„Beautiful, wonderful, beautiful, wonderful…“, ponavljala je, kao na nekoj pokretnoj traci, simpatična mlada Engleskinja u autobusu Globtursa iz Međugorja, negde na pola puta između Banjaluke i Jajca. Živopisni predeli ovog dela Bosanske Krajine ostavili su na nju prilično jak utisak. Nije joj smetala ni gužva, ni što autobus nije baš bio dobro klimatizovan, ni prilično loši putevi zbog kojih mu je trebalo skoro dva sata da pređe udaljenost od 70 kilometara. Društvo joj je pravio verenik, Nemac, a uskoro su im se priključila dvojica Španaca i jedan tamnoputi Holanđanin. Devojka i njen verenik bili su na muzičkom festivalu u Banjaluci, odakle su krenuli da obiđu Jajce, a krajnja destinacija bila im je jadranska obala, o kojoj je Engleskinja, na osnovu ranijih iskustava pričala u superlativima… Bučni i nasmejani, neopterećeni barijerama bilo koje vrste, a čini se ni materijalnim problemima, prilično su se razlikovali od ostalih putnika.
Znakovi pored puta
Da su se malo udubili, osim živopisnih predela usput su mogli primetiti i neke druge „znakove pokraj puta“. Mogli su u Banjaluci primetiti nekoliko velikih grafita u bojama srpske zastave na kojima piše „Kad se vojska na Kosovo vrati“ (isti takvi grafiti, što je naravno „slučajnost“ mogu se videti po Beogradu i drugim gradovima u Srbiji ), kafić sa Putinovim likom i imenom, srpske zastave po kućama i verskim objektima, zastave Bosne i Hercegovine na džamijama u muslimanskim selima blizu Jajca. U samom Jajcu, gradiću od sedam-osam hiljada stanovnika samo 200 metara od muzeja posvećenog drugom zasedanju AVNOJ-a, u glavnoj ulici dva različita spomen-obeležja. Sa jedne strane spomenik posvećen „hrvatskim vitezovima“ poginulim tokom rata u redovima HVO-a, a sa druge strane „šehidima“ poginulim u redovima Armije BiH. U samom Jajcu, gomila turista, čini se više nego u celoj Banjaluci, ali uglavnom onih iz muslimanskih zemalja koji se, u pratnji svojih skoro u potpunosti zabrađenih žena, slikaju kraj čuvenog vodopada…
Da li je, osim da je autobus kojim je putovala u Jajce hrvatski, simpatična mlada Engleskinja nešto od toga primetila ili ne, ostaje nepoznanica. Ona i njen verenik pripadaju narodima koji su u prošlosti često ratovali, ali koji su uspeli da prevaziđu sukobe i sada pokušavaju da se izbore za neku novu zajedničku budućnost. Za razliku od njih, narodi u Bosni i Hercegovini, mada istog (ili barem sličnog) porekla, jezika i običaja, koji već vekovima žive jedni pored drugih, čini se nisu takve sreće. Jer, gotovo tri decenije od završetka građanskog rata Bosna je, čini se, podeljenija nego ikad, a njeni političari opterećeni vlašću, sebičnim interesima i zagledani u prošlost ne pokazuju spremnost da grade neku zajedničku budućnost.
Tako zagledani u prošlost oni je uglavnom tumače kako njima odgovara, ne vodeći računa o istorijskim činjenicama. Tako je Milorad Dodik. predsednik Republike Srpske, osamdesetdvogodišnjicu bitke na Kozari nedavno iskoristio da ovaj događaj predstavi kao obračun Hrvata i Bošnjaka sa svojim komšijama Srbima, a ne kao obračun okupatora – nemačkih vojnika i ustaša sa partizanskim jedinicama i narodom koji ih je podržavao. Istina je, naravno drugačija, pa nije naodmet podsetiti se istorijskih činjenica. Posle sloma ustanka u Srbiji glavnina partizanskih jedinica i centar otpora protiv okupatora preneo se na prostor Bosne i Hercegovine.
Kao rezultat otpora srpskog naroda, ali i ostalih antifašista protiv ustaških vlasti u zapadnoj Bosni, sa centrom na planini Kozari stvorena je velika slobodna teritorija koju je kontrolisao Drugi krajiški partizanski odred. Njegov komandant bio je Mladen Stojanović, doktor i humanista. Savremenici ga, nevezano za njegove političke ideje, opisuju kao pravog narodnog lekara i humanistu, koji je pacijente lečio besplatno, često i posle radnog vremena, zbog čega je stekao popularnost među narodom sve tri vere. Čim je rat počeo, ovaj rođeni Prijedorčanin otišao je u partizane i postao legendarni komandant koji se istakao u borbama protiv ustaša. Kao ubeđeni levičar, zagovornik jugoslovenske ideje i beskompromisnog otpora protiv okupatora, došao je u sukob sa četnicima, čijih je simpatizera takođe bilo u ustaničkom pokretu. U sukobu sa njima je i poginuo, u selu Jošavka kod Čelinca, aprila 1942, u 46. godini.
