u praksi i dalje oslanja na islamističke grupe koje su tokom građanskog rata podržavale Ahmeda el Šaru. Brojni njihovi borci stigli su iz drugih zemalja, i pojedini su dobili visoke činove. U međuvremenu, neki ratnici koji su podržavali El Šaru sada vode nezavisne militantne grupe koje mu se protive. Optužuju novog predsednika da je izdao islamske principe, da sarađuje sa neprijateljima islama, a izveštaji iz Sirije kažu da su se pojedinci čak i pridružili ostacima Islamske države“, objašnjava Barel.
Ako se sve to uzme u obzir, nastavlja Barel, jasno je zašto su malobrojni oni koji veruju da predsednik Ahmed el Šara može ili hoće da „goni svakoga ko je prekršio zakon, kojoj god zajednici pripadao“, što je rekao dok je pucnjava u Suvajdi još trajala. Slično je obećao i posle martovskog masakra Alavita i posle junskog napada na crkvu u Damasku, bez ishoda, jer sirijske prilike „obećavajuće“ mogu da budu samo za Izrael.
Upitno bratstvo
Tel Aviv je novi napad na Siriju isprva opravdao time što su se sirijski tenkovi na putu za Suvajdu približili liniji razdvajanja iz 1974. godine – istoj liniji razdvajanja koju je izraelska vojska decembra 2024. prešla čim je režim Bašara el Asada pao. Tel Aviv je tada saopštio da sporazum o razdvajanju smatra nevažećim dok god se u Siriji ne uspostavi red. Ulazak u pola veka demilitarizovanu zonu, u kojoj su njegove trupe i danas, Izrael je decembra 2024. dopunio vazdušnim napadima po bazama, raketnim postrojenjima, floti u Latakiji, namenskim fabrikama, po svemu što je ostalo iza Asadove armije. Od tada do danas Izrael je barem jednom mesečno bombardovao nešto u Siriji, a poboljšano opravdanje za najsvežiji napad, ne prvi put, bilo je „zaštita naše braće Druza“.
Odnos Izraela i njegovih Druza u stvarnosti je daleko manje bajkovit no što bi se dalo zaključiti po propagandnim izjavama zvaničnika Tel Aviva.
Istina je da Izrael ima svoje Druze. Istina je i da su izraelski Druzi protestovali tražeći vladi da se umeša u razmenu vatre u Suvajdi. Istina je, najzad, da su stotine njih tokom sukoba probile granicu u pokušaju da se pridruže sunarodnicima u Siriji. Ali o iskrenosti izraelskog opravdanja dovoljno je rekao Rafik Halabi, čelnik grada Dalijat el Karmel u blizini Haife, i sam deo zajednice izraelskih Druza. Dok je pozivao Tel Aviv da spase njegove sunarodnike preko granice, morao je da pomene da su Druzi saveznici Izraela „uprkos hroničnoj diskriminaciji, uprkos Kaminicovom zakonu, koji ograničava gradnju u našim zajednicama, uprkos Osnovnom zakonu o Izraelu kao naciji-državi jevrejskog naroda“. Već ta dva zakona iz 2017. i 2018, koji su i širom sveta i u samom Izraelu osuđeni kao diskriminatorni, bili bi dovoljan razlog da odnos Izraela i njegovih Druza u stvarnosti bude daleko manje bajkovit no što bi se dalo zaključiti po propagandnim izjavama zvaničnika Tel Aviva. Simboličan kiks napravio je ministar finansija Bezalel Smotrič, koji je u „tvitu“ podrške umesto zastave Druza postavio zastavu Sejšela, zavaran istim bojama. „Zaštita bratskih Druza“ pre se da objasniti željom Netanijahuovog Likuda da obezbedi glasove domaćih Druza za izbore sledeće godine nego stvarnom brigom za njihovu sudbinu.
Spor vernih saveznika
No Sirija i Izrael imaju dakako istoriju i mimo toga ko trenutno drma Tel Avivom ili Damaskom. Sirija je decenijama, barem od 1979. (i izraelskog mirovnog sporazuma sa Egiptom) do 2011. (i početka građanskog rata) bila potencijalno najopasniji izraelski sused. Izrael je u Šestodnevnom ratu 1967. okupirao deo sirijske Golanske visoravni, i to zakonom pretočio u aneksiju 1981. Potencijalno najopasniji nedržavni neprijatelj Izraela, Hezbolah, bio je jedan od glavnih saveznika režima Bašara el Asada u građanskom ratu.
To je i više nego dovoljno da Tel Aviv bude zadovoljan trenutnim prilikama u Siriji. Na prolaznom nivou, nestabilnost daje izgovor za ratovanje, koje je režimu Benjamina Netanijahua temelj opstanka. Na trajnijem, strateškom nivou, Izrael smatra da bi mu pogodovala „kantonizacija“ Sirije, to jest njen de fakto raspad po etničkim i verskim linijama – i tu sirijski Druzi mogu da mu budu veoma korisni. Jedini problem Tel Aviva jeste to što njegov ključni saveznik, makar ovih dana, namerava upravo suprotno.
Već pomenuti Cvi Barel podsetio je na to da su se i Evropska unija i vodeće arapske zemlje i Turska i same Sjedinjene Američke Države još u decembru brže-bolje saglasile da je Ahmed el Šara budućnost Sirije.
„Te zemlje su priznale režim El Šare i uklonile sankcije Siriji. Uz sav oprez i ograničenja, posmatraju ga kao vođu koji ima najbolje šanse da Siriju stabilizuje“, podseća Barel.
Izrael je pod američkim pritiskom do juče opipavao mogućnost saradnje sa novim sirijskim režimom. Spekulisalo se i o susretu Netanijahua i El Šare, ali sirijski predsednik je preko noći ponovo postao „džihadista koji preti Izraelu“.
Svako od pomenutih ima svoje razloge za takav stav. Države članice Evropske unije su, recimo, prihvatile nov sirijski režim i zato da bi Siriju mogle da proglase bezbednom i vrate joj izbeglice. Što se tiče Amerike, stabilna Sirija ili barem Sirija koja bi se mogla propagandno prodati kao takva, omogućila bi joj da odbaci teret koji Donald Tramp trenutno smatra suvišnim. Jedan od američkih ciljeva jeste da se odgovornost za borbu protiv Islamske države prebaci na Tursku, smatra Barel, što Turskoj u potrazi za statusom ključne regionalne sile verovatno ne bi smetalo. A sektaški građanski rat mogao bi te povezane planove da sruši kao kulu od karata.
Vredi podsetiti i na to da je Izrael pod američkim pritiskom takoreći do juče oprezno opipavao mogućnost saradnje sa novim sirijskim režimom. Spekulisalo se i da bi izraelski premijer i sirijski predsednik mogli da se susretnu u septembru, tokom zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. No, zaključuje Cvi Barel, Ahmed el Šara je u sekundi ponovo postao „islamski džihadista, vođa ubilačkih bandi koje prete i sirijskim Druzima i samom Izraelu“.
Rekosmo već da nije lako pripadati Druzima, ali to zaista ne govori ništa posebno o Bliskom istoku, na kome nije lako i neće biti lako pripadati bilo kome.
