Samit NATO u Hagu, 34. po redu, održan 24. i 25. juna 2025, predstavljao je ključni trenutak za Alijansu usred povratka Donalda Trampa na mesto predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Mesecima je postavljano pitanje da li će Tramp uopšte biti voljan da lično prisustvuje samitu, što bi najavilo simbolički prekid podrške Vašingtona sopstvenom vojnom savezu, koji ima korene u Hladnom ratu. Međutim, Tramp ne samo da se pojavio, već je i čitav događaj pretvorio u sopstveni reklamni prilog.
Pre nego što će samit i početi, Tramp je objavio privatnu prepisku sa generalnim sekretarom Alijanse, nekadašnjim premijerom Holandije, Markom Ruteom, u kojoj ga ovaj visoki funkcioner kuje u zvezde. Rute neće stati na pisanim hvalospevima, nego će 25. juna, na zajedničkom obraćanju sa Trampom, porediti predsednika Amerike sa „taticom koji ponekad mora da povisi glas“. Ma koliko ovakvo ponižavanje Evropljana pred Trampom bilo racionalizovano kao lukava diplomatska taktika, osećaj španskog stida ostaje i nakon završetka samita.
Ulizivanje „tatici“
Održan u senci rata Rusije protiv Ukrajine, eskalacije sukoba između Izraela, SAD i Irana, te rasprava o podeli finansijskog tereta unutar NATO, samit je bio namerno kratak kako bi bile izbegnute međusobice i kako bi bilo očuvano transatlantsko jedinstvo, ali i kako Trampu ne bi dosadio višednevni skup, kao što se desilo sa okupljanjem članica G7. Ishodi samita, usredsređeni na novi cilj izdvajanja pet odsto BDP-a za pitanja odbrane, opreznu i umanjenu podršku Ukrajini, te strateško udovoljavanje Trampovim prioritetima, odražavali su pokušaj evropskih lidera da se prilagode promenjenim spoljnopolitičkim prioritetima Sjedinjenih Država.
Cilj Trampa je bio da dobije, makar klimave i razvodnjene, garancije povećanja budžetskih izdvajanja evropskih zemalja za vojne potrebe, dok je cilj Evropljana bio da ubede Trampa da i dalje, makar retorički, stoji iza podrške NATO i članu 5. o međusobnoj odbrani. Za Trampa je ta tema bitna jer je on ubedio svoje biračko telo da Amerika u svakom pogledu izdržava „parazitsku“ Evropu, pa je na svakom sastanku sa evropskim funkcionerima bitno iskamčiti od njih koji dolar, bilo da je reč o vojnom savezu, bilo o trgovinskom deficitu. Za Evropu je Trampova podrška članu 5. neophodna kako bi odvratila budući potencijalni napad Rusije na Baltik.
Najznačajniji ishod samita bio je dogovor o podizanju izdataka za odbranu na pet odsto BDP-a do 2035, što je značajan skok u odnosu na prethodni cilj od dva procenta postavljen pre više od decenije. Ovaj cilj podeljen je na dva dela: 3,5 odsto za osnovne odbrambene potrebe, poput vojne opreme i osoblja, i 1,5 odsto za povezane investicije, uključujući kritičnu infrastrukturu, sajber odbranu i civilnu spremnost. Tokom 2024, samo 23 od 32 članice NATO ispunile su cilj od dva odsto, dok su zemlje poput Španije, Hrvatske i Luksemburga zaostajale.
Španski premijer iz redova socijalista, Pedro Sančes, opirao se novom cilju u periodu koji je prethodio okupljanju svih članica Alijanse, navodeći rizike po finansiranje sistema socijalne zaštite njegove države, pa je predložio dobrovoljnu metu od pet odsto BDP-a, što je na kraju prihvaćeno u deklaraciji objavljenoj nakon samita, sa formulacijom „saveznici se obavezuju“. Data formulacija je isključila Španiju iz obaveza. Na kraju su sve 32 članice potpisale završnu deklaraciju.
