Kraljevi vladaju na osnovu prava stečenih rođenjem i blagoslovom. A vladaju i uterujući strah. Kada su u oktobru milioni demonstranata izašli na ulice kako bi poručili „Bez kraljeva“, Donald Tramp je na društvenim mrežama postavio video kreiran uz pomoć veštačke inteligencije koji ga prikazuje s krunom na glavi, da bi samo dan kasnije insistirao kako on nije nikakav kralj. Pa, šta je od ta dva?
Bukvalno shvatajući ovo pitanje, mladi podkaster Brilin Holihend (blizak ubijenom desničarskom aktivisti Čarliju Kirku, prim.), konstatovao je da u Americi nema kraljeva, i da su video klipovi koje Tramp objavljuje samo trolovanje, zabave radi. Ali istinsko pitanje glasi stremi li Tramp sticanju moći kakva je u prošlosti pripadala monarsima.
Na osnovu presude Vrhovnog suda u slučaju Tramp protiv Sjedinjenih Država, predsednici imaju apsolutni imunitet za sve poteze povučene u okviru bazičnih ustavnih ovlašćenja, te pretpostavku imuniteta za sve druge postupke, čime su dovođenje u pitanje postupaka osobe u kojoj je koncentrisana izvršna vlast učinili još težim nego što je to bilo dosad. U situaciji stvorenoj takvom presudom, kažu kritičari, Tramp već vlada poput kralja, polažući pravo na kontrolu nad nezavisnim institucijama, zamenjujući postojeći personal svojim ljudima od poverenja, kapriciozno izričući kazne u formi carina i drugih mera i, generalno posmatrano, kreirajući atmosferu straha.
SAD imaju instrumente za sprečavanje zloupotreba u vidu sudova koji se ponekad suprostave izvršnoj vlasti; saveznih država i gradova koji pružaju otpor; novinara koji razotkrivaju zloupotrebe; građana koji izlaze na ulice da protestuju; te Kongresa. Ali ti sistemi kontrole vlasti erodiraće ukoliko budu zanemareni
Za Trampove pristalice, međutim, ovakvo njegovo postupanje predstavlja izraz snažnog, odlučnog liderstva jednog predsednika koji je, uostalom, na poslednjim izborima dobio većinsku podršku birača. U njihovim očima, on postupa kao generalni direktor koji otklanja prepreku za preprekom kako bi doneo rezultate.
Pa ipak, iako Tramp nije kralj u formalnom smislu, njegova strategija zbilja podseća na manifestacije moći kakvu su nekad demonstrirali kraljevi poput Henrija VII, monarha iz epohe Tjudora koji je vlast konsolidovao slabeći plemiće koje je video kao rivale, centralizujući fiskalnu kontrolu i preoblikujući mašineriju državnog aparata.
Henri se, na primer, služio tihim prisvajanjem prihoda, izdavanjem kraljevskih obveznica, nametanjem prinudnih zajmova i izricanjem novčanih kazni kako bi, ne tražeći za to ničiju saglasnost, resurse preusmerio za dvorske prioritete. Na sličan način je i Trampova administracija zamrzla milijarde dolara pomoći namenjene inostranstvu za čije upućivanje je postojao rok, i time na sebe preuzela ovlašćenje koje bi po zakonu trebalo da pripada Kongresu. Iako je prethodno jedan savezni sudija administraciji naložio da sredstva oslobodi u septembru, Vrhovni sud je naknadno dopustio da najveći deo tih sredstava ostane zamrznut do isteka fiskalne godine.
Trampove pristalice bi rekle da su ovakva opozivanja prethodno usvojenih odluka legalna i da za cilj imaju da izvršnoj grani vlasti pred kraj godine omoguće fleksibilnost pri eventualnom odlučivanju o zaustavljanju rasipničke ili nesvrsishodne potrošnje. Posmatrano iz te perspektive, Trampovo zamrzavanje sredstava postaje još jedan odlučan potez u prilog njegovih birača. A kako Kongres i dalje ima pravo da svaku odluku te vrste odbaci, to po ovom tumačenju znači i kako njegova vlast nije postala neograničena.
Ali administracija je sprovela i reklasifikaciju ključnih nameštenja, umanjila sigurnost radnih mesta zaposlenih u državnoj upravi, a ovlašćenja sa karijernih eksperata prenela na Trampu lojalne kadrove. Advokati pri državnim agencijama pišu nove smernice, naučnici ublažavaju ton izveštaja o rizicima, a službenici zaduženi za etičke standarde revidiraju svoja mišljenja sve dok ne budu politički upodobljena. Sporna pitanja koja su se nekad razmatrala na javnim slušanjima ili u izveštajima generalnih inspektora sada se rešavaju iza zatvorenih vrata, od čega malo šta završi u javno dostupnim arhivama.
Cela poenta sistema utemeljenog na kompetentnosti jeste sprečavanje da se vlada vodi kao kraljevski dvor, gde je odanost uvek važnija od sposobnosti. Kad se lojalni insajderi favorizuju na štetu iskusnih profesionalaca, odluke koje se donose odražavaju lične veze umesto ekspertize, a nadzor je u takvim okolnostima obično površan
Cela poenta sistema utemeljenog na kompetentnosti jeste sprečavanje da se vlada vodi kao kraljevski dvor, gde je odanost uvek važnija od sposobnosti. Kad se lojalni insajderi favorizuju na štetu iskusnih profesionalaca, odluke koje se donose odražavaju lične veze umesto ekspertize, a nadzor je u takvim okolnostima obično površan. Pod Trampom se mesta koja tehnički zahtevaju odobrenje Senata u sve većoj meri popunjavaju vršiocima dužnosti; periodi za podnošenje prigovora su sa 60 dana skraćeni na 30; a s imenovanjima se brza.
