Svet srlja ka rasulu, pa ni Evropska unija ne može da bude mnogo staloženija od ostatka planete. Ipak, propustila je brojne prilike za sopstvenu konsolidaciju, kao i za osnaživanje svog komšiluka, i u vreme kada je eksplozija, inflacija i rasta autoritarnih tendencija bilo manje no sad. Profesor evropskih studija na Norveškom univerzitetu nauke i tehnologije u Trondhajmu i predavač na Katedri za politiku evropskog susedstva na Evropskom koledžu u Varšavi Tobijas Šumaher učestvovao je na Beogradskoj bezbednosnoj konferenciji u organizaciji Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, a u intervjuu za Radar kritikovao je odluke koje se u Briselu donose – iz perspektive evroentuzijaste. Dakle, oštro i argumentovano, ali s nadom da će evropski san dobiti novu snagu.
„Primer Moldavije pokazuje ozbiljno nesnalaženje EU. Otpočeli su reforme za koje im je rečeno da moraju da ih sprovedu, sad im se govori da moraju da s njima nastave, iako od početka rata u Ukrajini više ne odgovaraju kontekstu. Ne samo da ne odgovaraju, nego neki njihovi aspekti moraju da se ponište i vrate nekoliko koraka unazad kako bi prilagođavanje novonastaloj situaciji uopšte bilo moguće. Slično je i sa Srbijom. Mislim da rast evroskepse u vašoj zemlji proizlazi iz podeljenosti unutar same EU i posledičnog slabljenja jasnog, zajedničkog nastupa prema zemljama kandidatkinjama. Tamo nema dogovora oko toga šta treba raditi sa Zapadnim Balkanom, pa i Srbijom, što zauzvrat dovodi do situacije da se s Vučićem malo priča ovako, pa malo onako, kada i kako kome odgovara. Čak i ljudi koji ne prate dnevnu politiku redovno ne mogu da ne razviju osećaj da nešto tu nije kako treba. Ako vam se toliko dugo govori o evropskoj perspektivi vaše države, bez konkretnih pomaka, ili s malo njih, savršeno je razumljivo da neka druga ponuda koja se predstavlja kao bezuslovna – ali samo predstavlja! – može da deluje primamljivo“, kaže Šumaher.
Ako vam se toliko dugo govori o evropskoj perspektivi vaše države, bez konkretnih pomaka, ili s malo njih, savršeno je razumljivo da neka druga ponuda koja se predstavlja kao bezuslovna može da deluje primamljivo
Uz to, ruske i sovjetske obaveštajne službe imaju dugu tradiciju prepoznavanja ranjivih tačaka u drugim društvima i korišćenja tih slabosti. Ukrajina je dobar pokazatelj te prakse. Čini se da je invazija punog opsega dovela do rasta autokratije u jednim državama, borbe za demokratiju u drugim. Hoćemo li februar 2022. posmatrati kao novu prelomnu tačku u istoriji Evrope?
Uska spoljnopolitička perspektiva EU već je doživela promenu, jer se veštačka podela na evropsko susedstvo i države obuhvaćene Sporazumima o stabilizaciji i pridruživanju razbila. Sada se svi koji žele da sprovode reforme stavljaju u isti koš, pa makar taj koš bio heterogen i bez realne evropske perspektive. Van koša ostaju zemlje koje se, da budem ciničan, predstavljaju kao izgubljeni slučajevi na koje ne treba trošiti vreme. Tako je okončana i Evropska politika susedstva, započeta 2004. godine. Ako Brisel zaista bude primao u članstvo na osnovu učinka, zemlje koje najbrže i najbolje ostvare reforme prve će da u EU i uđu. To često zavisi od negovanja dobrih odnosa s važnijim državama Unije. Ali, šta ćemo s državama koje možda nemaju resurse ili su opterećene konkretnim bilateralnim ili geopolitičkim problemima, a koje takođe žele članstvo? Da se razumemo, Moldavija nije strateški najvažnija potencijalna članica EU. Trenutno je to Ukrajina. I, ako zvaničnom Kijevu zafali političke ili druge podrške iz Brisela, ustupci će se praviti u Kišinjevu, Beogradu, Sarajevu, ili negde drugde. Ovo može da iz šina izbaci i najdobronamerniji plan proširenja koji EU može da smisli.
Da li je proširenje po sebi zamislivo?
Bilo ko da u EU bude tvrdio da je postupno proširenje izvesno, mora da uračuna da su mnoge članice EU umorne od proširenja, kao i da niko tu ne želi novi Kipar. Dakle, zemlje neće biti primane u članstvo ako prethodno nisu raščivijale razmirice, od rata, preko zamrznutog konflikta, do teritorijalnog sporenja. Niko ne želi da to javno kaže, ali Ukrajina nikada neće postati članica EU, šta god ona ili neko drugi želeo. Drugim rečima, rat u Ukrajini jeste značajno promenio konkretne mere u pregovaranju, planove, dinamiku, prioritete Brisela, ali, iskreno, suština je ostala ista.