Španija bez obaveza i Ukrajina u drugom planu
Ipak, striktna obaveznost postizanja zacrtanih smernica ionako je pod znakom pitanja, posmatrajući sporazum kojim je osnovan NATO. U datom dokumentu iz 1949. godine nigde nije propisana tačna cifra u odnosu na BDP, koja se tiče izdvajanja sredstava za odbranu, pa zato i nema nikakvih direktnih posledica po Španiju, ili bilo koju drugu članicu NATO, koja ne bude poštovala dogovorene smernice. Posledice za Španiju mogu biti ne zakonske, nego političke, to jest odnosi Španije i SAD će biti narušeni.
Usvajanje kompromisnog roka do 2035. godine, produženog u odnosu na ranije predloge zemalja istočne Evrope, koji su se ticali 2030, ili pak predlog Rutea da krajnji rok bude 2032, svedočio je o poteškoćama usklađivanja različitih ekonomskih prioriteta mnogobrojnih članica saveza. Generalni sekretar NATO Mark Rute predstavio je ovaj dogovor na dugom štapu kao trijumf, što je i Tramp podržao u svojim izjavama, po ko zna koji put sam sebe proglašavajući kao nespornog pobednika. Na kraju krajeva, Tramp je došao po obećanja i dobio ih je, sa tim može bez poteškoća izaći pred svoje biračko telo i reći da Amerika više neće izdržavati odbranu Evrope.
Ukrajina, iako i dalje deklarativni prioritet, bila je primetno gurnuta u drugi plan, u poređenju sa samitom u Vašingtonu 2024. Završna deklaracija, svedena na svega pet tačaka, znatno skraćena u odnosu na prošlogodišnjih 44, spominje Ukrajinu samo dva puta, nudeći nejasna uveravanja o nastavku podrške njenom suverenitetu, bez osuđivanja Rusije ili spominjanja napretka u pogledu ukrajinskih aspiracija za konkretno članstvo u NATO. Ova kratkoća bila je namerna kako bi se izbegli sukobi s Trampom, koji je iskazao nesklonost ka eskalaciji tenzija s Moskvom i posvećenosti pridruživanju Ukrajine Alijansi. Sa druge strane, deklaracija prošlogodišnjeg samita nije ukinuta novom, to jest nema direktnih protivrečnosti među pomenuta dva dokumenta, pa se, sa pravne tačke gledišta, može tvrditi da je prethodna podrška ukrajinskom putu atlantskih integracija i dalje na snazi. Razume se da realpolitika često zaobilazi usvojene deklaracije iz prošlosti, za to je dovoljno samo pogledati Budimpeštanski memorandum, koji je trebalo da garantuje suverenitet Ukrajine.
Završna deklaracija pominje Ukrajinu samo dva puta, nudeći nejasna uveravanja o nastavku podrške njenom suverenitetu, bez osude Rusije ili pomena napretka u pogledu ukrajinskih aspiracija za članstvo u NATO
Samit u Vašingtonu 2024. posvetio je šest tačaka Ukrajini, naglašavajući njen „nepovratni“ put ka članstvu u Alijansi i osuđujući Rusiju kao „najznačajniju i neposrednu pretnju“ evroatlantskoj bezbednosti. Nasuprot tome, deklaracija iz Haga pomenula je Rusiju samo jednom, kao generičku pretnju, skupa uz terorizam, taj sveprisutni bezbednosni rizik proteklih par decenija. Ipak, Ukrajini je pošlo za rukom da ostvari skromne dobitke. Prisustvo predsednika Volodimira Zelenskog, uprkos početnim spekulacijama o isključenju sa samita zbog američkog protivljenja, kulminiralo je direktnim susretom s Trampom – prvim od njihovog kratkog sastanka u Vatikanu, aprila 2025 godine. Susret, koji je Zelenski opisao kao „sadržajan“, doveo je do toga da Tramp izrazi retku kritiku ruskog predsednika Vladimira Putina, priznajući postojanje ruskih ambicija izvan Ukrajine. Tramp je takođe signalizirao spremnost za izvoz Ukrajini dodatnih protivvazdušnih sistema Patriot i municije za njih, odgovarajući saosećajno na molbu ukrajinske novinarke, čiji muž je na frontu. Tramp ipak nije dao čvrsto obećanje ni na ovu temu.