Trampove pristalice opet bi rekle kako se ovim promenama razbija duboko ukorenjen birokratski otpor, uklanjaju opstrukcionisti, a izabranim liderima omogućava da sprovode agendu koju su tokom kampanje promovisali. Ali drugi u ovome vide konsolidaciju moći više nalik onoj monarhističkoj, makar i ostajala u okvirima zakona. Pravila postoje da bi oni u čijim rukama je moć bili dužni da svoje postupke javno obrazlažu. To je i razlog zbog koga vladine agencije treba da predlažu mere, iniciraju debatu o njima i javno predočavaju čime su se rukovodili zauzimajući određene pozicije. Ali svaki od tih koraka sada je do te mere kompresovan da se o njihovoj funkcionalnosti jedva još može govoriti. Procedura i dalje postoji, ali sve više služi kao izgovor, umesto da bude mehanizam koji obezbeđuje da se za (ne)postupanje snosi odgovornost.
Kao što je Henri VII ključna mesta postavljao lojaliste ili naprosto puštao da funkcije ostaju nepopunjene, dugo upražnjene pozicije generalnih inspektora usporavaju istrage, a privremeni šefovi odeljenja koji nemaju čvrstu političku podršku uzdržavaju se od toga da drugima nameću poštovanje normi. Zakoni kojima se reguliše sloboda informacija ostaju na snazi, ali produženi rokovi za njihovo objavljivanje i širi opseg za njihovo uskraćivanje umanjuju njihovu snagu, što takođe podseća na praksu Tjudora da pravnu formu drže netaknutom, ali ispražnjenom od svakog smisla.
Zakon bi trebalo da obavezuje moć, ali ta ograničenja neminovno slabe kad nosilac izvršne vlasti može da računa na blanko imunitet za sve donete odluke, amnestiranje saveznika i pretekstualno sudsko gonjenje protivnika (kad se oni targetiraju za jedno krivično delo, ali se optužnice protiv njih podižu za druga, lakša i lakše dokaziva, prim.). Pravo na protest ostaje netaknuto, ali zaštita tog prava zavisi od njegove uravnotežene primene. Ako se saveznici tretiraju daleko blaže od kritičara, ta prava više nisu u potpunosti jednaka, što poslovne entitete, neprofitne organizacije i lokalne izborne zvaničnike može navesti da svoje ponašanje prilagode kako bi izbegli konfrontaciju.
Iako Tramp nije kralj u formalnom smislu, njegova strategija zbilja podseća na manifestacije moći kakvu su nekad demonstrirali kraljevi poput Henrija VII, monarha iz epohe Tjudora. U Engleskoj tog vremena nominalno prestižne institucije iznutra su bile potpuno ispražnjene. Isto se može dogoditi i u jednoj modernoj republici
SAD imaju instrumente za sprečavanje zloupotreba u vidu sudova koji se ponekad suprostave izvršnoj vlasti; saveznih država i gradova koji pružaju otpor; novinara koji razotkrivaju zloupotrebe; građana koji izlaze na ulice da protestuju; te Kongresa koji je u stanju da povrati svoja ustavna ovlašćenja. Ali ti sistemi kontrole vlasti erodiraće ukoliko budu zanemareni. U Engleskoj Henrija VII, nominalno prestižne institucije iznutra su bile potpuno ispražnjene. Isto se može dogoditi i u jednoj modernoj republici ukoliko građani ne koriste alatke koje su im na raspolaganju.
Nedavne sudske odluke slabe ove graničnike, ne samo davanjem imuniteta za poteze povučene tokom vršenja dužnosti, već i sužavanjem pravila o tome šta sačinjava dokaz, olakšanim uklanjanjem uposlenika s dužnosti, slabljenjem otpornosti agencija, te upotrebom vanrednih ovlašćenja kako bi se sredstva zamrzla sve dok rok za njihovo korišćenje ne istekne. Ali iako je Trampu u ruke predata veća vlast, to ne znači da je krunisan. Predsednik ne može ono što može kralj: da vlada bez izbora, troši bez odobrenja, raspušta sudove ili ukida ovlašćenja nižih organa vlasti.
Debata između onih koji Trampove taktike smatraju legitimnim načinom da se uklone uska grla i ispuni obećano, i onih koji u takvom postupanju vide strategiju čiji je cilj eliminacija transparentnosti i nadzora, praćena formalnim očuvanjem institucija, ali praktičnom promenom načina na koje funkcionišu, trajaće i nadalje. Nije stvar toliko u krunama i titulama koliko da li predsednička funkcija postaje jedino mesto na kome se donose odluke od značaja za čitavu zemlju. Ta bitka se sada vodi kroz budžete, imenovanja i brojne druge procese u okviru državne uprave. Na kraju će to da li Tramp sebe vidi kao kralja biti manje važno od toga da li ga kao takvog vide i Kongres, sudovi, poslovna zajednica i biračko telo.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
