U poređenju s drugim zapadnim demokratijama Sjedinjene Države su i dalje duboko religiozno društvo. Oko 24 odsto Amerikanaca sebe identifikuje kao evanđelističke hrišćane. Petoro (od ukupno devet, prim.) sudija Vrhovnog suda su konzervativni katolici, dok je šesti konzervativac u njegovom aktuelnom sastavu, Nil Gorsuč, takođe odgajan i obrazovan kao katolik, ali sada pripada episkopalnoj crkvi. I svi američki predsednici u javnosti se prikazuju kao religiozni, bez obzira na to kakva su zbilja njihova uverenja.
Kvazireligiozna aura lebdi čak i nad američkim Ustavom, koji su mnogi Amerikanci – uključujući i sekularne liberale – dugo tretirali kao neku vrstu svetog teksta čiji su autori utemeljitelji nacije. Nakon što je tridesetih godina 19. veka posetio Ameriku, francuski aristokrata Aleksis de Tokvil je došao do zaključka da je hrišćanska moralnost jedan od osnovnih sastojaka tamošnje demokratije: ona kreira neku vrstu „građanske religije“ kao protivteže sirovom materijalizmu američkog života. Vera u politički sistem koji garantuje individualne slobode utemeljene na vladavini prava služi kao vezivno tkivo u zemlji koju su izgradili imigranti.
Jasno, američka građanska religija oduvek je dovođena u pitanje i duboko je problematična. Sve do šezdesetih godina prošlog veka ona zvanično nije uključivala crne Amerikance. Bela supremacija bila je i ostala značajna sila u američkoj politici – i to poraz južnjačkih država u Građanskom ratu nije promenio. Verski ziloti nikada nisu prihvatili odvajanje crkve od države. A za mnoge siromašne Amerikance koji sebi ne mogu da priušte advokata vladavina prava postoji samo u teoriji.
Šta god da proizađe iz Trampovog drugog predsedničkog mandata, sigurno će na test staviti, moguće i uništiti, veru ljudi u američku demokratiju i njene univerzalističke pretenzije
Svejedno, američka demokratija dugo je istrajavala kao oblik sekularne vere koja se u velikoj meri oslanjala na hrišćanstvo. Uzmimo, recimo, primer uverenosti u to da su američke vrednosti univerzalne, te da ih stoga treba proširiti i na ostatak sveta. Jedina druga zapadna demokratija sa sličnim univerzalističkim pretenzijama (koja se, sledstveno tome, takođe upustila u „civilizatorske misije“ promovisanja tih principa i izvan vlastitih granica) jeste Francuska. Ovo bi moglo da ima neke veze s tim što su i francuska i američka demokratija proizašle iz revolucija, koje su pak počivale na prosvetiteljskim idealima.
Šta god da proizađe iz drugog predsedničkog mandata Donalda Trampa, sigurno će na test staviti, moguće i uništiti, veru ljudi u američku demokratiju i njene univerzalističke pretenzije. Neki Trampa nazivaju fašistom, ali time se implicira ideološka koherencija koja u njegovom slučaju naprosto ne postoji. U bulumenti fanatika, promotera teorija zavera i oportunista, koja okružuje predsednika malo ko, ako iko, veruje u korporativnu državu kakvu su zagovarali Musolini i drugi fašistički diktatori. Upravo suprotno, njihov cilj je da najveći deo državnog aparata demontiraju.
Foto: Jim WATSON / AFP / Profimedia
Daleko od toga da je Tramp prvi američki političar koji eksploatiše paranoidne strahove i osvetnički gnev usmeren na liberalne elite, imigrante iz siromašnih zemalja i Afroamerikance. Ono što je neuobičajeno jeste Trampov otvoreni prezir prema američkim demokratskim institucijama: slobodnim medijima, nezavisnom sudstvu, slobodnim i poštenim izborima, vladavini prava. U prvoj sedmici po povratku u Belu kuću, Tramp je posmenjivao mnoštvo zvaničnika, zamrzao savezna sredstva ne tražeći za to saglasnost Kongresa, i zapretio ukidanjem prava na državljanstvo na osnovu rođenja. Bio je to, rečima Lorensa Trajba, stručnjaka za ustavno pravo i profesora Harvardske pravne škole, „blickrig protiv zakonitosti i ustava“.
Daleko od toga da je Tramp prvi američki političar koji eksploatiše paranoidne strahove i osvetnički gnev. Ono što je neuobičajeno jeste njegov otvoreni prezir prema demokratskim institucijama SAD
Drugim rečima, Tramp svesno uništava poverenje u sistem državne uprave koji je na okupu držao ovu prostranu i raznoliku zemlju. Razarajući tu građansku religiju, koliko god falična bila, on postavlja temelje drugom kvazireligioznom verovanju: neupitnoj odanosti autokratskom vođi, ili onome što su Nemci svojevremeno nazivali Führerprinzip. Jedan deo Trampovih pristalica veruje da ga je Bog izabrao da vlada. Ta vrsta idolatrije, obično karakteristična za najgore svetske diktature, nikada ranije se nije infiltrirala u Belu kuću.
Kada je tridesetih godina sprovodio Nju dil, Frenklin D. Ruzvelt je limite predsedničke moći maksimalno rastegao i time izazvao gnev svojih političkih protivnika. Uticajni novinski kolumnista Volter Lipman je, odražavajući stav mnogih Ruzveltovih pristalica, tvrdio kako će Amerikancima „blaže forme diktature pomoći da prebrode najteže prepreke na putu pred nama“. Ali Ruzvelt nije bio odmetnik od zakona. Nije pokrenuo rat protiv ustava ili ohrabrivao na pobunu. Niti je Demokratsku partiju pretvorio u kvazireligiozni kult.
A upravo je to ono što je Tramp učinio s Republikanskom partijom – pretnjama, iznudama i primamljivim obećanjem nekontrolisane moći. Na koji način će ovo uticati na budućnost SAD i mnogih drugih zemalja koje zavise od američkog liderstva, teško je predvideti.
Čak i ako Trampov kult ne potraje, temelji američke demokratije bi mogli da budu narušeni do te mere da ih više neće biti moguće obnoviti. U tom slučaju, nasleđe njegove vladavine i te kako bi moglo da nadživi njega samog
Mada neki kultovi nadžive svoje osnivače, trampizam možda neće potrajati. Trampovom gnevom nabijenom narcizmu nedostaje ideološka baza da bi bio pretočen u trajno političko nasleđe. Mnogi od njegovih pristalica bi, ukoliko budu razočarane neispunjenim obećanjima, ili zgrožene haosom koji će njegove problematične politike i nekompetentni personal izazvati, mogli da se okrenu protiv njega. Sunovrat na berzi, oporavak Demokratske partije i principijelni sudovi mogli bi da obuzdaju neke od Trampovih najgorih impulsa.
Ali čak i ako Trampov kult ne potraje, temelji američke demokratije bi mogli da budu narušeni do te mere da ih više neće biti moguće obnoviti. U tom slučaju, nasleđa njegove vladavine – s katastrofalnim posledicama po državnu upravu, savezništva s drugim zemljama i globalnu bezbednost – i te kako bi mogla da nadžive bizarne izlive čoveka kome nikad nije ni trebalo da se ukaže prilika da postane predsednik.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