Zemlje neće biti primane u članstvo EU ako prethodno nisu raščivijale razmirice, od rata, preko zamrznutog konflikta, do teritorijalnog sporenja. Niko ne želi da to javno kaže, ali Ukrajina nikada neće postati članica EU
Kakva je situacija sa Zapadnim Balkanom i Srbijom u tom pogledu, ne mnogo bolja? Hoće li se zbog toga stvoriti prostor za etnonacionalističke politike?
Pitanje je na mestu i kompleksno je, ali odgovor je kratak. Etnonacionalističke podele su prisutne i odgovorne za brojne nerešene probleme širom regiona, inače ih politički lideri ne bi toliko zloupotrebljavali. Ali interesantno je da te podele i dalje nisu deo svakodnevnog diskursa u Briselu. Slon su u sobi kojeg niko ne pominje, a svi su ga svesni. Verujem da je to posledica činjenice da niko u Briselu zapravo ne zna šta s takvim podelama da radi, kako da im pristupi, kako da ih reši. Ta politika „povratka u budućnost“ koju vode svi donosioci odluka, suštinski je odlaganje rešenja ozbiljnih problema koje se povremeno sanira finansijskim injekcijama. Ne adresiraju se uzroci, leče se posledice.
Pojedine članice EU, poput Mađarske, pod jakim su uticajem autoritarnih lidera koji, recimo, ne kriju simpatije prema Donaldu Trampu. Stavlja li njegov reizbor EU u nepovoljnu situaciju u kojoj će morati da se snalazi bez pomoći Vašingtona?
Orbanova Mađarska je od 2016. godina postala važan veto-igrač koji je više puta većini drugih članica pravio nevolje. Svaka spoljnopolitička mera koju je EU do sada morala da usvoji prvo je morala da prođe amin Budimpešte. Nekada Uniji to nije polazilo za rukom, nekada jeste, ali posle odugovlačenja i gubljenja vremena. I to se s reizborom Trampa neće promeniti. E, sad, hoće li se pojaviti neki novi lideri unutar EU koji će imati hrabrosti da priznaju i kažu da EU, ovakva kakva je, ne funkcioniše najbolje, te da je treba reformisati, možda bez igrača poput Mađarske, ili s njihovim smanjenim uticajem, drugo je pitanje. Evropska politička kooperacija je na neki način već predstavljala pokušaj takve zajednice, ali u samom startu je bilo jasno da ne može da opstane. Iz iskustva smatram da takvi lideri sada nedostaju. Trampa što se tiče, on je prvi put izabran pre osam godina i tih osam godina smo proćerdali, umesto da se politički osnažimo i smanjimo sopstvenu ranjivost. Administracije SAD i Evropska komisija su morale da preduzmu neke neuobičajene korake kako bi se evroatlantske veze ne samo održale, nego i ojačale. Po cenu popularnosti među biračima. To se nije desilo. Ako se pre osam godina nismo probudili, zašto bismo se probudili sad? Čovek je pobedio, ali ne prvi put. U redu, reći će neko, drugačije su okolnosti, ratovi divljaju, ali bojim se da je prekasno. Recimo, sada se zagovara stvaranje objedinjene odbrambene strategije na nivou EU, kao da je nju moguće osmisliti i sprovesti za dan. Evropa prilično kasni, ali sada posledice mogu da budu apokaliptične. Ne mislim da će armagedon zaista da se desi, ali neko će negde jesti prašinu. A možda nije morao.
Tramp je prvi put izabran pre osam godina i tih osam godina smo proćerdali, umesto da se politički osnažimo i smanjimo sopstvenu ranjivost. Administracije SAD i Evropska komisija su morale da preduzmu neke neuobičajene korake kako bi se evroatlantske veze ne samo održale, nego i ojačale
Na šta tačno mislite?
Već znamo na osnovu podataka, pouzdanih izvora i prikupljenih informacija da Rusija ne planira da stane s ratovima ako Ukrajina doživi poraz. Nije nikakva tajna. A i zašto bi stala, ako vidi da je američki nuklearni kišobran skinut s Evrope?
Kako komentarišete odluku Bajdenove administracije da dozvoli korišćenje njihovog naoružanja u napadima na Ukrajinu?
Zakasnela, ali kukavička odluka. Malo vam dozvoljavamo, ali ne na vreme i ne do kraja. Lanci snabdevanja u Rusiji mogu da se prekinu samo na njenom tlu, ali je dozvoljeni opseg do 300 kilometara. Ukrajina ovako dobija adut u budućim pregovorima, ali zašto sad? Tramp svakako dolazi na vlast za dva meseca. Francuzi i Britanci su doneli sličnu odluku i sumnjam da će svoju dozvolu Ukrajini lako produžiti od januara nadalje. Ne mislim da će doći do dalje eskalacije, jer je Putin previše pametan za to. Više mu se isplati da sačeka Trampovu inauguraciju nego da reaguje na prvu. Da nije toliko strpljiv, već bi odavno napustio Kremlj. Mislim da je poraz Ukrajine izvestan, a i u Kremlju to sigurno znaju.
