Druga administracija predsednika Donalda Trampa Ameriku vodi tek nekoliko meseci, ali već ima naznaka uobličavanja jedne spoljnopolitičke doktrine. Kao i mnogo toga drugog u vezi s ovom administracijom, i ta doktrina predstavlja dramatično odstupanje od prošlosti.
Doktrine imaju važnu ulogu u američkoj spoljnoj politici. Monroova doktrina, lansirana 1823, označila je trenutak u kome su Sjedinjene Države sebi dodelile status dominantne sile na zapadnoj hemisferi, s ambicijom da spreči nastojanja drugih zemalja da steknu strateške pozicije u tom delu sveta. U svitanje Hladnog rata, Trumanova doktrina podrazumevala je američku podršku zemljama koje se bore protiv komunizma i subverzivnog delovanja iza koga je stajala podrška Sovjetskog Saveza.
U skorije vreme, Karterova doktrina slala je poruku da SAD neće stajati po strani ukoliko neka spoljna sila pokuša da preuzme kontrolu nad naftom bogatim regionom Persijskog zaliva. Reganova doktrina nudila je obećanje podrške antikomunistički i antisovjetski nastrojenim snagama i zemljama. Doktrina slobode Džordža V. Buša je, između ostalog, stavljala do znanja da ni teroristi ni oni koji ih skrivaju nigde neće biti bezbedni.
Amerika se promenila. I počinje da podseća na mnoge od zemalja i vlada koje je nekad kritikovala. To je koliko ironično, toliko i tragično
Ono što je bilo zajedničko ovim i drugim doktrinama bilo je to što su različitim publikama predočavale šta su ključni američki interesi i šta su SAD spremne da učine kako bi te interese zadovoljile. Doktrine i služe tome da pruže dodatna uveravanja prijateljima i saveznicima, odvrate stvarne ili potencijalne neprijatelje, galvanizuju deo administrativnog aparata zadužen za pitanja nacionalne bezbednosti, te edukuju širu javnost.
Mada ništa što bi se moglo nazvati Trampovom doktrinom još nije predočeno u eksplicitnoj formi, ona je svejedno počela da se pomalja. Mogla bi se nazvati doktrinom „okretanja glave na drugu stranu“; „ne vidi zlo, ne čuje zlo, ne govori zlo“ ili pak „to nas se ne tiče“ doktrinom.
Koja god etiketa da se izabere, ta doktrina sugeriše da SAD više neće nastojati da utiču na ponašanje drugih zemalja unutar njihovih granica, niti će na njega reagovati. Administracija ne kritikuje predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana zbog hapšenja glavnog političkog oponenta, premijera Izraela Benjamina Netanijahua zbog učestalih pokušaja da oslabi tamošnje pravosuđe, ili dugogodišnjeg premijera Mađarske, Viktora Orbana, zbog sistematskog potkopavanja demokratskih institucija u toj zemlji.
Tramp kritikuje spoljnu politiku ruskog predsednika Vladimira Putina i ekonomsku politiku kineskog predsednika Si Đinpinga, ali nema ništa da kaže na temu represije koju dvojica lidera sprovode nad vlastitim građanima. Njegova administracija skresala je ili demontirala mnoge od instrumenata koji su Americi stajali na raspolaganju – uključujući Glas Amerike, Agenciju za međunarodni razvoj (USAID) i Nacionalnu zadužbinu za demokratiju (NED) – i koje je dugo koristila da širom sveta promoviše građansko društvo i demokratske pokrete.
Trampova doktrina SAD udaljava i od njihovih tradicionalnih prijatelja i saveznika, od kojih nimalo slučajno većinu čije demokratije. Takvo distanciranje umanjuje američki uticaj
Najbliže što se prišlo javnom artikulisanju nove doktrine bio je Trampov istup u Saudijskoj Arabiji 13. maja. Tramp je tom prilikom s divljenjem govorio o onome što je nazvao veličanstvenom transformacijom te zemlje, dodajući kako do nje „nisu doveli zapadni intervencionisti (…) koji bi vam držali lekcije o tome kako da živite i vodite vlastite poslove. (…) U skorije vreme je previše američkih predsednika živelo u zabludi da je naš posao da se zagledamo u duše stranih lidera i da američku politiku treba koristiti da bi te lidere stigla pravda za njihove grehe“.
