Evropa za Ameriku više nije saveznik, već protivnik

Jednom davno, Sjedinjene Države su nadmetanje između demokratije i autoritarizma smatrale suštinskim pitanjem, važnijim od svih drugih. Takvo gledanje na stvari, formirano presudnim istorijskim događajem kakav je bio Drugi svetski rat, dovelo je do uspostavljanja snažnih transatlantskih veza. To američko-evropsko savezništvo decenijama nije bilo samo stvar bezbednosti, već i ideologije i zajedničkih vrednosti. To je i razlog zašto je taj odnos potrajao 80 godina.

Sada, međutim, zahvaljujući predsedniku SAD Donaldu Trampu, svet koji je postojao do pre samo nekoliko meseci počinje da nalikuje davnoj prošlosti. Sama priroda Zapada se pred našim očima menja brzinom svetlosti. Toliko je nagao i dezorijentišući taj poremećaj da mnoge nagoni da očajnički tragaju za nekim uporištem. Ta nova realnost postala je očigledna kada su SAD zajedno s Rusijom i još nekoliko otpadničkih autoritarnih država u Generalnoj skupštini UN glasale protiv predloga rezolucije kojom se, povodom trogodišnjice početka invazije, osuđuje ruska agresija na Ukrajinu. Bila je to vododelnica, trenutak koji će ostati tamnim slovima upisan u istoriju.

Očigledno je da su implikacije ove nove američke spoljne politike dalekosežne. Niko ne može da negira da je transatlantsko bezbednosno savezništvo nategnuto do pucanja. Politički lideri se možda osećaju dužnim da javno insistiraju kako je davno ustanovljena posvećenost uzajamnoj odbrani i dalje jaka; ali time nikog ne mogu da zavaraju, čak ni sebe same. Kredibilitet tog savezništva zavisi od osobe koja stoluje u Beloj kući, a ta osoba nema nikakav kredibilitet po pitanju transatlantske bezbednosti.

Dok je Bajdenova administracija očigledno priželjkivala promenu režima u Rusiji – iako to nikad nije bilo formulisano kao deo zvanične politike – Trampova promenu režima želi da vidi u Evropi

Povrh toga, svedočimo i upadljivom odstupanju od politike prve Trampove administracije koja, ako ništa drugo, barem nije zadirala u transatlantsko ideološko savezništvo. Istup potpredsednika SAD Džej Di Vensa na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji najavio je da ovog puta stvari stoje drugačije. Njegove poruke izazvale su šok u evropskim bezbednosnim, odbrambenim i spoljnopolitičkim krugovima. Ne samo da je bezbednosna pitanja koja su NATO držala na okupu 75 godina proglasio irelevantnim; nego je i iscrtao potpuno novu ideološku mapu, na kojoj su Evropa i SAD suprotstavljene. I odjednom su SAD počele da izgledaju ne kao saveznik, već kao protivnik.

MAGA („Učinimo Ameriku ponovo velikom“) fundamentalisti u srcu Trampove administracije vode kulturološki rat čiji je cilj transformacija američkog društva. Njihov projekat je velikim delom reakcionarna kontrarevolucija protiv liberalnih tendencija za koje veruju da potkopavaju njihovu zemlju. MAGA želi povratak na ratničku, konzervativnu i poluizolacionističku verziju američkog koncepta izuzetnosti. (Reč je o uverenju – rasprostranjenom među Amerikancima s obe strane političke podele – da se SAD imanentno razlikuju od svih drugih nacija zbog načina na koji su nastale, specifičnog istorijskog razvoja, prirode njihovih institucija i ostalog što, po tom viđenju, Ameriku čini zemljom neuporedivom s bilo kojom drugom, prim.) Viđena na taj način, ta američka izuzetnost nema nikakve veze s nadmetanjem između demokratije i autoritarizma. Ti pojmovi teško i da postoje u njenim narativima.

S obzirom na prirodu ovog projekta kulturološkog rata, MAGA na Evropu gleda kao na protivnika. Vens, čija se retorika podudara s onom evropske ekstremne desnice, tvrdi kako se Evropa „suočava s rizikom da počini civilizacijsko samoubistvo“. Na sličan način, Ilon Mask, Trampov vodeći finansijer i bliski saradnik, otvoreno agituje za partije krajnje desnice u Nemačkoj i Velikoj Britaniji. U predstojećem periodu se gotovo sa sigurnošću može računati s tim da će slična podrška biti izražena i za istovetne političke snage u Poljskoj i Rumuniji (u kojoj je prošle godine sudskom odlukom poništen prvi krug predsedničkih izbora, s obrazloženjem da se to čini zbog ruskog mešanja u izborni proces). Budući da MAGA ideolozi otvorena, liberalna evropska društva vide kao tamošnju verziju njihovih neprijatelja na domaćem terenu, njihova podrška iliberalnim, antidemokratskim snagama u Evropi savršeno je logična.

Budući da MAGA ideolozi otvorena, liberalna evropska društva vide kao tamošnju verziju njihovih neprijatelja na domaćem terenu, njihova podrška iliberalnim, antidemokratskim snagama u Evropi savršeno je logična

Oni imaju i fundamentalno drugačiji pogled na Rusiju. Nije slučajno da se u njihovoj retorici često mogu naći odjeci onoga što propagira režim ruskog predsednika Vladimira Putina (ponekad i bukvalno). I MAGA i Putin zagovaraju agresivni nacionalizam i neprijateljstvo prema liberalnim vrednostima; i oni i on neprestano drobe o suverenitetu i ulozi moćnih lidera i snažnih nacija u oblikovanju budućnosti. Svejedno da li na svet gledate iz Bele kuće ili iz Kremlja, takozvani globalisti su vam neprijatelji.

Dok je administracija Džoa Bajdena očigledno priželjkivala promenu režima u Rusiji – iako to nikad nije bilo formulisano kao deo zvanične politike – Trampova promenu režima želi da vidi u Evropi. Evropa više nije saveznik, već neprijatelj; a Rusija, iako možda (zasad) ne može da bude baš američki saveznik, onda svakako nije ni protivnik. Ideološki afiniteti Putinovog režima podudarniji su s onima aktuelne američke administracije nego što će to evropski ikada biti.

Implikacije ove nove američke spoljne politike su dalekosežne. Poruke Džej Di Vensa na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji izazvale su šok u evropskim bezbednosnim, odbrambenim i spoljnopolitičkim krugovima

Ako ima ikakve nade za transatlantski svet, ona je u činjenici da SAD nisu uniformne. Suprotno onome što tvrdi, Tramp nema mandat da čini ono što čini. Ali pošto je američko društvo veoma polarizovano, njegovu političku trajektoriju nije lako predvideti. Čak i ako pretpostavimo da je delimični povratak na stari poredak i dalje moguć, snage koje sprovode ovu reakcionarnu kontrarevoluciju i dalje pred sobom imaju skoro dve godine za njeno sprovođenje (pošto u novembru 2026. u SAD slede međuizbori na kojima bi republikanci mogli da izgube kontrolu nad jednim ili oba doma Kongresa, prim.).

Svet mora da obrati pažnju na sve ovo i u skladu s tim reformuliše svoje politike. Evropljani mogu da se nadaju najboljem, ali moraju i da se spremaju za najgore. Ono što se nekad činilo nemogućim – Amerika kao odmetnuta država – postalo je i te kako moguće.

Copyright: Project Syndicate, 2025.