Zbog čega bi istoričar pisao o nečem što je još u toku, i za šta ne zna(mo) kada će se i kako završiti? Valjda bi istoričari trebalo da pišu o – istoriji, o onome što se dogodilo. Prema navodima samog autora Sergija Plohija, iznetim u uvodnom poglavlju knjige o rusko-ukrajinskom ratu, pisanoj između marta 2022. i februara 2023, dakle u prvoj godini tog rata (The Russo-Ukrainian War: The Return of History. New York: W. W. Norton & Company, 2023) napisao je kako bi njegove reči „imale uticaja na tok događaja“. Hvala mu na toj informaciji, budući da čitalac od samog početka više nema dileme o kakvoj je knjizi reč. Nema ona nikakve veze sa istoriografijom, već je u pitanju zastupanje, lobiranje, odnosi sa javnošću ili, starovremski rečeno, propaganda.
Razlozi za sukob
To autora, međutim, nije sputalo da nešto više od polovine knjige, pokušavajući da objasni šta je uslovilo rat, posveti istoriji – Ruskoj carevini, Sovjetskom Savezu, i odnosima Rusa i Ukrajinaca kroz vekove. Sva ta razmatranja su, u osnovi, manihejska – snežnobeli Ukrajinci, bogate slobodarske i demokratske tradicije, i dunkl crni Rusi, trajnog imperijalnog i autokratskog usuda. To je okvir u kome se sagledavaju vekovi rusko-ukrajinskih odnosa. A izneti argumenti nisu ni bogati ni uverljivi, ni činjenice nisu dobro utvrđene – sve se završava na pukim deklaracijama, kako bi se zadržala ta crno-bela slika sveta. Na primer, referendum o nezavisnoj Ukrajini je, prema autoru, uzrok propasti SSSR-a. Uz to se pogrešno tvrdi da je to bio jedini referendum te vrste u na području SSSR-a (pre ukrajinskog održan je referendum u Estoniji), i potpuno prenebregava neuspeli puč koji je organizovao KGB 1991. godine, koji je propao upravo zbog otpora ruskog življa i tada još uvek energičnog Borisa Jeljcina. Nadalje, prema autoru, Ukrajina ne samo da je ključni činilac raspada SSSR-a, nego je upravo ona omogućila da taj raspad protekne mirno. Svako ko bar malo poznaje šta se tada događalo, kako je donesena odluka na sastanku u Bjelovježi, zna da su ključnu ulogu u tome imali Rusija i njen tadašnji predsednik, naročito (što autor uopšte ne pominje) u pretvaranju zatečenih internih granica u međunarodne. A da Rusija, kao najveća i najmoćnija zemlja SSSR-a nije htela tako da postupi, do rata bi svakako došlo, nezavisno od pozicije Ukrajine.
Autorova tvrdnja da je Rusija zahtevala da se nuklearno oružje locirano u Ukrajini prebaci u Rusiju takođe nije tačna, budući da je to tražila Amerika – američka administracija je želela, sasvim razborito, da u pogledu kontrole tog naoružanja ima posla samo sa jednom, a ne sa četiri zemlje (nuklearno oružje bilo je razmešteno i u Belorusiji i Kazahstanu). Nije Rusiji bilo neprijatno zbog toga – kao što se nije gadila mesta stalne članice Saveta bezbednosti koje je nasledila od SSSR-a – ali nije ona to zahtevala.
Autor pogrešno tvrdi da je Ukrajina ključni činilac raspada SSSR-a i da je upravo ona omogućila da taj raspad protekne mirno. Ključnu ulogu u tome imali su Rusija i njen tadašnji predsednik, naročito u pretvaranju zatečenih internih granica u međunarodne
Previše prostora bi odnelo da se pojedinačno nabrajaju sve faktografske greške, sve netačnosti, sva proizvoljna tumačenja, sve neobrazložene tvrdnje, sve protivrečnosti (na jednoj stranici se tvrdi jedno, dvadesetak stranica kasnije nešto sasvim suprotno) i svi istoriografski propusti u ovoj knjizi. Ipak, jedna je protivrečnost nezaobilazna. Autor, s jedne strane, prvo tvrdi da snažan ukrajinski nacionalni identitet postoji već stolećima. S druge strane, potom ukazuje na to da nije u pitanju nacionalni identitet, već samo onaj regionalne pripadnosti, osnova pluralizma, pa time i navodno inherentne ukrajinske demokratičnosti. Čitalac već postaje nervozan – šta to autor uopšte tvrdi – ali onda na kraju saznaje da je, prema autoru, za sveopšte ukrajinsko ujedinjenje i najzad izgrađen nacionalni identitet zaslužan Vladimir Putin, čija je aneksija Krima 2014. godine to omogućila. Nezavisno od toga što autor konačno iznosi krunsku potvrdu o viševekovnom blago rečeno slabom ukrajinskom nacionalnom identitetu, i sam sebi skače u usta, čitaocu se čini da je ipak tek ruska sveopšta invazija Ukrajine 2022. godine – ruski agresivni rat – rešila probleme ukrajinskog nacionalnog identiteta. Hvala Putinu Ujedinitelju! Ništa bez njega.