Trampovi potezi, a iznad svega njegovo angažovanje na sklapanju poslovnih aranžmana s autoritarnim režimima u Zalivu i drugde po svetu, potcrtavaju značaj ovih reči. Za razliku od Regana, Kartera, Buša, Baraka Obame i Džoa Bajdena, Tramp jasno stavlja do znanja da SAD nemaju nikakav interes da zagovaraju ljudska prava i demokratiju, istupaju protiv zloupotreba moći u autoritarnim režimima, i vrše pritisak za oslobađanje zatočenih disidenata.
Da budemo načisto, doktrina „okretanja glave na drugu stranu“ omogućava da se izbegne ona vrsta prekoračenja kakva su obeležila predsednički mandat mlađeg Buša, kada je preterani zanos s kojim se krenulo u širenje demokratije za posledicu imao skupu i pogrešnu invaziju na Irak. Novi pristup takođe olakšava konstruktivnu saradnju SAD sa vladama koje kod kuće vode politiku koja bi u normalnim okolnostima predstavljala prepreku za uspostavljanje komercijalnih veza ili saradnju na rešavanju kritično važnih bilateralnih, regionalnih ili globalno važnih pitanja.
Ali loše strane ovog novog pristupa potiru te pozitivne aspekte. Trampova doktrina uvećava izglede da će takvom postupanju inače sklone vlade na unutrašnjem planu pojačati represiju i intenzivirati napore za potkopavanje demokratije – forme vladavine koja podrazumeva ne samo veće lične slobode, nego i postojanje slobodnog tržišta, vladavinu prava, kao i manje agresivnu spoljnu politiku. Promovisanje demokratije stoga je od koristi za američke investitore i smanjuje rizik da se SAD uvale u skupe ili dugotrajne konflikte u inostranstvu.
Trampova doktrina SAD udaljava i od njihovih tradicionalnih prijatelja i saveznika, od kojih nimalo slučajno većinu čije demokratije. Takvo distanciranje umanjuje američki uticaj.
Tu se, međutim, mora naglasiti da sposobnost SAD da vode spoljnu politiku koja podržava slobodu ne u maloj meri zavisi od njene spremnosti da i sama praktikuje ono što propoveda. Nijedna zemlja ne može da se ono što zagovara ne potkrepi delima, pa će kršenje brojnih normi i praksi na kojima počiva demokratija potkopati sposobnost Trampove administracije da se za nju zalaže negde drugde ukoliko to bude smatrala potrebnim.
Zato što je to u njenom interesu, administracija je pristrasna i favorizuje desničarske snage. Kritički se odnosi prema evropskim vladama i jasno stavlja do znanja da preferira snage s krajnje desnice
Nijedna doktrina nije u potpunosti konzistentna – tokom Hladnog rata SAD su često podržavale antikomunističke režime koji su bili sve samo ne demokratski – pa ni ova Trampova nije izuzetak. Zato što je to u njenom interesu, administracija je pristrasna i favorizuje desničarske snage. Kritički se odnosi prema evropskim vladama i jasno stavlja do znanja da preferira snage s krajnje desnice, uključujući i Karola Navrockog, nacionalistu koji je pobedio na nedavno održanim predsedničkim izborima u Poljskoj. Uprkos tome što smanjuje spoljno angažovanje Amerike, Tramp nastavlja da vodi kampanje protiv Grenlanda (koji je pod danskim suverenitetom, prim.) i Kanade.
Ali ovo su izuzeci. Jasno je šta je glavni pokretač Trampove doktrine: ne dopustiti da antidemokratsko ponašanje druge strane bude prepreka za sklapanje poslova.
SAD su dugo nastojale da promene svet i time neke iritirale, a druge inspirisale. Ta vremena su prošla, što je zbog nekih stvari i dobro, ali je najvećim delom loše. SAD su se promenile. I počinju da podsećaju na mnoge od zemalja i vlada koje su nekad kritikovale. To je koliko ironično, toliko i tragično.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