Prava istina
Njegova smrt nije uticala na slabljenje ustanka, pa je Drugi krajiški odred, koji je u međuvremenu narastao na oko četiri hiljade boraca, postao ozbiljan protivnik Nemaca i ustaša. Oni su leta 1942. pokrenuli veliku ofanzivu pod nazivom „Zapadna Bosna“ u kojoj je učestvovalo oko 30.000 nemačkih i ustaških vojnika. Ofanziva je trajala od 10. juna do 17. jula 1942, a završena je porazom Drugog krajiškog korpusa, koji i pored masovnog heroizma njegovih boraca nije mogao da se suprotstavi protivniku koji je bio deset puta brojniji. Delovi Drugog krajiškog korpusa i oko 10.000 izbeglica uspeli su, doduše, da se između 3. i 5. jula izvuku iz obruča i prebace sa Kozare, dok su ostali zarobljeni ili pobijeni. Ovu ofanzivu pratile su izuzetno surove odmazde prema stanovništvu – srpskom narodu sa ovog područja, čija su sela za primer bila spaljena, a svi koji su se u njima zatekli pobijeni ili odvedeni u logore. Procenjuje se da je tokom ofanzive pobijeno oko dve hiljade partizana i 15.000 civila, a da je posle nje 70.000 ljudi prebačeno u Jasenovac i ostale logore iz kojih se više od polovine nije nikada vratila. Trećinu tih budućih logoraša činila su deca mlađa od 15 godina…..
Zbog toga je Kozara bila jedan od krajeva koji je najviše stradao tokom Drugog svetskog rata. Ali, bez obzira na činjenicu što su ogromnu većinu stradalih činili Srbi, većina istoričara je mišljenja da je ovaj sukob krajnje pojednostavljeno tumačiti kao sukob dva naroda – Bošnjaka i Hrvata, protiv Srba. Jer, partizani koji su bili nosioci otpora na ovim prostorima imali su ideologiju jugoslovenstva, tako da je u njihovim redovima bilo pripadnika svih naroda. Tokom Drugog svetskog rata teško su stradali pripadnici sva tri naroda i počinjeni su zločini na svim stranama, tako da se ova bitka treba posmatrati kao sukob dobra i zla, boraca za slobodu i naroda koji ih je podržavao sa jedne i okupatora i zločinaca sa druge strane, a ne kao međunacionalni sukob.
Kobne podele
Nažalost, među političarima u Bosni i Hercegovini, kao i onima iz Srbije i Hrvatske koji ih podržavaju i mešaju se u unutrašnje stvari ove države, postoji tendencija da se događajima iz prošlosti, a posebno zločinima kojih je, nažalost na ovim prostorima bilo mnogo, pristupa selektivno, pri čemu se pravi podela na „nas“ i na „njih“. U toj podeli „mi“ se uvek prikazujemo kao žrtve, a „oni“ kao zločinci. Zločini nad našim narodom se stalno ističu, a zločini nad ostalim narodima prećutkuju i relativizuju, kako u nastupima političara, tako u medijima, istorijskim udžbenicima, filmovima…
Tako se stvaraju generacije ubeđene da im ostali narodi (ili barem njihovi političari) stalno rade o glavi, da je sa njima nemoguć zajednički život, pa je bolje biti izolovan i zatvoren u svoje državne, nacionalne ili verske obrede, nego napraviti neki dogovor o zajedničkoj budućnosti i razvoju. To smo videli i ovih dana, prilikom obeležavanja stradanja srpskog naroda u Podrinju i bošnjačkog u Srebrenici… Ostaje ipak nada da će mlade generacije, vremenom uspeti da se izdignu iznad tih podela i da će, poput one mlade Engleskinje i Nemca, zajednički obilaziti Evropu, pričati na svom jeziku i diviti se predelima nekih drugih zemalja… Jer, to bi značilo da i za Bosnu i Hercegovinu, ali i za Srbiju i ostale zemlje na ovom prostoru, još ima nade. U suprotnom i Bosna i ceo ovaj prostor ostaće tamni vilajet iz Andrićevih romana….