Muka za čitaoca postaje još veća kada dođe do delova knjige posvećenih samom ratu. Sve se svodi na hronologiju dešavanja, predstavljenu putem kompilacije medijskih izveštaja i prepričavanje Fejsbuk objava (sic) ljudi sa ratom zahvaćenog područja. I sve je to pisano, preciznije rečeno prikupljano, sa udaljenosti od više hiljada kilometara od fronta. Nema ni govora o onom izveštavanju sa linije fronta u kome se oseća miris bitke, smrti, krvi, znoja i suza, poput Hemingvejevog izveštavanja iz Španskog građanskog rata tipa Umreti u Madridu.
Preskakanje Putina
Ono što je za nekog ko sebe smatra istoričarem još gore je to što je ta ratna hronologija puka faktografija (nezavisno od nepouzdanosti izvora), lišena bilo kakve analize istorijskog konteksta u kome se sve to odigrava, motiva učesnika, tumačenja njihovih postupaka ili objašnjenja događaja, nezavisno od toga da li je to objašnjenje pristrasno ili ne. Dakle, nema ničega od onoga što čini srž istoriografije. To se najbolje može videti po tome što nema ni pokušaja odgovora na pitanje: zbog čega se Vladimir Putin odlučio da uđe u rat, da napadne Ukrajinu? Reč je o političaru – mada oni koji ga obožavaju više vole da kažu državniku – pa je svakako imao neku političku kalkulaciju. Kakvu? Autor i ne pokušava da je dokuči, ne bavi se ličnošću predsednika Rusije, ne bavi se ruskom unutrašnjom politikom, ne bavi se političkom ekonomijom Putinovog režima, ne bavi se prirodom njegove vladavine, a knjige i knjige su napisane na tu temu. Nijedan od uvida iz tih knjiga se ne pominje.
Autor čak ne ukazuje ni na činjenicu da je Putinova politička i vojna kalkulacija bila potpuno pogrešna i da je, umesto „specijalne vojne operacije“ predviđene da, uz zauzimanje Kijeva, traje desetak dana, već u doba predaje rukopisa knjige u štampu postalo jasno da se rusko-ukrajinski rat pretvorio u rovovsku klanicu, tipa Na zapadu ništa novo. Ne samo da je vreme od objavljivanja knjige potvrdilo tu ocenu, nego ju je i ojačalo. Autor, međutim, ne primećuje ni na jednom mestu u knjizi da je Putin odlukom da uđe u rat sa Ukrajinom napravio stravičnu stratešku grešku. Još manje pokušava da je objasni.
U knjizi se pompezno ocenjuje da je rusko-ukrajinski rat prvi „dobar rat“ još od Drugog svetskog rata, u kome je „veoma jasno“ ko je bio na strani dobra, a ko na strani zla. Cinik bi autora upozorio na to da su u poslednjih tridesetak godina vođeni mnogi ratovi kojima je Amerika – „kolektivni“ Zapad, kako bi to u boljševičkom stilu označila putinovska propaganda – vojno intervenisala, iz vazduha, a ponekad i na kopnu, koji su javnosti prikazivani upravo kao dobri ratovi, u kojima je Amerika bila na strani dobra, a na strani zla su bili: Irak (dva puta), Srbija, Avganistan… Prema tome, kada se autor već bavi propagandom, cinik bi zaključio da nije primereno da mu glavni saveznik u ratu dobije ovako lošu ocenu.
Ova knjiga predstavlja tešku zloupotrebu istoriografije. Ništa neočekivano, s obzirom na to da je autor želeo ne da se bavi istorijom, već da, njegovim rečima, utiče na tok događaja. Još jednom se potvrdilo da „ono što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi“.
Širi prikaz objavljen je u Analima Pravnog fakulteta u Beogradu