Gledajući ukupnu sliku, NATO saveznici su obećali 35 milijardi evra pomoći Ukrajini u 2025, nadmašujući doprinose tokom prethodne godine, pri čemu je Holandija izdvojila 175 miliona evra za radare za otkrivanje dronova, a Norveška i EU podržale učešće ukrajinske odbrambene industrije u evropskom programu SAFE, vrednom 175 milijardi dolara. Međutim, odsustvo sastanka Saveta NATO – Ukrajina i isključenje Zelenskog iz glavne radne sesije naglasili su smanjenu pažnju prema Ukrajini, usled manje zainteresovanosti SAD za njenu problematiku.
Iran i Izrael gurnuti u stranu
Globalne bezbednosne pretnje bile su priznate, ali su pitanja, poput sukoba Izraela i Irana, namerno gurnuta u stranu. Rute je odbacio raspravu o američkom napadu na Iran kao temu van dometa samita, uprkos javnim Trampovim hvalisanjima da je on okončao taj bliskoistočni sukob. Ovo izbegavanje odražavalo je širu strategiju fokusiranja na ujedinjujuće teme, poput transatlantske odbrambene industrijske saradnje i tehnoloških inovacija. Deklaracija samita je obavezala saveznike na uklanjanje trgovinskih prepreka u sferi odbrane i uputila ih da iskoriste postojeća partnerstva za unapređenje kolektivne bezbednosti, s usredsređenošću na nove tehnologije poput dronova i sajber odbrane.
Pitanja poput sukoba Izraela i Irana, namerno su gurnuta u stranu. Rute je odbacio raspravu o američkom napadu na Teheran kao temu van dometa samita, uprkos javnim Trampovim hvalisanjima da je on okončao taj bliskoistočni sukob
Nedostaci u sposobnostima NATO takođe su predstavljali temu samita, pri čemu je Rute naglasio potrebu za povećanjem kapaciteta sistema protivvazdušne i protivraketne odbrane Alijanse za 400 odsto, i nabavku velikog broja oklopnih vozila, tenkova, brodova i miliona artiljerijskih granata. Vojni eksperti su primetili zavisnost Evrope od opreme američke proizvodnje, budući da 46 odsto evropskih borbenih aviona i 42 posto raketnih sistema dolazi od američkih proizvođača.
Iako je puno toga ostalo kao opšta tvrdnja, suštinski uspeh samita leži u tome da se Sjedinjene Države nisu dramatično odrekle Alijanse, kao što je desno-populistički MAGA pokret često pretio. Tramp, čija reč ionako malo znači, bio je vidno dobro raspoložen kraljevskim tretmanom u Holandiji, da čak nije ni kritikovao Zelenskog, koji je, uzgred budi rečeno, ovaj put obukao nešto što veoma podseća na odelo.
Suštinski uspeh samita leži u tome da se Sjedinjene Države nisu dramatično odrekle Alijanse, kao što je desno-populistički MAGA pokret često pretio. Tramp, čija reč ionako malo znači, bio je vidno dobro raspoložen uvažavanjem na koje je naišao
Uvećanje izdataka za odbranu pogoduje zemljama istočne i centralne Evrope, ali ne i južne, što će se tek videti u praksi. Ukrajina može da bude zadovoljna time što je dobila makar deo pažnje i što je uspela da naiđe na podršku evropskih sila, a da ujedno ne bude na meti osuda SAD. Sve u svemu, NATO nastavlja da funkcioniše, mada je kredibilnost saveza poljuljana usponom populizma širom zapadnog sveta.
